Godina u 18 minuta

Karpo Godina je živa legenda jugoslovenskog Crnog talasa, režiser, direktor fotografije, autor čija dela krasi upečatljiv vizuelni identitet, slikovita muzička podloga - uglavnom delo braće Vranešević (Laboratorija zvuka), kao i kontroverzna tematika koja je dobar deo njegovih radova poslala u ozloglašeni komunistički bunker.

Godina u 18-minutnom intervjuu za Kornet, koji je ustupljen portalu SEEcult.org, govori o svim tim i još nekim temama iz istorije jugoslovenske kinematografije, prvim godinama Festa i slavnim kolegama, kao i o uslovima rada u današnje vreme, potencijalu filma da utiče na društvo i daljim planovima...

- Pored brojnih radova na montaži i fotografiji, karakteriše Vas subverzivni momenat u skoro svakom filmu. Da li Vas to dobro karakteriše?

Godina: Ne znam, to se nekako nalepilo na moje radove, ali nisam hteo da dobijem taj pečat. Jednostavno sam pravio, i još uvek pravim, filmove onako pošteno i kao što mislim da treba. A kako se to etiketira, to je stvar kritike ili politike. Tako da mi baš i nije drago što sam tako etiketiran umesto da se više priča o, recimo, estetici ili sadržaju.

- Estetika Vaših filmova, pogotovo Vaših kratkih filmova, prilično je prepoznatljiva. Iz svakog kadra može da se vidi da ste to Vi radili. Zbog toga bismo voleli da više pričamo o tome, ali opet se provlači ta subverzivna linija. Mnogo smo pročitali o snimanju i postupku na radu na filmu “O ljubavnim veštinama” za koji ste, ako se ne varam, dobili ugovor s vojskom...

Godina: Da, ja sam služio vojsku u “Zastava filmu”. Pola vojske. Prvo pola sam bio u običnoj pešadiji. A drugo pola, pošto sam neke stvari već bio napravio, recimo “Rane radove” sa Želimirom Žilnikom, što me nije u vojsci baš proslavilo, ali ipak sam imao i te kratke filmove, tako da su me našli u toj Ajdovščini gde sam pola godine bio pešadinac. Tako sam došao u “Zastava film” i tamo sam otkrio časopis “Front”. Ranije sam radio montažu i fotografiju za druge, pa sam shvatio da i ja mogu neki film da napravim. U “Frontu” sam pročitao da u Makedoniji postoji neki grad, a to je Štip, gde ima 7.000 devojaka i barem isto toliko vojnika i da međusobno nemaju nikakav kontakt. Shvatio sam da mogu to onako poetski da razradim i imao sam carte blanche tako da su mi odobrili. A sad verovatno ima neko potpitanje.

- Naravno. Da li je Vojska očekivala takav film? Pun ljubavi, lep, antiratni...

Godina: Scenario je bio lepo napisan po tom članku koji sam pročitao. Sve je bilo tako spakovano da Vojska u tome vidi svoj plus kroz svoj uticaj na život u nekom manjem gradu. Ali posle sam, normalno, napravio film u skladu s vremenom. To je bilo vreme hipika i važila je parola “Vodimo ljubav, a ne rat”, što je tako na kraju i shvaćeno, pa je samim tim i film prihvaćen jako čudno.

- Jako čudno... Ja sam čuo da je prihvaćen mnogo čudno. Da ste bili osuđeni i na zatvor zbog toga.

Godina: Da, bio sam pozvan u Generalštab i tamo su mi prali mozak. Sedam generala! Tačno se sećam. Onda me je dramaturg koji je bio civil i radio je u “Zastava filmu” spasao u zadnji čas kad je doznao da sam na tom saslušanju i pola sata im je pričao o slobodi umetničkog izraza i još neke nebuloze. Oni su samo gledali tih pola sata, nisu znali šta im se dešava, a taj dramaturg tečno govori te stvari, sjajno upotrebljava termine i svu tu semiotiku. Oni su ga tupavo gledali i na kraju rekli: “Dobro, ako vi kažete da je to tako onda je tako, ali neka to bude poslednji put i film mora da se uništi. Za sada nema zatvora i vojnik može da ode”.

- A film, koliko znamo, nije uništen.

Godina: Da, vidite, interesantno. Bilo je naređenje da se raseku i negativ i pozitiv. Ja sam nultu kopiju, a to je ona probna, stavio u kofer odmah u laboratoriji pošto smo pogledali film, jer sam znao da bi se nešto moglo desiti. A negative i pozitive koje smo napravili je preuzeo “Zastava film” koji je dobio naređenje da to mora da se raseče. Bukvalno raseče. Na panju! To je bio način. I rečeno mi je da je to učinjeno.

