Emotivan oproštaj od Nikolića

Kolege i prijatelji legendarnog filmskog i pozorišnog glumca Dragana Nikolića uputili su mu 14. marta poslednji pozdrav u Ateljeu 212 u Beogradu, ističući u prisustvu porodice i mnogobrojnih poštovalaca njegov jedinstveni glumački talenat, harizmu i duh. Komemoraciji u prepunom Ateljeu 212, održanoj u obe sale, prisustvovali su i najviši državni funkcioneri, a završena je emotivnim dugim aplauzom u ritmu muzike iz filma “Nacionalna klasa” Gorana Markovića, u kojem je ostao zapamćen kao Flojd.

U prisustvu Nikolićeve supruge, slavne glumice Milene Dravić, poslednji pozdrav srpskoj i jugoslovenskoj glumačkoj zvezdi, čija je smrt izazvala tugu u celom regionu, uputili su Branimir Brstina, Dušan Kovačević, Jelisaveta Seka Sablić, Rade Šerbedžija, Radoslav Zelenović, Dragan Bjelogrlić, Milan Vlajčić, Jagoš Marković, Radmila Stanković, Ljiljana Todorović i Vojislav Voja Brajović. 

Među prisutnima na sceni “Mira Trailović” bili su i premijer Aleksandar Vučić, predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković, ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i gradski sekretar za kulturu Beograda Vladan Vukosavljević. Zbog velikog interesovanja otvorena je i scena “Petar Kralj” u kojoj takođe nije bilo mesta za sve koji su želeli da se poslednji put oproste od Nikolića, prateći na video bimu poruke njegovih kolega i prijatelja i snimke iz najpoznatijih predstava i filmova.

Veliki glumac i dobar čovek, vitez domaćeg glumišta, legenda, gospodin, čovek sa stilom, brat, neponovljiv duh… neki su od emotivnih utisaka koje su o Nikoliću izrekle njegove kolege i prijatelji, podsećajući na razvnovrsne i brojne uloge, anegdote iz života i dostojanstvenost u borbi sa teškom bolešću od koje je preminuo 11. marta u 73. godini.

Reditelj i dramski pisac Dušan Kovačević rekao je da mu je vest o smrti Nikolića izazvala osećaj poraza i upitanost o smislu, odnosno besmislu života.

“Nisam znao, a verovatno ni ti sam nisi znao, koliko si voljen, poštovan i cenjen u Beogradu, Srbiji i svim zemljama bivše Jugosavije”, rekao je Kovačević, dodajući da bi svima život bio lepši i lakši da za života imamo snage i hrabrosti da kažemo sve ono što govorimo kada neko ode.

Ističući da je Nikolić bio “umetnik običnog, jednostavnog i svakodnevnog života”, Kovačević je rekao da je ponosan što su radili zajedno, ali da oseća poraz zbog toga što će ga sretati samo u sećanju.

Glumica Jelisaveta Seka Sablić istakla je da je Nikolić bio čovek koji je imao veliko srce, mnogo voleo ljude i život, bio srećan što je glumac i voleo svoj poziv, ali je uvek bio i pesnički usamljen.

“U strašnim danima bolesti bio je siguran pored svoje Milene, uglavnom je ćutao, sećao se pojedinih uloga i pariskih dana…”, rekla je Seka Sablić, dodajući da ni u najtežim trenucima, u kojima je ostao otmen, nije izgubio svoj “veliki dar duhovitog čoveka”.

“Ova dva dana sećanja na njega pokazuju da je ostavio veliki neuništiv trag i da je postao nacionalna figura”, rekla je Seka Sablić.

Gumac Rade Šerbedžija iz Hrvatske izrazio je uverenje da će mnogo vode proteći Dunavom i Savom dok se ponovo ne rodi takav “brilijantan glumac i božanstveni mangup”, koji bi sasvim sigurno u svim anketama bio u prvom timu glumačke reprezentacije nekadašnje Jugoslavije.

“Za mene lično bio je čista devetka, naš centarfor”, rekao je Šerbedžija, podsećajući na Nikolićevu prvu ulogu u filmu “Kad budem mrtav i beo” Živojina Pavlovića, posle koje su se “svi u njega zaljubili”.

Posebno je istakao spiritualnu energiju njegovog lica na filmskom platnu, koje je igralo svojom posebnošću posebnu igru svetla i tame.

