• Search form

04.02.2013 | 12:02

Emina Višnić: Izboriti moć

Emina Višnić: Izboriti moć

Emina Višnić, direktorka Pogona - Zagrebačkog centra za nezavisnu kulturu i mlade i dugogodišnja predsednica i koordinatorka platforme Klubtura/Clubture - nacionalne mreže nezavisne kulture u Hrvatskoj, govori o bogatom iskustvu rada na nezavisnoj sceni, izazovima i uspesima, kao i o situaciji u regionu i Evropi, uz savete kolegama u Srbiji. Intervju sa Eminom Višnić objavljen je u prvom broju magazina nezavisne kulture MANEK, u izdanju Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije.

M: Završili ste hrvatski jezik i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a počeli ste da radite najpre u BLOK-u, pa u Multimedijalnom institutu i Klubturi... Sada ste i u Izvršnom odboru Culture Action Europe. Šta Vas je opredelilo da se bavite problematikom nezavisne kulturne scene i kulturnom politikom?

E. V: Moje opredeljenje je došlo kroz rad na sceni. Počela sam kao studentkinja da radim na raznim projektima, pa i na Eurokazu. Onda smo zajedno, kao grupa studenata, pokrenuli Urban festival, napravili organizaciju BLOK - Lokalnu bazu za osvežavanje kulture.

Bavila sam se mnogim pitanjima i bilo je veoma mnogo saradnje. Počela sam da radim u MaMi, odnosno na Multimedijalnom institutu, a te 2001. godine se osnivala i Klubtura.

Nekako smo, kao scena, počeli da se bavimo pitanjem vlastite pozicije, a onda i pitanjem celokupnog sistema. Pokazalo se da mene to veoma zanima, da me sistemi zanimaju više nego sami programi. Tako, korak po korak, iz projekta u projekat, iz situacije u situaciju, našla sam se ovde gde sam sad.

Bilo je mnogo situacija u kojima sam se borila naprosto zato što sam verovala, a to je i do danas razlog što se bavim pitanjima položaja nezavisne scene u celokupnom sistemu.

M: Koliko ste imali godina kad ste ušli u sve to?

E. V: Kad sam počela da radim Urban Festival (1999) imala sam 22 godine, nisam bila veoma mlada, to je bilo pred kraj faksa.

KLUBTURA / CLUBTURE

M: Godinama ste vodili mrežu Klubtura koja je odigrala presudnu ulogu u osnaživanju nezavisnog kulturnog sektora u Hrvatskoj. Kako je došlo do formiranja te saradničke mreže i koji su osnovni razlozi njenog nastanka?

E. V: Nisam bila u njoj od samog početka. Mreža je krenula na inicijativu nekoliko zagrebačkih neprofitnih kulturnih klubova, odnosno centara. Oni su se zatim premestili u različite krajeve u Hrvatskoj i povezali se s drugim sličnim centrima i organizacijama iz Hrvatske. Istovremeno, Soros fondacija je bila na odlasku iz Hrvatske te je svojom izlaznom strategijom nameravala da uloži u stabilnost pojedinih organizacija. No, umesto toga, te organizacije, kao što je npr. Multimedijalni institut, predložile su da se taj novac uloži u osnivanje mreže. Tada nezavisne organizacije u Hrvatskoj nisu bile povezane, nisu imale informacije jedna o drugoj, a još su manje sarađivale na programima. Tako se formirala ideja da se organizuje mreža. U tom procesu je bilo petnaestak organizacija koje su definisale šta ta mreža uopšte jeste i šta s njom treba da se radi.
Sećam se, recimo, da je osnivačka skupština organizovana 2002. godine u Zagrebu i da su na njoj definisani prvi zajednički projekti, saradnički modeli, načini odlučivanja. Mreža je od Soros fondacije dobila taj prvi seed money koji je gotovo sav bio uložen u programsku razmenu i saradnju. Tako je krenulo.

M: Koji su bili motivi?

