Eko-utopije Nikole Lalovića
Gledam fantastične ekosisteme u kojem čovekolika, antropomorfna bića žive u sreći. A oko njih, flora i fauna koja kao da je izašla iz knjiga biologije, jednostavne i precizne skice živog sveta.
Nikola Lalović crta svoju viziju zamišljenih ekosistema od 2016. godine, spajajući interese za biologiju i umetnost, podstaknut radionicama i edukativnim pristupom umetnika Aleksandra Jevtića. Početni crteži predstavljaju pojedinačne elemente koji vremenom postaju zasebne scene, poput pejzaža, dobijajući vremenom na kompleksnosti. Apstrahovane biološke ilustracije bakterija, tla i biljaka, kombinovane su sa fantastičnim bićima koja nalikuju mutantima ptica i reptila, balansirajući istovremeno nauku i fikciju. Sa svojih 18 godina, on već ima razvijen vizuelni izraz.
Koji je ovo svet? Neki prošli, u kojem ljudi nisu bili toliko destruktivni prema svojoj okolini? Neki paralelni, koji je krenuo drugim, eco-friendly putem? Neki budući, ili čak sasvim vanzemaljski? Kako god prihvatimo ovaj svet, Nikola razvija jedan samosvojni svet koji je pun prijateljstva, ljubavi i osećaja zajedništva sa prirodom koji ima potencijala da hrani jedan toliko neophodni optimizam u našem društvu.
Veliki broj umetnika je od druge polovine XX veka kritikovao i tematizovao naš odnos prema prirodi, u vremenu u kojem je potencijal destrukcije naše planete postao alarmantan, kao i svesnost o našem uticaju na okoliš u kojem živimo. Distopijski svetovi dobijaju na značaju, kao strah od moguće negativne budućnosti, upozorenje, kritika, ili ponekad čist dance macabre. S druge strane, pojedini umetnici zamišljalju potencijalno bolji svet, utopiju koja itekako nije lišena kritike sadašnjosti.
Verujem da Nikolin rad teži utopiji, ne zato što reč utopija kolokvijalno može da znači nešto nerealno, nedostižno, već zato što predstavlja alternativu. Savremeni ekološki pokreti, među njima i Solarpunk, naglašava da su nam utopije neophodne jer nam je potrebna nada.
Ova nada dolazi uz radikalnu empatiju i suživot svih. Bića u Nikolinim čistim, lineranim crtežima neguju prijateljstvo i ljubav, „u kojem god obliku oni bili“ – misli se tu i na bića i na njihove odnose. Ili, rečima Aleksandra Jevtića, „Njegovi crteži kažu: Budimo prijatelji jedni drugima i divnom svetu u kome živimo.” Ova misao, iako može delovati naivna, nije daleko od savremenih filozofa i eko-umetnika.
Tako se na primer Dona Haravej zalaže za prevazilaženje vremena Antropocena kroz rodbinske (kin) veze sa celom planetom i njenim živim bićima, skidanjem čoveka sa prestola izuzetnosti. Neki drugi primeri poput Naušike (Nausicaa of the Valley of the Wind, Hayao Miyazaki), Gee (Gea, Luca Enoch) ili stanovnika planete Athshe (The Word for World is Forest, Ursula K. Le Guinn) nude istovremeno i kritiku čovečanstva, i pravljenje mostova među bićima (od insekata do vanzemaljaca), i – najzad – opredmećuju jedan ideal pozitivnog suživota. Jedan drugi umetnik poreklom iz Srbije, Mirko Nikolić, pleše sa biljkama i sarađuje sa stenama i mineralima, težeći razumevanju ne-ljudskih faktora u prirodi. Opet je tu u pitanju empatija i želja da živimo zajedno.
Koliko fikcija i umetnost, ili eko-utopije mogu realno da doprinesu promenama na terenu? Mogu kao jedan ideal, veru u nama, time što će otvoriti vrata mogućem. Ili kao što je jedan od autora putopisa Bantustan napisao, „Ne veru u to da ćemo jednog dana stvoriti taj zamišljeni svet, već veru da je stremljenje ka njemu vredan način življenja.“
Izlazeći iz sveta u crtežu (i naših glava), van Papergirl galerije u kojem su trenutno Nikolini radovi izloženi, deo stanovništva je nedavno protestvovao u Beogradu protiv mini-hidroelektrana na Staroj planini (Ne damo reke, STOP za MHE!), uz upozorenja ekologa da su ovakva ulaganja u održivu energiju destruktivna po živi svet. Van sveta umetnosti (u koji tek zvanično stupa), Nikola radi na primeni ideala koje vidimo u njegovim radovima, kroz praksu i pripremu upisa na Biološki fakultet. Na taj način, stvara ličnu osnovu za angažovanu ekološku umetnost.
Možda će još boja naći načina da uđe u njegove crteže. Možda napusti crteže i okrene se nečemu performativnom. Možda je ovo samo epizoda u njegovom stvaralaštvu. U svakom slučaju, Nikolina umetnost nudi i zagovara pozitivne mogućnosti koegzistencije i nadu, na jedinom istinskom svetu koji imamo.
„Sve što raste, htelo bi da raste. Neka raste, i treba da raste. Sve što cveta, htelo bi da cveta. Neka cveta, i treba da cveta...” (Zdravica, Duško Radović).
...
Crteže Nikole Lalovića možete videti u Papergirl Galerija Hub u Beogradu (Kralja Milana 15), od 1. do 14.2.2019.
Srđan Tunić
istoričar umetnosti, kustos
*Foto: Papergirl Galerija Hub/Aleksandar Jevtić