“Njegovo lice bilo je uvek najbelje, a kosa i oči najcrnje”, rekao je Šerbedžija, koji je istakao i iskrenost Nikolićeve glume, jer je voleo život i beskrajno mu se radovao.

“Bio je tačan, jednostavan i iskren, a to je u umetnosti najteže postići i to mogu samo veliki umetnici”, naglasio je Šerbedžija, koji je za Nikolićevo matično pozorište rekao da je jedno od najznačajnijih u bivšoj Jugoslaviji i da je upravo u toj atmosferi širine i kosmopolitizma umetnika Ateljea 212 i Nikolićeva duša mogla da se oseća sigurno i zaštićeno.

Šerbedžija je istakao i da je Nikolićeva njegova gluma bila “hudinijevski začudna”.

“Svojom magijom znao je da postane od Dragana – Dragan i Milena, zaštitni znak jednog lepog vremena, uvek poseban i na pravoj strani”, istakao je Šerbedžija, koji je Nikolića nazvao i najvećim lafom koji se pojavio na beogradskom asfaltu, a citirajući Svetislava Basaru, rekao je da sa Nikolićem odlazi “neki bolji deo prošlosti”.

"Jednom mi je rekao da sam mu ne samo filmski brat, nego i pravi brat. Gago, ti nisi samo moj brat, ti si brat svih nas. Naš najdraži brat”, poručio je Šerbedžija drhtavim glasom.

Dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović podsetio je da se Nikolićevo ime pojavilo proteklih decenija na 76 špica, od kojih su mnoge postale sastavni deo kućnih kinoteka, pa i njegovu smrt doživljavaju kao lični gubitak.

"Minut ćutanja za Nikolićem zato traje kao večni trenutak" širom regiona, rekao je Zelenović, podsećajući da se još kao mlad glumac nametnuo kao jedina srpska i jugoslovenska alternativa zvezdama francuskog novog talasa.

Kada je primio Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, Nikolić je, kako je preneo Zelenović, imao želju da ostvari još jedno veliko deo, koje bi dalo pečat njegovoj karijeri. “Nije bilo vremena za to”, ali njegovo delo, kako je istakao, biće sačuvano kao poruka brojnim generacijama koje dolaze.

Glumac Dragan Bjelogrlić rekao je da mu je Nikolić bio “duhovni otac” i “nežan učitelj”.

“Legenda, gospodin, čovek sa stilom, neponovljiv, inspirativan, svetski glumac, beogradski mangup i šmeker… Nisam ga poznavao, a kao da sam izgubio nekog svog - ovo su samo neki od komentara taksista, prodavaca, navijača, svih znanih i neznanih” koji se ovih dana opraštaju od Nikolića, rekao je Bjelogrlić, dodajući da ne pamti da su Srbija i Beograd “nekad za nekim tako spontano tugovali i izražavali poštovanje kao što to čine ovih dana opraštajući se od svog heroja”.

"Od velikog glumca sa kojim su se identifikovale generacije i generacije, prerastao je u dobar, divni, tanani duh čitavog naroda. Zato nismo verovali da ikada može da ostari i da nas napusti. Nikada nije ni ostario, samo nas je napustio”, poručio je Bjelogrlić.

I filmski kritičar Milan Vlajčić istakao je da je Nikolić bio urbana legenda i jedinstvena harizmatična pojava, “čudo koje se retko ponavlja”, glumac koji je digao lestvicu srpskog i jugoslovenskog glumišta na visok nivo.

Već prvom ulogom u filmu “Kad budem mrtav i beo” na Pulskom festivalu 1967. godine ispraćen je ovacijama u pulskoj areni. “Znali smo da je rođena legenda”, rekao je Vlajčić, koji je predočio i koliko Nikolić nije bio opsednut slavom. To je uvideo dok je radio na njegovoj monografiji povodom nagrade “Pavle Vuisić”, jer nije pravio ni ličnu arhivu objava o svojim uspesima. Kratko mu je rekao da je “Milena nešto seckala”. Kada je knjiga bila završena, Vlajčić je Nikoliću dao da je pročita i ispravi eventualne greške, a on mu je rekao da je “Milena sve pažljivo pročitala i da nema nijednu primedbu”.