E. V: Prvi je bio direktni, da se napravi link i programska saradnja najpre između nezavisnih klubova, zbog čega se i zove Klubtura, poput MaMe, Močvare, Lazareta... Ideja je bila da se oni povežu, dele programe, sarađuju. No, na samom početku, to je prošireno na sve organizacije, bez obzira imale one prostor u kom deluju ili ne. Bazične stvari, na primer, kada neki strani program dođe u Zagreb ili Rijeku, da se podeli s drugim gradovima. No isto tako i neke kompleksnije projektne saradnje, gde su različite organizacije zajednički radile u svim segmentima.

Drugi motiv je bio da se izgradi nekakva struktura koja će okupiti različite organizacije nezavisne kulture iz cele Hrvatske. Motiv u početku nije bio da se Klubtura postavi kao nekakav policy akter, ali je bila ideja mreže u okviru koje će, u najmanju ruku, ljudi moći jedni od drugih da uče i pokušaju da se pozicioniraju zajednički u nekom sistemu u kom jesmo. Dakle, krenulo se konkretno s programima, a ne s postavljanjem mreže koja želi da ima reprezentaciju celog sektora naspram institucija i kulturne politike.

M: Kako je funkcionisala Klubtura tokom proteklih godina i koje su najznačajnije neophodne promene?

E. V: U prvoj fazi smo bili koncentrisani isključivo na razmenu i saradnju, na tome se gradila mreža. Ta programska saradnja je i dalje temelj Klubture.
Ključna promena se, međutim, dogodila kad je Klubtura počela da se bavi pitanjem kulturnih politika, odnosno kad je ustanovljeno da početna intencija, programska saradnja i razmena, nije dovoljan instrument za jačanje sektora. Tada je, 2003. / 2004. godine, došlo do širenja polja delovanja mreže.

U tom periodu se pokreću programi koncentrisani na kulturnu politiku i aktivizam, a Klubtura povezuje različite lokalne inicijative koje se bave istim temama, što danas iznova radi.

Tada su krenuli programi jačanja kapaciteta i edukacije organizacija za strateško planiranje, počeli smo da se bavimo pitanjem vidljivosti scene, da izdajemo mali Megazin 04 i formiramo portal Kulturpunkt.hr. Krajem 2004. je krenula i Regionalna inicijativa Klubtura. To je bilo neko prelazno razdoblje, da bi se u nekoliko narednih godina događalo mnogo paralelnih stvari.

Kako su se neke od misija ispunjavale, tako su prestajale, pa je Klubtura poslednjih nekoliko godina smanjila obim aktivnosti. Recimo, nije se više radila edukacija, jer su organizacije prošle kroz taj ciklus. Napravili smo Kulturpunkt portal koji kao posebna organizacija pod imenom Kurziv funkcioniše već neko vreme. Dogodile su se neke promene u upravljačkim strukturama, a mnogo se radilo i na unutarnjoj komunikaciji i angažmanu članica. Tako smo u jednom momentu uveli i Klubtura Forum, godišnje okupljanje, svaki put u drugom gradu, jer same skupštine više nisu bile dovoljne. Sve to ukupno je značilo jačanje odnosa u mreži koje se događalo mimo programske saradnje i skupštinskih oblika komunikacije.

Sad je na redu nova, treća faza Klubture, u kojoj se razvija koncept centara specifičnih znanja vezanih za nezavisnu kulturu, istraživanja, novi ciklus edukacije i jačanja kapaciteta, povezivanja lokalnih inicijativa koje se bave pitanjem infrastrukture za nezavisnu scenu i slično. No, programska saradnja i razmena i dalje ostaju kao temelj mreže. Isto tako, važno je reći da u ovom ciklusu Klubturu vode i novi ljudi.

M: Koliko ste uspeli da ostvarite ključne ciljeve koji se odnose na decentralizaciju kulturne proizvodnje, programsku razmenu i jačanje vidljivosti i uticaja na kulturne politike? Koliko vam je u samom početku uopšte bio bitan pojam decentralizacije?

E. V: Decentralizacija nam je odmah bila bitna, bila je i ostala jedan od ciljeva, jedan od principa saradničkog modela Klubture. Od početka je bilo veoma važno, a to je inače nešto čime se Klubtura ponosi, da je 80 posto sadržaja tog modela bilo realizovano van Zagreba. To je bitno, jer je Hrvatska veoma centralizovana država, jedna četvrtina stanovnika živi u Zagrebu, a nama je bilo važno da se uključi što više sredina. I to ne samo drugi veći gradovi nego i manja mesta, krajevi deficitarni za kulturu uopšte, a naročito za nezavisnu kulturu.

