Hampton o saradnji, kompromisima, stavu...

Nagrađivani engleski scenarista Kristofer Hampton, dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“ za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, izjavio je da scenaristi nisu adekvatno vrednovani, ali i da je razumljivo da se pre svega rediteljima pripisuje film.

Scenarista filmova kao što su „Karington“ (1995), „Opasne veze“ i „Pokajanje“ (2007), Hampton je rekao da je tačno da nije fer to što se film uglavnom pripisuje reditelju, iako je scenario osnova, ali da je to razumljivo.

Reditelj je taj koji ima finalnu kontrolu, osim kad je preuzme studio. Kao piscu, vaš je zadatak da sarađujete sa rediteljem, da se trudite da ga ubedite u vašu ideju. Mislim da najbolji reditelji razumeju da je scenario osnova svega. Mada, neki veliki reditelji su paranoični prema scenaristima, kao da scenario na neki način preti njihovoj autonomiji. Naravno, postoji i bogata evropska tradicija da reditelji sami pišu svoja scenarija, rekao je Hampton, koji je i reditelj, dramski pisac… rekao je Hampton 21. jula na konferenciji za novinare 24. FEF Palić - nekoliko sati uoči zvaničnog uručenja nagrade „Aleksandar Lifka“, koju je dobio i domaći glumac Slavko Štimac.

Ističući da veoma voli proces rada sa dobrim rediteljem, poput Stivena Frirsa, koji mu je omiljeni, Hampton je rekao da bliskost te saradnje proizvede nešto bolje nego što bi jedan ili drugi mogli da urade sami.

„To je ideal - da radite tako blisko sa rediteljem da je na kraju teško razlučiti ko je šta uradio u konkretnom filmu. Ali da, scenaristi nisu vrednovani sasvim koliko bi trebalo“, rekao je Hampton.

Hampton je rekao i da voli da počnesaradnju sa rediteljem u najranijoj fazi scenarija, a u tom pogledu je kritikovao američki sistem.

„Za mene je teškoća ono što se dešava u američkom sistemu. Tamo dok pišete nemate ideju ko će biti reditelj. Kada završite ulazi se u pregovore ko će režirati, to traje, pa neko ne odgovara iz ovih ili onih razloga, poziva se drugi potencijalni reditelj, opet pregovara i konačno kada se izabere reditelj, kao da počinjete sve iz početka“, rekao je Hampton, čiji su filmovi osvajali najznačajnije nagrade na festivalima u Kanu i Veneciji, ali i Oskara.

Na pitanje dokle je spreman na kompromise u tim pregovorima, Hampton je rekao da je tokom karijere više puta otpušten, 10 do 12 puta.

„Kažem im - ne mogu da idem dalje putem vaših sugestija, to nije ono što sam zamislio na početku. Moram da priznam da sam ponosan ili zadovoljan što ni jedan od tih projekata sa kojih sam otpušten nije završen“, rekao je Hampton.

Hampton nije mogao da decidno kaže šta mu je najvažnije u radu na scenariju – ideja, poruka, likovi...

„S obzirom da pokušavam da svaki projekat uradim drugačije od prethodnog, dosta je teško izabrati jedan element koji je najvažniji. Mislim da je instinkt taj na osnovu kojeg biram temu, a zatim tokom pisanja pokušavam da identifikujem ’zašto’ radim baš taj komad ili scenario. Uglavnom radim adaptacije. To je poseban set izazova. Uvek sam o sebi mislio kao o prevodiocu, jer moram da prevedem sa jednog jezika na drugi u teatru, a takođe od jednog medija u drugi - od romana u film, od filma u mjuzikl, od knjige do televizije. Uživam u tom procesu prevođenja. Ali pišem i originalna scenarija, kao za film ’Karington’ (1995), koji je zasnovan na životu stvarnih ljudi. Inače sam najviše zainteresovan za pravu istoriju, prave ljude i nastojim da budem veran istinitim iskustvima tih ljudi koje uzimam za svoje likove“, rekao je Hampton.

Upitan da li je scenario za taj film, koji je i režirao, pisao za Emu Tomson, Hampton je rekao da ga je pisao davno i da je u to vreme razmišljao o Vanesi Redgrejv.

Bio je, kako je naveo, fasciniran knjigom o piscu Litonu Strejčiju (koga u filmu igra Džonatan Prajs), ali se posebno zainteresovao za slikarku Doru Karington koja se zaljubila u njega i ostala mu odana, iako nije mogla da sa njim ostvari fizičku ljubav.