Reditelj Jagoš Marković istakao je da je Nikolić bio voljen i obožavan zato što je oličavao vrednosti koje nisu trenutne.

“Ako je tačno da ceo svet drži nekoliko pravednika, onda je naš Beograd bio, ostao i ostaće u rukama Dragana Nikolića, velikog gospodina, viteza, glumčine, zvezde. Nije me strah za Beograd, za njegov duh i slobodu, dok je tebe, a tebe će biti uvek”, rekao je Marković, ističući da je Nikolić bio uvek svoj, moralan i nepotkupljiv.

Podsetio je i na poslednji oproštaj koji su mu priredili navijači Crvene zvezde, kada su na utakmici razvili ogroman transperent sa natpisom: “Šmeker svetskog glasa za kim plače cela masa, nikad otpisan i večno nacionalna klasa".

“To je pobeda umetnosti i poštenja", naglasio je Marković.

Radmila Stanković rekla je da je Nikolić počeo bio da piše o svom životu, a želeo je i da snimi film o svojoj supruzi i ljubavi Mileni.

Uoči odlaska na operaciju, kako je prenela, rekao joj je da je gluma obična stvar i da je samo potrebno odgovoriti na tri pitanja: ko si, šta si i gde si. “To je suština Stanislavskog”, smatrao je Nikolić.

Rediteljka Ljiljana Todorović istakla je da je Nikolić bio svetionik koji je svetleo istinu, slobodu, lepotu života i ljubavi, ostavivši nauk o umeću kako ih treba negovati.

Podsetila je i na predstavu “Posetilac” Erika Emanuela Šmita, koju je režirala, i u kojoj je Nikolić igrao sa Vojislavom Brajovićem, a prisutni su imali priliku i da je se podsete insertom u kojem govori o opasnosti vlasti koja je sama sebi svrha i svetu u kojem novac postaje Bog.

I Voja Brajović prisetio se izvođenja “Posetioca”, i to u Zagrebu, u prisustvu Arsena Dedića, čijom se pesmom “Amigo” emotivno oprostio od svog prijatelja, sa kojim je bio nezaboravni tandem u "Otpisanima".

Tužan skup završen je snimkom Nikolićevog izvođenja “Plave grobnice” Milutina Bojića i jednom od najpopularnijih filmskih numera jugoslovenskog filma – pesmom “Flojd” iz filma “Nacionalna klasa”, koju su okupljeni ispratili dugim aplauzom, sa suzama u očima.

Mnogi su ostali u foajeu i ispred Ateljea 212, prisećajući se i udela Dragana Nikolića i Milene Dravić u društvenom životu proteklih par decenija od raspada bivse Jugoslavije, uključujući i prve antiratne akcije i proteste, kao i demonstracije protiv režima socijalista i radikala 90-ih.

Milena Dravić je u jednom od retkih intervjua izjavila krajem prošle godine da je u Srbiji došlo do velikog poniženja umetnika i da bi političari trebalo da shvate da niko ne može da ih ugrozi ako pomognu kulturi.

Rekla je i da je išla na sve izbore, ali sa mučninom, jer je tačno mogla da vidi greške koje se prave.

“Dragan, ja i prijatelji nismo verovali da se dozvoljavaju stvari koje su se dozvolile. Ne znam koji izraz da upotrebim za ovo stanje bespomoćnosti. Za stanje jedne velike beznadežnosti. Možda drugi vide procvat. Žao mi je, a sigurna sam da bi mnogi ljudi želeli da pomognu ovoj zemlji van partijskih krugova. Ali se takvim ljudima ne daje mogućnost jer ovde moraš biti opredeljen”, rekla je Milena Dravić u intervjuu “Nedeljniku”.

Dragan Nikolić sahranjen je 14. marta u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a ispratilo ga je više hiljada ljudi.

Rođen u Beogradu 20. avgusta 1943. godine, (Dragoslav) Dragan Nikolić je posle studija glume na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, započeo filmsku karijeru glavnom ulogom Džimija Barke u filmu “Kad budem mrtav i beo”. Ostaće upamćen i kao Flojd, Prle, Popaj, Vlah-Alija, Urke...

Nikolić je dobitnik svih značajnih filmskih nagrada,  uključujući nagradu za životno delo “Pavle Vuisić” 2000. godine, kao i Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke.

(SEEcult.org)