Onda sam ja nakon recimo dvadesetak godina ponovo zvao “Zastava film” i pitao da li možda ipak ima makar neko parče ili nešto. Znali su za slučaj i rekli su: “Ne, film je rasečen. I negativ i pozitiv. Nema ga”. I sada, ne znam tačno ko mi je rekao, Žilnik verovatno, da je s nekim tamo razgovarao i da kopija ipak postoji. Znači, Vojska je bila dovoljno pametna da to sačuva. Ne zato što im se film dopao. Jednostavno, nije dobro bacati stvari koje nekog kompromituju. Bolje da ih čuvaš negde. A javno i meni su rekli da je film rasečen. I navodno se jedna kopija nalazi tamo. I negativ.

- Samo još jedno pitanje u vezi s ovim filmom. Dokumentarni film je zapravo o Štipu, ali mi vidimo Sarmazalino. Pretpostavljam da ste odabrali tu oblast zato što je zanimljiva, ali i zbog imena.

Godina: Da, kad sam se vozio na taj poligon Krivolak, sada mislim da ga NATO koristi, to je jedna površina koja izgleda kao da je na Mesecu i ogromna je. Između Štipa i ide skroz tamo do Titovog Velesa. Stvarno ogromna površina. I kad sam išao prema Štipu, naleteo sam na Sarmazalino i to mi se toliko dopalo da sam posle, kad sam sa Vraneševićima pravio muziku, rekao da bi bilo dobro da upotrebimo nešto ovako egzotično kao da je na Luni. To je jako blizu Štipu. Nije nikakvo ukradeno ime ili šta ja znam, iz nekog drugog kraja Juge, nego jednostavno - dobro zvuči. I sad, kad sam otišao pre jedno dve godine na festival u Strumici, gde su me, šta ja znam, nagrađivali za životno delo, ponovo sam prošao tim putem i tabla još stoji, tako da mesto još postoji i samim tim dokaz da nismo ništa izmislili.

- Pomenuli ste braću Vranešević. Vidi se da vam je saradnja tekla očigledno veoma dobro. Uzajamno se potkrepljuju Vaše slike i njihov zvuk. Koliko su oni važni za Vaše filmove?

Godina: Oni su strašno važni za moje filmove. Ja sam prvi nanjušio da bi njihova muzika mogla da bude dobra za film. Kad sam radio “Rane radove” u Novom Sadu, tad sam ih upoznao i onda se to poznanstvo razvilo. Kad smo posle toga snimili “Zdrave ljude za razonodu” i ovaj vojni film, oni su posle radili muziku i za dva igrana filma, potpuno drugog žanra. A radili su i muziku za ceo televizijski serijal “Ram za nekoliko poza” i to je bila takva saradnja koja je nadahnjivala i mene i njih, tako da smo se uzajamno trošili.

- To se vrlo dobro vidi u filmu “Zdravi ljudi za razonodu” koji je prava eksplozija zvuka i slike. Nego, kako to da je taj film završio u bunkeru?

Godina: E, to su te zagonetke tog vremena. Ima u “Politici” veliki članak koji čuvam, a ja ću samo ukratko da kažem. Piše da sam u sjajnom pakovanju sakrio subverzivnu ideju o nemogućnosti opstanka tog bratstva i jedinstva među narodima Jugoslavije. Vojvodinu sam uzeo kao neku malu Jugoslaviju i tu se zezam i sa religijom i sa narodnostima, znači republikama, i kao Srbi vole Hrvate i tako dalje i tako dalje.... I iz toga su zaključili da je to subverzivan film. Eto.

- A i ima na kraju ona rečenica “Zakopala se u zemlju istočna zajednica cela”.

Godina: Da, ima.

- “Nedostaje mi Sonja Heni”. Ovaj film nije bio bunkerisan...

Godina: Bio je.

- Zar i to?

Godina: Da, da... To je bilo "72. godine kad se proglasio Crni talas kao pravac od strane politike. Zvanične politike, ne novina. On je isto dobio etiketu. Ovako su napisali: Nije problem što Karpo proizvodi tu vrstu filmova nego što za državne pare iskorišćava dekadentne strane režisere, da mu izrežiraju za, opet, državni novac, film koji je potpuno amoralan i tako redom. Šta znam koje su sve atribute smislili.

- Tu učestvuju brojni režiseri. Forman, Bak Henri, Makavejev, Puriša Đorđević, Pol Morisej, Bogdan Tirnanić, Frederik Vajzmen i Tinto Bras. Kako ste ih sve okupili? Kako se to desilo?