„Prošlo je 18 godina od pisanja do realizacije, u međuvremenu sam video Emu Tomson u nekim televizijskim ulogama i kada smo konačno skupili novac za film pozvali smo je na probno snimanje. Tada još nije bila tako poznata“, rekao je Hampton.

Povodom filma „Opasne veze“ (1988) reditelja Stivena Frirsa, za koji je dobio Oskara, Hampton je rekao da je taj film bio čudo koje je moglo i da se ne desi.

U to vreme, kako sje ispričao, i Miloš Forman je objavio da će raditi svoju verziju „Opasnih veza“.

Prema rečima Hamptona, srećan slučaj bio je da je pozorišni komad, koji je na pisao na osnovu istoimenog velikog romana Lakloa, ponudio jednoj vrlo maloj kompaniji, a ne nekom velikom studiju. Ta kompanija mu je ponudila da bude i producent i pošto su odlučili da se radi u nezavisnoj produkciji, film je mogao biti snimljen.

Hampton je rekao i da je taj roman nameravao da pretvori u dramu, i da je na tome radio nekoliko godina, ali je onda, zbog situacije sa Formanom, imao samo tri nedelje za scenario.

O iskustvu sa Oskarom, Hampton je rekao da je pre svega, divno dobiti tu nagradu, koja povećava i cenu dobitnika. S druge strane, kako je rekao, sa tom nagradom stiže i neka vrste nervoze.

„Prošlo je šest godina pre nego što sam mogao da radim sledeći film. Oskar donosi veliki benefite, ali i čini da se ljudi postave tako da pažljivo razmisle pre nego što vam priđu sa nekim predlogom“, rekao je Hampton.

Hampton je govorio i o fillmu „Pokajanje“ (2007), u režiji Džona Rajta, zasnovanu na knjizi Ijana Makjuena.

Zaista je, kako je naveo, želeo da ga radi. Agent mu je rekao da su mnogi reditelji zainteresovani, a da je Makjuen zadržao pravo izbora scenariste. Otišao je na večeru sa njim, objasnio mu svoje ideje za taj film i dobio posao.

„Zapravo, scenario na kraju nije ličio na ono što sam mu izložio te večeri, jer, naravno, dok radite menjate stvari, tokom procesa ih modifikujete. Kad je došao Rajt i on je imao svoje ideje, radili smo novu verziju. Bio je to dug proces, ali na kraju sam bio vrlo zadovoljan, a mislim da je i Ijan zadovoljan“, rekao je Hampton, koji je naveo „Diskretan šarm buržoazije“ Luisa Bunjuela i "Dobre momke" Martina Skorsezea kao scenarije nekog drugog autora koji bi voleo da su njegovi.

Od filmova novije produkcije, posebno je izdvojio „Mančester na moru“, za koji je rekao da je remek delo.

Hampton je dodao da voli i nove azijske filmove, korejske.

„Moj ukus je eklektičan, jer sam takav i u svom radu. Srećan sam da pišem sasvim različita scenarija, od drame o migrantima do mjuzikla“, dodao je Hampton.

Za nagradu „Lifka“, Hampton je rekao da je za njega velika čast to što se našao na listi sa svim dosadašnjim dobitnicima tog priznanja FEF Palić.

„Neke od njih i poznajem, divim se njihovom radu. Među njima je i Ištvan Sabo. Baš se sutra sastajemo u Budimpešti, ima jedan projekat o kojem bismo da razgovaramo“, rekao je Hampton.

Hampton je pohvalio program 24. FEF Palić, posebno izdvojivši film „Bez ljubavi“ Andreja Zvjaginceva, za koji je rekao da je vrlo impresivan, mada misli i da nije kao njegov prethodni film „Levijatan“, koji je briljantan.

„Bez ljubavi“  je snažan, vrlo mračan pogled na život. U određenim zemljama autori su prinuđeni da traže metafore, a energija tog procesa često proizvodi veoma interesantne rezultate, rekao je Hampton, koji je u karijeri dugoj 50 godina jednako uspešno radio na filmu i u teatru, osvojiviši sijaset nagrada.

Između ostalog, najmlađi je pisac čiji su komadi ikada izvođeni na Vest Endu, a kasnije vrlo uspešno i na Brodveju.

(SEEcult.org)