Danas je u Hrvatskoj Klubtura jedini model koji se sistemski bavi decentralizacijom. Ministarstvo će tu i tamo podržati neku predstavu, ali ne postoji nikakva specijalizovana agencija ili jasan drugi model, kakav recimo ima Francuska, koji direktno podstiče, odnosno finansira decentralizaciju.

M: Koliko ste zadovoljni ostvarenim rezultatima, posle deset godina?

E. V: Izuzetno sam zadovoljna. Klubtura je postavljena kao taktička platforma, ona koja će ostvariti jednu svoju misiju i doći do druge. Rezultati su ostvarivani onako kako su bili i postavljeni od početka. Pored gomile programa realizovanih po celoj Hrvatskoj, Klubtura je postigla i to da je organizacije osećaju kao svoju, a da pri tom nisu morale da uđu u uobičajene formate reprezentacije, članstva, predstavljanja... Postoji dobar balans između lideršipa i participacije svih, odnosno kolektivnog odlučivanja koji je temelj modela programske razmene i saradnje.

Klubtura je mreža u kojoj među članicama postoji intenzivan odnos, u smislu da se među članicama stalno gradi saradnja i da postoji odnos poverenja. Naprosto, organizacije vide tu mrežu kao svoju mrežu i ulažu u nju, na različite načine, svoje vreme, ideje i drugo.

M: Koliko je, na osnovu iskustva Klubture, važan lokalni angažman i uopšte, rešavanje lokalnih problema zarad globalne scene?

E. V: Izuzetno je bitan. U Klubturi je to uvek bilo tako postavljeno.

Klubtura platforma je podržavalac lokalnih inicijativa, ali nije neko ko umesto lokalnih vodi njihove borbe, jer to onda nije održivo. Ono što je uloga Klubture jeste da pomogne lokalnim akterima u tome na razne načine, ali ne da preuzima njihovu ulogu. Istovremeno su lokalni akteri izuzetno važni za Klubturu, jer bez njih mreža ne bi imala smisla.

POGON

M: Posle višegodišnjeg procesa promovisanja i aktivizma, osnovan je Pogon – Zagrebački centar za nezavisnu kulturu i mlade, kao nov model civilno-javnog partnerstva, odnosno mešovito pravno lice Saveza udruženja Operacija grad i zagrebačkih vlasti. Kako je došlo do toga i kako, kao direktorka Pogona, ocenjujete dosadašnju saradnju sa gradskim vlastima?

E. V: Klubturu, Operaciju grad i druge treba gledati kao deo nekog ekosistema cele nezavisne kulturne scene, uz koju su bili vezani različiti subjekti i inicijative. Na primer, Policy Forum nikada nije bio formalna organizacija nego je funkcionisao kao forum različitih ljudi i organizacija koji su se bavili politikama, gde je Klubtura bila jedan od inicijatora. Zatim je tu bila lokalna platforma Zagreb - Kulturni kapital Evrope 3000. Tu su stvari bile snažno umrežene i međusobno se podržavale i u tom smislu je i Klubtura formalno i direktno vezana, jer je jedan od osnivača lokalne platforme Operacija Grad.

Ne samo Klubtura već i Mreža mladih Hrvatske, kao druga nacionalna organizacija, videle su u jednom trenutku da je prioritet infrastruktura. Iako se može postaviti pitanje koje je opravdanje da se nacionalne mreže bave lokalnim pitanjem, to je bila stvar taktičke odluke. Naime, tada su u Zagrebu postojale najveće šanse da se dobije infrastrkutura kojom će se upravljati preko civilno-javnog partnerstva, a taj bi se model zatim mogao prenositi dalje u druge gradove.
Sad se, recimo, gradi model hibridne institucije za Split, Pula je blizu takvom rešenju i tako dalje. U tom smislu postoji direktna veza, jer je to projekat nezavisne scene, kao i Fondacija Kultura nova. To je naravno samostalna organizacija i jedna uz drugu nisu operativno vezane.

M: Kako ste uspeli da postignete taj model civilno-javnog partnerstva?

