Ibro Sakić: Mišolovka uskoro bez prostora za rad

Dramski pedagog Ibro Sakić, osnivač novosadskog Teatra za mlade “Mišolovka”, koji već deset godina nastoji da ohrabri mlade, podigne im samopouzdanje, suoči sa njihovim strahovima i probudi kretivnost u njima, kaže u intervjuu za SEEcult.org da će ta nezavisna trupa uskoro ostati bez prostora za rad. Naime, ugovor koji trenutno imaju sa Kulturnim centrom Novog Sada ističe 31. decembra, a kako im nije nagovešten produžetak, sve su prilike da će 120 mladih sa dva pedagoga “Mišolovke” završiti na ulici. U kulturnim stanicama, kojih je Fondacija Novi Sad - Evropska prestonica kulture otvorila čak šest i dobar deo dana su prazne, rekli su im da ih mogu koristiti za izvođenje nekog svog dela, ali ne i za rad, kaže Sakić.

Bez prostora za rad, kako je dodao, jako teško je razmišljati o umrežavanju, lokalnom ili regionalnom. Kao primer, Sakić je naveo nedavno iskustvo neostvarene saradnje sa slovenačkim kolegama u jednom velikom evropskom projektu, od kojeg su morali da odustanu, jer se podrazumevalo da “Mišolovka” u jednom trenutku ugosti stotinak aktera projetka iz ostalih zemalja.

Foto: Darko Milosavljević

– Šta radi “Mišolovka” ovih dana?

Ibro Sakić: Pričamo par dana nakon naše najnovije premijere – predstave “Buđenja proleća” po Vedekindu, koju smo izveli u sali Kulturnog centra Novog Sada, pod čijim krovom radimo neko vreme. Proces stvaranja ove predstave trajao je godinu dana, što je i mnogo i malo, imajući u vidu koliko nas je, kao i to da smo se viđali jednom nedeljno na tri sata: 19 dece, odnosno nas 25 ukupno, koliko se bavilo ovom predstavom.

– Koliko ljudi čini vašu trupu?

Ibro Sakić: Trenutno imamo 120 članova, raspoređenih u četiri grupe: dve su grupe od prvog do četvrtog razreda osnovne škole, treća grupa je od petog do osmog, a četvrta grupa su srednjoškolci i studenti. Sa njima radimo koleginica Jelena Zdravković i ja, oboje smo završili primenjeno pozorište. Pomažu nam naši najstriji članovi/glumci koji su kod nas od šest do 10 godina. Često dođu i asistiraju nam i pomažu na javnim časovima i radionicama. Dakle, ne dolaze samo da bi bili glumci, da bi se kroz pozorište bavili sobom, već su i u produkcijskom smislu uz nas.

– Šta vam je u komunikaciji sa decom najteže, kada je najteže, koji je najosetljiviji teren?

Ibro Sakić: Najsloženiji rad je, naravno, sa decom koja su u pubertetu. Tada je i komunikacija najteža. Dešava se, na primer, da dete koje nam je došlo u “Mišolovku” sa sedam godina, koje je otvoreno, ekstrovertno, veselo, odjednom kada uđe u pubertet počne da se zatvara, iskompleksira. Stiče se utisak da je to sada neko novo dete: mi vidimo da ima problem, ali je s njim teško komunicirati – zapravo, to i jeste neko novo dete, jer se ono pretvara u nešto drugo. Sa decom u pubertetu treba mnogo više pričati, biti praktičniji i prvenstveno plastičniji, stalno im se moraju davati primeri, ukazivati na anlogije, naša iskustva, i uvek im kažemo da znamo da ih i dalje boli to što ih boli i muči, ali da smo i mi dokaz da će sve to proći. Da smo svi tu za njega, cela grupa i da svako u njoj ima neki problem, a uvek je lakše prihvatiti sebe i svoj problem ako vidiš da i drugi ljudi imaju slične, ili iste probleme.

– Pratite li šta se dešava sa tom decom posle “Mišolovke”? Kuda ih upućuju iskustva u radu u vašoj trupi?

Ibro Sakić: Deca su tu obično do studija, ali imamo i one koji i kao studenti ostaju u trupi. Deca kasnije upisuju razne fakultete, od književnosti, kulturologije, medicine do produkcije na Akademiji, glume... “Mišolovka” svake godine da najmanje dva glumca ili dva reditelja. Imamo jednu devojku na produkciji, jedne godine smo imali tri reditelja i jednog glumca, prošle godine dvoje glumaca. Deo “Mišolovke” od svog šestog razreda bila je, na primer, i Mina Petrić koja je u međuvremenu završila dramaturgiju, a ove godine postala i laureatkinja Sterijine nagrade. Na taj njen uspeh sam jako ponosan. Uvek napominjem da mi nismo škola glume. Mene roditelji često zovu da im spremim dete za prijemni, i uvek kažem da ja to na radim. Mi u trupi radimo nešto drugo.