Godina: Ta ideja je pala na pamet Branku Vučičeviću i meni. Fest je onda bio strašno jak, iako je to bio tek drugi po redu. Taj festival je bio egzotika za ceo svet da mogu da uđu u Titovu Jugoslaviju, tako da su svi rado dolazili. A i znali su da se lepo živi i da su ljudi gostoljubivi i da je to ozbiljan festival. A i bilo je da se klopa, da se pije, da se banči, tako da je to bio veliki mamac. Onda smo smislili da organizator ode sa ceduljicom na aerodrom i čim neko sleti da mu dâ tu ceduljicu u kojoj su postavljeni uslovi i da li bi da učestvuju. Svi su mi rekli da sam budala i da to niko neće prihvatiti. A prihvatili su svi.

Film smo radili posle svih projekcija i posle bančenja u jednom potkrovlju pored Ateljea 212 od tri ujutru pa recimo do negde šest-sedam. Posle bismo otišli malo na spavanje. Prvu noć je bio jedan autor, a već druge noći su ostali autori gledali šta je napravio taj autor. To nisam ni pokazao u filmu, jer imam i dokumentarac “Making of´...”. Znači, tako su se nizali režiseri i na kraju smo dobili taj prilično zabavan film.

- Pamtite li neku anegdotu? Ko je tu najluđi bio?

Godina: Najluđi je bio baš Miloš Forman. I Bak Henri. Neću sad o njihovim ljubavnim avanturama da pričam. Jednog jutra je Mak probudio Formana jer je saznao da ga traži policija, jer nije imao neke ispravne dokumente. Tad je još imao samo češke. Malo je falilo da pobegne prvim avionom baš za vreme snimanja, ali se to ipak nije desilo. Mislim, svašta je bilo.

- Znači svi filmovi su vam bili u bunkeru. Da li danas uopšte može da postoji ta vrsta subverzivnosti u filmu?

Godina: Ja sada živim u Sloveniji. Sad govorimo o politici. Sad živimo u višepartijskom sistemu. Te stranke su toliko razdvojene, toliko su na dva kraja, nije jedno mišljenje kao što je bilo onda i sad je zbog toga jako teško. Ako napraviš nešto protiv desne strane, leva će ti reći bravo, a ako uradiš protiv leve, desna će ti reći bravo.

- Država je postala suviše fleksibilna.

Godina: I amoralna, ali to ne utiče na ovo o čemu govorimo. Tako da na neki način može da bude samo nekog ometanja tog proizvoda, filma. U ovoj “demokraciji” niko neće zabraniti prikazivanje filma, makar ne oficijelno, ali mogu posredno da ti uskrate distribuciju i plasman i na taj način spreče da film ode tamo gde bi trebalo. Na taj način se sve izgubi i razvodni.

- Koje su danas teme? Čime se treba baviti?

Godina: Eh, da znam to, onda bih to i radio. Mislim da film ne može direktno da utiče ni na šta. Može tu da bude nekih razmišljanja, ali da on sam po sebi bude ono, kako su moje filmove nazvali - subverzivan... teško! Zaista teško. Fragmentarno može neki kamičak da se pomeri u razmišljanjima nekih ljudi, ali da se proširi uticaj nekog filma, to je teorija.

- Da li očekujemo uskoro nešto od Karpa Godine?

Godina: Da. Iznenađujuće je to da mi je prihvaćen tekst za jedan celovečernji film. U proleće počinjem da radim, a možda i snimam.

Razgovor vodili: Stefan Kostadinović i Pavle Ćosić

*Intervju je rađen 13. decembra 2014. u Domu kulture Studentski grad u Beogradu, za vreme Festivala “Alternative film/video”, na kojem je Godina bio član međunarodnog žirija. Kornet ga je sreo pred projekciju izbora najboljih filmova sa festivala u društvu Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva, Milutina Petrovića, Milorada Zupanca, Branka Vučićevića i mnogih drugih renomiranih sineasta. Uz svesrdnu pomoć Miloša Koraća, koji je ustupio svoje montažerske prostorije za intervju, Kornet je sa Godinom govorio o njegovim kratkim filmovima koje je moguće pogledati preko ovih linkova:

Zdravi ljudi za razonodu, 1971.
O ljubavnim veštinama, 1972.
Nedostaje mi Sonja Heni, 1972. (prvi deo)
Nedostaje mi Sonja Heni, 1972. (drugi deo)
Gratinated brains, 1970.