E. V: Radi se o dugogodišnjoj (trajalo je tri, četiri godine) kampanji, odnosno zagovaranju, lobiranju – tribine, akcije, na ulici, ilegalno zauzimanje centra – dakle niz aktivnosti koje su zapravo bile politička borba. To što smo mi bili sebi važni nema veze, politici nismo bili važan akter, jer smo kulturnjaci, i to kao nezavisna scena, oni koje kulturni sistem kontinuirano pokušava marginalizovati. Dakle, pitanje je bilo kako se pozicionirati u javnom prostoru kao važan akter. Mi smo kao ključno pitanje postavili pitanje infrastrukture, povezali smo oko te teme dva sektora, kulturu i mlade, i naprosto smo uz dugogodišnji pritisak i uz različite taktike uspeli da stvorimo situaciju u kojoj je Grad Zagreb konačno prihvatio ideju. Pri tom smo i naučili da koliko god je dobra ideja, za nju je potrebna i borba. Naime, model centra koji smo zagovarali i na kraju ostvarili predviđa da se neka moć u odlučivanju podeli s akterima civilne scene. A moć ti niko neće dati ako se za nju sam ne izboriš. Bila je to kampanja između lokalnih izbora, te su naposletku oni ipak odlučili da naprave taj centar, ustanovu na osnovama koje smo predložili.

M: Kako to funkcioniše uopšte, šta znači...?

E. V: To znači da sve temeljne dokumente i sve temeljne odluke moraju doneti oba osnivača. Grad ne može imati samo svoje političko odlučivanje, recimo u imenovanju upravnika, nego se u tome moraju složiti oba osnivača. To je samo jedan od elemenata.

Ideja je u partnerstvu, da Grad osigura nekakav okvir, koji je infrastruktura i osnovni budžet, a da organizacije okupljene u Operaciju Grad doprinose programom. Onda to funkcioniše tako da svako izvršava ulogu koju ima, a da svako ima i definisanu ulogu u odlučivanju.

Ono što Operacija Grad ima ekstra, a Grad Zagreb nema, jeste to da je odlučivanje o programima u Pogonu. Postoji Programski savet koji ima mandat od Operacije Grad i bira se od Operacije Grad. S tim da smo unapred napravili plan koji određuje šta kako i ko može, pod kojim uslovima, i da je taj resurs dostupan svima. Pri tom je taj model rada bio raspravljan široko na sceni i tako je aspektovao potrebe te scene. I naravno, postoji redovno praćenje oba osnivača u vezi sa tim šta se događa, postoje godišnji izveštaji, izbori upravnika, strategijske stvari i drugo.

M: Dakle, Operacija Grad je bila ta koja je pregovarala i koja je okupila Klubturu i sve druge pomenute organizacije?

E. V: Da. Koja je pregovarala s Gradom Zagrebom.

NEZAVISNA SCENA I KULTURNE POLITIKE U HRVATSKOJ

M: Napredak u poboljšanju situacije nezavisne kulture podrazumevao je i duge pregovore sa vlastima, pa i kompromise. Koliko je na taj proces uticala politička situacija u Hrvatskoj, odnosno činjenica da su na nacionalnom i gradskom nivou bile različite političke opcije?

E. V: To nije imalo nikakve veze, jer naprosto je sistem takav da su oni prilično razdvojeni. Mi smo išli na lokalni nivo, uopšte recimo nismo uključivali Ministarstvo kulture. A i gradska politička opcija bila je neka zasebna opcija. Što se tiče same ideje, bilo je ključno upravljanje i suvlasništvo. E tu nismo hteli da napravimo kompromis i nije ga ni bilo. Jer, da smo tu napravili kompromis, ne bismo postigli ono što smo hteli postići, ono od čega smo pošli. Tamo gde jesmo napravili kompromis jeste to da smo pristali na nedovršenu i nedovoljnu infrastrukturu. Naime, Pogon je od početka zamišljen kao policentričan, s više manjih objekata s različitim funkcijama na barem tri lokacije u gradu. No, to se pitanje sada može dalje rešavati. Pitanje formata institucije i zajedničkog upravljanja ne može se bitno menjati, jer je određeno osnivačkim dokumentima.