– Rad sa mladima, i ne samo u pozorišnim trupama, višestruko je delikatan: u vaspitanje mladog čoveka uključuje se još neko sa strane, praktično nepoznata osoba. Radu se mora pristupati višestruko oprezno i odgovorno, jer je lako okliznuti se... Čuli smo tokom korone šta se desilo u jednoj beogradskoj školi glume, gde je pedagogija zloupotrebljena na najgnusniji način...

Ibro Sakić: Uvek, pa i sada radeći “Buđenje proleća”, vrlo pazimo kako radimo, koje teme biramo, koje delove određenih tema biramo, kako im prilazimo, neke stvari i autocenzurišemo iz prostog razloga što je većina naših članova maloletna. Da su svi punoletni, bavili bismo se i drugim temama, ili istim temama na drugačije načine. Ovde je odgovornost nas pedagoga zaista velika, i mi ni u kom trenutku ne dozvoljavamo da se išta otvori na pogrešan način jer bismo time diskreditovali sami sebe.

– Koliko su roditelji uključeni u vaš rad?

Ibro Sakić: Kada roditelj sa decom prvi put dođe kod nas, mi kažemo da su naše radonice zatvorenog tipa, ali da sada prvi put mogu da ostanu i vide kako to izgleda. Naravno, prethodno im u telefonskom razgovoru objasnimo ko smo mi, šta smo završili, kako i koliko radimo, s kim radimo, šta smo do sada radili... Dakle, damo im širi uvid u naš rad, ali i oni sami se informišu pre toga, znaju dosta o nama, jer obično dolaze na preporuku drugih roditelja i dece. Nakon tog prvog živog susreta i prisustva jednom času, dete i roditelj sabiraju utiske, razmisle nekoliko dana i onda se jave ako su voljni da nam se pridruže. Koliko se dalje čujemo sa roditeljima zavisi od slučaja do slučaja. Sa nekima se čujemo češće, sa drugima ređe – u zavisnosti od toga kako ko napreduje, ali skoro svake godine, što zavisi od uslova i prostora, uoči Nove godine organizujemo zajedničku radionicu na kojoj su roditelji zajedno sa svojom decom. Imamo i javne časove, ili predstave na kraju sezone, posle kojih otvaramo diskusiju sa publikom, postavljaju se pitanja i deci i pedagozima, o tome šta su deca dobila tokom prethodnog rada, na čemu treba još da se radi...

– Kažete da vas je 120. Gde svi stanete? Imate li svoj stalni radni prostor?

Ibro Sakić: Nemamo svoj prostor, a da imamo “Mišolovka” bi sigurno imala i 200 članova, jer trenutno imamo spisak dece koja čekaju da se upišu. “Mišolovka” trenutno radi u prostorijama Kulturnog centra Novog Sada. Ugovor koji imamo sa njima ističe nakon 31. decembra. Posle toga ne znam šta će biti sa nama. Nadam se da će nam ugovor biti produžen, jer u protivnom ostajemo bez radnog prostora, što praktično znači da ne možemo da radimo. U KCNS imamo termine subotom – tri sata, a nedeljom od 9 do 18 sati. To su termini u koje smo do sada uklapali rad sa četiri grupe.  

– Jeste li pokušavali da nađete neki drugi prostor za rad?

Ibro Sakić: Situacija je takva da mi ne možemo da plaćamo ekonomsku cenu zakupa. Mi smo spremni da platimo neku razumnu sumu, ali u uslovima u kojima radimo, ne možemo platiti više nego što imamo...

– Kako je moguće da u Novom Sadu, u kojem sada postoji i šest kulturnih stanica koje su većim delom dana prazne, nema prostora za vas? Jeste li tu pokušavali u njima da nađete mesto za rad?   
 
Ibro Sakić: Ja sam razgovarao sa ljudima iz jedne kulturne stanice pre jedno godinu dana i meni je tada rečeno da možemo da dobijemo prostor da izvedemo neki program, ali da nam se ne može obećati konstantno gostovanje, odnosno prostor za kontinuiran rad, zbog raznih njihovih programa.

– Kako se uopšte finansirate?

Ibro Sakić:  Finansiramo se na prvom mestu od članarine koju plaćaju roditelji dece sa kojom radimo, i projektno.

– Kako se živi od toga?