M: Šta su ključni uspesi nezavisne kulture u proteklih desetak godina i šta su prioriteti u budućem delovanju, s obzirom na brojne izazove potržišnjenja kulture, finansijske krize, pa i ulazak Hrvatske u EU?

E. V: Kad bih nabrojala vrlo konkretne stvari, onda je jedno da ta scena već deset godina funkcioniše u mreži koja se, uprkos tome što raspoređuje pare, nije raspala, što se inače mnogim mrežama dogodilo, i koja postiže svoje rezultate i dalje se razvija. Klubtura je zapravo jedna policy mera koja je nastala na samoj sceni, koju sama scena sprovodi i to je jedan od važnijih uspeha.

Drugi uspeh je da je ta scena dobila nekakvo prepoznavanje u javnom prostoru. To znači, na primer, da kad dolazi nova ministarka na vlast i govori o „nezavisnoj” kulturi, koristi termin koji smo mi uveli. Pre toga je bio po mnogo čemu negativan termin „alternativna” kultura. Nije ni „nezavisna” najsrećniji, ali već samo korišćenje našeg termina pokazuje uticaj u polju.

Uticaj sigurno postoji i u većini gradova na nacionalnom nivou, što je uočljivo preko takozvanih kulturnih veća. To su tela preko kojih se finansiraju svi programi u kulturi, pa i oni nezavisne scene. U jednom trenutku direktno je bilo ugroženo finansiranje programa civilnih organizacija koje deluju u polju savremene umetnosti. Naime, 2004. godine uspeli smo da spasemo jedno takvo veće unutar Ministarstva kulture koje se pomalo nespretno zove „za nove medijske kulture”, a zapravo se radi o inovativnim umetničkim praksama. To veće, sa budžetom od oko pet miliona kuna, postoji i danas i veoma je važno za nezavisnu kulturu.

Sigurno da je bitan uspeh i to što se napravio Pogon, kao novi tip institucije i kao nova infrastruktura za nezavisnu scenu, kao i to da se slična stvar sprema i u drugim gradovima.

Sigurno je i veliki uspeh Fondacija Kultura nova koja funkcioniše kao fondacija za razvoj organizacija civilnog društva koje deluju na području savremene kulture i umetnosti, i koja je nastala na inicijativu nezavisnog sektora. Ona je izuzetno bitan resurs za stabilizaciju nezavisne scene.

Mislim i da su pojedine organizacije napravile veliki uspeh u programskom smislu, međunarodnom prepoznavanju, poput WHW-a, Domina, Drugog mora iz Rijeke, dubrovačkih Lazareta, MaMe i drugih.

Uspeh je da u javnom prostoru ta scena uopšte postoji kao scena i da je kao takva prepoznata.

Po mom mišljenju, za budućnost je izuzetno važno sa raznih strana da se nezavisna scena stabilizuje (operativno, infrastrukturno), da nastavi da sarađuje međusobno, kao i na međunarodnom planu, pri tom mislim regionalno, a zatim i na evropskom nivou. Da hrvatska nezavisna scena učestvuje u formiranju drugačijih, novih organizacija i mreža. Naravno, uvek je cilj stabilizacija funkcionisanja preko primerenih grantova. Cilj je unaprediti infrastrukturu i iskoristiti priliku ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, odnosno korišćenje infrastrukturnih grantova koji će nam tada postati dostupni. Da ta infrastruktura sa novim modelima upravljanja bude stabilan resurs koji je sceni potreban.

Posle raspada Jugoslavije dogodio se novi talas nezavisne scene, mislim da ta scena treba sad da doživi neki tip valorizacije i neki tip okupljanja znanja koje je stvoreno na njoj, a koje je rasuto. Potrebno je u budućnosti raditi i posebne finansijske module, kao i dalje edukovati nove generacije i nove organizacije. I to se počelo događati.

M: Mnogo se očekivalo od ministarke kulture Andree Zlatar. Kako ocenjujete učinke rada Ministarstva kulture pod njenom upravom i na šta će se nezavisna kultura fokusirati u daljoj komunikaciji s Ministarstvom?

E. V: Ono što je bio pravi test za novu vladu bilo je pitanje Fondacije Kultura nova kao fondacije koju je osnovala prethodna vlada. Oni su to, međutim, podržali. Videćemo uskoro kakav će zaista biti budžet, jer ovo sada je bio pilot budžet, a ako bude koliko su najavili, šest, sedam miliona kuna, onda možemo reći da će se nešto uraditi.

Drugo važno pitanje za nezavisnu scenu biće kako će nastupiti sa sufinansiranjem potrebnog sufinansiranja za evropske fondove. To do sada nije bilo dobro rešeno, jer su sredstva naprosto bila nedovoljna, a i procedura će hitno morati biti unapređena.

Treća stvar se tek očekuje na proleće, a to je pitanje finansiranja programa i produkcije kroz javni poziv u Ministarstvu. Pitanje je da li će tu zaista doći do pomaka. Situacija je sigurno bolja nego u Srbiji po količini novca koji može da se dobije, ali i dalje se neuporedivo manje novca daje za programe nezavisnog sektora u odnosu na programe institucija. Na primer, HNK iz Splita, iako mu država nije osnivač, redovno od države za svoj program dobija milion i po kuna, a nema organizacije nezavisne scene koja bi za svoj program dobila sredstva na tom nivou.

Dakle, da li će se podići nivo finansiranja i da li će unutar ovog veća za inovativne prakse doći do pomaka. Drugo je pitanje šta će sa klasičnim delatnostima – pozorištem, muzičkom, scenskom, likovnom (koja nikako da postane vizuelna)... Da li će se finansirati bazična produkcija savremene muzike recimo, kao što se finansira klasična muzika i ponekad džez. Ja mislim da će tu biti ključni pomaci.

I još nešto, što je ujedno i najzahtevnije, a tu su velika očekivanja i najave, da se ide u promenu legislative, dinamizacije odnosa u sektoru, odnosno da se učini nešto sa institucijama iznutra. Ne na način da se one razruše i zatvore i ne da se uradi nešto svrsishodnije u neoliberalnom smislu, nego da budu otvorenije, sa boljim programima itd. To nezavisna scena sigurno očekuje od mandata ove vlade.

M: Članica ste i UO Fondacije Kultura nova, koja je počela da radi ove godine, a posvećena je razvoju civilnog društva na području savremene kulture i umetnosti. Kako je došlo do formiranja tog fonda, kako funkcioniše i koliko je važan za nezavisnu kulturu u Hrvatskoj?

E. V: Ideja Fondacije Kultura nova bila je, a tako je potom i realizovana, da se lutrijska sredstva koja se ionako već raspoređuju za razvoj civilnog društva u Hrvatskoj na različite korisnike i u različite svrhe, ulože i u fond koji bi finansirao stabilizaciju i razvoj scene, a ne bazičnu produkciju (predstave, festivale...). Dakle, Kultura nova, kao komplementarna nekonkurentska alternativna mera, finansira stabilizaciju preko operativnih grantova, edukacije, saradnje, zagovaranje, dakle elemenata razvoja i stabilizacije scene, dok programsko finansiranje treba nastaviti (u poboljšanom obliku) preko javnih konkursa Ministarstva kulture i lokalnih vlasti. Ona je osnovana posebnim zakonom koji je doneo Sabor Republike Hrvatske, funkcioniše tako da ima Upravni odbor od pet članova, i zasad ima samo dvoje zaposlenih u operativi. Trebalo bi povećati taj broj, ali ne previše.

Fondacija je počela s radom sredinom 2012. Ona trenutno sprovodi Pilot program podrške preko kojeg daje operativne grantove za organizacije koje se bave umetničkom produkcijom i za one koje imaju javne prostore. Dalje, postoji poziv za iskaz interesa kojim će se graditi saradnički odnos sa fondacijom, za razvoj nacionalnih platformi za razmenu programa i za lokalne policy i advocacy inicijative. Treći set grantova, a to je ono što takođe nedostaje u sistemu, jesu mali grantovi za razvoj novih umetničkih i projektnih ideja, kao i za organizacije koji prave međunarodne programe, festivale i slično, da mogu dobiti novac da idu van zemlje i prave selekciju programa.

Te stvari su detektovane kao potrebe finansiranja kojih nema na nekom drugom mestu u sistemu, kao potrebe do kojih smo došli posle mnogo rasprava.
Sad ćemo videti iz tog prvog, pilot programa, koji će biti imput po aplikacijama, pokrenućemo dalje razgovore i napraviti stabilnije programiranje, a jedna od stvari je da ćemo sigurno ići na višegodišnje grantove.