Ibro Sakić: Nama je dovoljno, nismo alavi. Gde god sam išao da tražim prostor moja prva rečenica je bila da nama ne treba novac, već samo prostor za rad. Mi ćemo plaćati koliko možemo, prostor ne treba da bude džabe. Naš cilj je skroman – prostor za rad, jer ako imamo svoj prostor možemo se češće viđati, bolje raditi, napredovati – svako od dece pojedinačno i svaka grupa.

– Kakva su vam iskustva sa apliciranjem za grantove, na konkursima. Smetaju li vam često nerazumljiva uslovljavanja koja se moraju ispuniti da bi se dobio novac?

Ibro Sakić: Razumem da svako ko deli neki novac ima uslove pod kojima bi ga dao nekome. Nisam se susretao s nekim velikim uslovljavanjima. Mi smo do sada aplicirali samo na gradske konkurse i tu smo dobili za neke projekte koje smo radili sa ustanovama kulture u gradu. Aplicirali smo i kod Pokrajine jednom, ali nismo dobili ni dinara. Dakle, nemamo nekog velikog iskustva sa konkursima. Više se oslanjamo na roditelje.

– Da li se uopšte osećate kao deo nezavisne scene Novog Sada?

Ibro Sakić: Mi jesmo deo nezavisne scene, nismo budžetska institucija. Mi smo udruženje građana koje je egzistencijalno ugroženo jer sutra možemo da nestanemo. Ako nemamo ni taj jedan dan u nedelji da radimo, onda prestajemo da postojimo.

– Jeste li pokušali da se udružite sa nekim od aktera nezavisne scene u Novom Sadu ili sa Nezavisnom kulturnom scenom Srbije?

Ibro Sakić: Nismo. Jedini razlog je to što smo toliko opterećeni da obezbedimo te osnovne uslove za rad da ne uspevamo ništa drugo. Navešću vam primer kako smo zbog toga što nemamo svoj prostor nedavno ostali bez jednog ozbiljnog projekta. Pre izvesnog vremena javile su nam se kolege iz Slovenije i pozvale da budemo partneri u jednom evropskom projektu, u kojem je trebalo da učestvuje pet zemalja. Nažalost, mi smo brzo ispali iz igre jer nismo mogli da obezbedimo prostor u kojem bismo na 20 dana ugostili stotinak aktera tog projekta iz preostalih zemalja učesnica. Znam da je udruživanje i povezivanje potrebno, kako s akterima nezavisne scene, tako i mejnstim kulture i državnim institucijama. Svaki od tih modela može da donese novo iskustvo koje je dragoceno u napredovanju. Vidim i da neke ustanove kulture primenjuju intersektorsku saradnju, uključuju privrednike, banke, što nije loš put. Dakle, nekih promena i pomaka ima, ali se bojim da bih pogrešio šta god da kažem, da se stanje na nezavisnoj sceni promenilo nabolje ili nagore. Izvesno je da se krvna slika nezavisne scene promenila. Izvesno je da je i dalje teško, da je to život od danas do sutra, iz ovih ili onih razloga.

– Da li bar komunicirate sa akterima nezavisne scene, bar u Novom Sadu, pratite li njihov rad?

Ibro Sakić: Kako da ne. Pratim njihov rad, srećemo se povremeno, pričamo. Evo, na primer, pratim rad Trupe “Drž' ne daj” koja je radila nekoliko evropskih projekata sa mladima. Partneri su im bili Italijani, Grci, Mađari i Francuzi. Sa trupom rade rediteljka Maja Grgić i glumica Sonja Leštar koja je i dramska pedagoškinja. Oni su se bavili raznim temama u radu sa novosadskim srednjoškolcima. Jednu predstavu su radili na temu EU skepticizma, a prošle godine su radili predstavu na temu ekologije. Nažalost, o tome nije bilo mnogo reči u medijima. Imam utisak da su i mediji nezainteresovani za nezavisnu scenu: ako je predstava u nekom nacionalnom teatru – svi će to objaviti, ali da su negde neki mladi ljudi nešto radili na nekoj of sceni, to prolazi prilično nezapaženo. Ovo govorim u kontekstu te trupe. To što su radili bilo je gotovo samo na društvenim mrežama.

– Moguće da im mediji nisu bili važni, da su svoj rad plasirali upravo tako, jer smatraju da je njihova publika na mrežama, što je novija praksa mladih trupa, posebno onih koje rade po grantovima. Ima medija koji i dalje cene ozbiljan rad u kulturi i vrlo će rado objaviti sve važno, samo ako ih se na vreme obavesti.

Ibro Sakić: Slažem se da ima i takvih medija. Moramo da radimo na sveukupnoj vidljivosti, od medija do mreža.

– Vidite li igde uticaj nezavisne scene na mejnstrim scenu?
 