REGION, EVROPA, KULTURA

M: Aktivni ste već godinama i u uspostavljanju i jačanju saradnje u regiji. Šta je za vas regija i kako vidite budućnost regionalne saradnje?

E. V: Za mene je regija prostor saradnje prirodan za kulturu, pre svega na prostoru bivše Jugoslavije, ali i nekih drugih susednih zemalja. To je i prostor povezivanja ljudi i organizacija sličnih interesa, a komplementarnih. Mislim da je regija veoma važna za razvoj svih scena, jer bez regionalne, a zatim i evropske saradnje, ta scena se više ne može razvijati. Važna je i svim tim sredinama, koje su veoma konzervativne, da bi se otvorile. To se može raditi preko kulture i posebno preko dinamične savremene kulture o kojoj govorimo.

M: S obzirom na to da ste jedan od najboljih poznavalaca situacije u kulturi u zemljama u regiji, uključujući i u Srbiji, kakve savete imate za nas?

E. V: Teško mi je da govorim zato što je ne poznajem dovoljno i ne znam sve probleme. Bila sam s vama samo na jednoj radionici kad je bilo pitanje uspostavljanja mreže, ali i pokušavam da pratim šta se dešava. Mislim da je veoma važno da je mreža uspostavljena, a zatim i da se nastavi sa nekim aktivizmom vezanim uz kulturu i pitanja finansiranja scene, stabilizacije, pozicioniranja.

To je ključ da ta scena uspe. Koliko vidim spolja, mislim da je važno da se kulturna i umetnička scena nekako pozicioniraju prema ovoj jakoj tendenciji kreativne industrije, što može biti i prilika i opasnost, prema tome kako se postavi.

Mislim da je važno da se preko NKSS široko zastupaju interesi, pogotovo organizacija koje nisu iz Beograda, jer je i u našim očima srpska scena pre svega beogradska scena.

Ono što mislim da je problem s beogradskom scenom, u tako velikom gradu i sa tako mnogo organizacija, jeste nedostatak lokalne inicijative koja bi se kontinuirano borila za neka strukturna pitanja. Nekih ljudi, koji su važni za samu scenu, nema u Beogradu, jer im je teško da tu rade. Osim te atomiziranosti, problem jednog dela beogradske scene jeste i salonski aktivizam koji ne izlazi iz pozicije posmatrača. Moj je utisak, dozvoljavam i da je pogrešan, da ima previše individualnih borbi, a premalo zajedničkih. Na primer, stalno svedočimo tome da se ova ili ona organizacija bori za svoj prostor, a ne postoji snažna koalicija koja se bori za zajednički prostor.

Najveći izazov za srpsku scenu jeste beogradska scena i to kako se ona može složiti i osigurati sopstvenu budućnost. Jer, ona bi isto tako mogla da nestane, recimo tako što kreativna industrija prevlada i zauzme sav prostor. A s obzirom na veliki značaj pojedinih organizacija, na njihove programe i socijalni pa i politički prostor koje su proizvele, to se ne bi smelo dogoditi.

M: Članica ste i Izvršnog odbora Culture Action Europe. Koliko se situacija u kulturi u Hrvatskoj razlikuje od neke opšte slike u zemljama EU?

E. V: Moje iskustvo je da se većina scena razlikuje. Zavisi s kim se upoređujemo. Kako ne postoje jake evropske kulturne politike, tako ne postoji ni unificiranost u svim zemljama. Odnos između nezavisne scene i institucija u mnogim zemljama ne znači mnogo, a u nekima opet znači. Veoma zavisi od toga da li se radi o bogatim ili siromašnim zemljama. Teško je porediti se s Britanijom ili Holandijom, kako u rđavim tako i u dobrim stvarima. Ono što sam ja videla kao specifičnost naše scene, a to što nisam videla ne znači da ne postoji, to su zajednička nastojanja i jak aktivizam prisutan na sceni koji u uljuljkanijim stabilnim društvima nije tako prisutan. To je neka specifičnost Hrvatske. Ali šta s njom? Ništa ona ne znači. Suštinskih razlika, Hrvatska naspram Evrope, nema. Može se gledati naspram drugih zemalja, ili gradovi naspram gradova, ali EU u celini je zapravo previše heterogena da bi se takva stroga poređenja pravila.

M: Više puta ste pomenuli kreativne industrije. Kako ocenjujete svojevrsni zaokret u kulturnoj politici EU koji će biti napravljen prelaskom sa programa „Kultura 2007–2013” na program Kreativna Evropa?

E. V: Da, to tako na nivou prezentacije, zaista izgleda. Ali, kad se pogleda program, vidi se da će tu biti mesta za sve. No, veći je problem nacionalnih politika prema kreativnim industrijama. Mislim da je to posledica tzv. evidence-based policy i različitih tumačenja čemu to kultura i umetnost doprinosi u ekonomskom smislu. Da je to neka ekonomizacija kulture za koju ja ne verujem da će uspeti, jer joj je, na pitanje zašto nam je potrebna kultura, argument da nam ona treba zato što zapošljava ljude i ima nekog udela u BDP-u. Na nivou EU postoji strategija EU 2020 koja je tako definisala EU kao projekt u tom smeru, ali je problem da se on reflektuje na nacionalnim nivoima, što je velika opasnost.

Druga velika opasnost u Evropi jesu desno orijentisane vlade, za šta je najradikalniji primer Holandija, koje su rasturile ovo što možemo nazvati savremena umetnost i kultura, jer je vide kao levičarsku praksu koja nema veze s konzervativnim građanstvom. To su opasnosti za kulturu u Evropi, kao i nejednakost u uslovima rada, itd. Taj zaokret pokazuje samo šta se uopšte događa u društvu i ekonomiji i da to za kulturu nije ništa specifično.
Ono što je dobro jeste da su evropske mreže, uključujući i ovu moju, uspele da u tom programu kada je izašao (ne zaboravimo da je bio mnogo više tržišno orijentisan, na primer, novi prioritet ‘razvoj publike’ bio je izuzetno komercijalno određen na početku), ubacio u te programe socijalno uključivanje, korisnost za zajednicu, približavanje umetnosti ljudima i slično. To je bitna uloga tih mreža i dobro je da za to postoje.


Emina Višnić radi kao menadžerka u kulturi i deluje kao medijatorka i promotorka kulture. Razvila je iskustvo u neprofitnom kulturnom menadžmentu, umrežavanju na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom planu, te u zagovaranju i izgradnji kapaciteta neprofitnog sektora. Direktorka je Pogona (Zagreb), hibridne kulturne institucije utemeljene na civilno-javnom partnerstvu koja funkcioniše kao otvoreni lokalni centar za razvoj nezavisne savremene umetnosti i kulture, kao i za uključivanje mladih u kulturni i društveni život. Potpredsednica je Izvršnog odbora evropske zagovaračke mreže Culture Action Europe (Brisel) i predsednica Upravnog odbora Fondacije Kultura nova (Zagreb), osnovane za razvoj organizacija civilnog društva koje deluju na području savremene umetnosti i kulture. Konačno, saradnica je Summer International Fellowship programa pri DeVos Institute of Arts Management Centra Kenedi u Vašingtonu.

Povremeno radi kao trener/edukatorka i govori/piše o temama s područja kulturnih politika. Pre nego što je preuzela poziciju direktorke Pogona, bila je uključena u zagovaranje za njegovo uspostavljanje kao hibridne institucije utemeljene na civilno-javnom partnerstvu. Bila je predsednica i koordinatorka platforme Klubtura/Clubture, nacionalne mreže organizacija utemeljene na razmeni programa i projektnoj saradnji. Bila je jedan od osnivača i predsednica, a volontirala je i kao koordinatorka lokalnog saveza Operacija Grad, koji je suosnivač Pogona. Pre nego što se potpuno posvetila mrežama, bila je koordinatorka programa i voditeljka net.kulturnog kluba MaMa pri Multimedijalnom institutu te jedan od inicijatora i koordinatora Urban Festivala organizacije BLOK.

*Razgovor vodile članice Uredništva MANEK-a, čije je elektronsko izdanje moguće besplatno preuzeti OVDE

Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.