Ibro Sakić: Ne. Moj je utisak da mejnstrim scena prezrivo gleda na sve što nije ona sama. U njihovim očima uvek manje vredite ako niste budžetska institucija.

– Imate li saradnju sa umetničkim akademijama?

Ibro Sakić: Baš na našoj najnovijoj premijeri bila je profesorksa Pedagoške akademije, profesorka sa Filozofskog fakulteta - sa psiholgoije koja predaje na Akademiji, bila je i profesorka koja predaje metodiku... Mi imamo ugovor sa Filozofskim fakultetom o saradnji, oni šalju svoje studente kulturologije na praksu kod nas. Interesuje ih naš rad, kako rastemo i razvijamo, ne samo koleginice i mene, već i dece sa kojom radimo.

– Kakva je zvanična kulturna politika Srbije?

Ibro Sakić: Zavisi kako je ko ocenjuje. Nekome je ispravna, a nekome nije.

– Ako ne govorimo o estradno-populističkim “kulturnim događajima”, sve budžetske institucije kulture, pozorišta prevashodno, pate od nedostatka publike. Primetno je i da ta publika ne dolazi prvenstveno da gleda predstave, već pre da bude deo događaja koji će zakačiti na neku mrežu. Nemirini su, glasni, telefoniraju, kuckaju poruke, snimaju... Publika je, osim što ju je sve manje, i sve nekultivisanija. Pati li nezavisna scena od manjka publike?

Ibro Sakić: Malo ko se bavi razvojem publike. Kada odete da vidite neku predstavu, osvrnite se i videćete tek 10 odsto mladih ljudi u publici. Šta će biti kad starija publika nestane, pitam se? Kada razgovaram sa onima koji učestvuju na dramskim radionicama često čujem da ni oni ne odlaze u pozorište...

– Da li je to zato što ih niko nije uveo u svet pozorišta, ili su možda gledali neke predstave pa su ih on oterale iz pozorišta?

Ibro Sakić: Mislim da ima i jednog i drugog. Kultura odlaska u pozorište se izgubila. Ja teram decu, sugerišem im da idu u pozorište, pa neka pogledaju i lošu predstavu, ali će onda znati da tako ne treba da rade. Naravno, postoji i praksa koja tera ljude od pozorišta, a to su projekti koji su urađeni samo da se urade, da budu broj, da se fotografiše da je bilo, bez suštinskog zadiranja u bilo šta. Toga ima i na jednoj i na drugoj sceni. Ali, na nama je da biramo.

– Kako birate teme? Šta ćete naredno raditi?

Ibro Sakić: Zajedno dolazimo do toga šta ćemo raditi. Tako je bilo i sa Vedekindom. Pričali smo o tome šta nas zanima u ovom trenutku, koji su naši problemi, dileme, gde smo, kuda idemo, a kuda bismo išli da možemo... Na primer, sve predstave koje smo radili u Spomen zbirci “Pavle Beljanski” zajednička su kreacija, od teksta do finalnog rešenja izgleda predstave. Samo je tema bila tada koja nas je okupila. Uvek biramo ono kroz šta možemo da se menjamo i napredujemo. Kao nešto naredno što bismo mogli raditi, predložio sam tekst Vide Ognjenović “Je li bilo kneževe večere?” Primenjeno pozorište, inače, izbegava gotove testove, te klasične dramske tekstove, ali smo, razgovarajući o životu, svakodnevici, kroz neke dijaloške analogije stigli do ovog teksta.

Naš cilj je zapravo da nađemo najbolji put do razvoja dece kroz pozorišni, dramski rad. Mi ne proizvodimo glumce. Mi glumu i pozorište, dramu, razne pozorišne metode i tehnike  koristimo da bismo podigli samopouzdanje onima koji ga nemaju, da bismo energiju hiperaktivnih kanalisali u kreativnost, da im pomognemo da pobede strahove, da im kažemo da ih svi imamo i da ih je moguće savladati... Pozorište i drama to umeju da omoguće. Mi, naravno, imamo i estetske ciljeve – zašto da ne ako imamo kapacitete za njih, ako među decom ima takvih. Zašto da ne napravimo neko umetničko delo koje nas se svih tiče jer govori o nečemu što nas tišti? Mi smo, na primer, radili predstavu po motivima “Dnevnika Ane Frank” – zvala se “Ana”, i možda baš u ovom trenutku postoji neka Ana negde u svetu, možda baš u Ukrajini koja je progonjena samo zato jer ima crnu kosu, plave oči, zato što se zove ovako ili onako.

(SEEcult.org)

*Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS-a i Ambasade SAD, već isključivo autora.