Dečak koji je izgoreo od želje
Izložba “Dečak koji je izgoreo od želje” Bojana Radojčića, umetnika mlađe generacije iz Beograda, otvorena je do 6. septembra u Galeriji “Pi” u Kopenhagenu, a posvećena je fenomenu samospaljivanja ljudi, najčešće iz protestnih razloga.
Radojčić tim projektom ističe vezu slike i patnje kao način da se pristupi shvatanju tenzije između pojedinca i sveta kroz jedan jednostavan, ali ipak bolan i u etičkom smislu zbunjujući čin, naveo je u tekstu za katalog Marko Stamenković.
Da li ste ikad videli ljudsko telo koje gori? Da li vam je ikad privukla pažnju slika živog tela kako iščezava u plamenu vatre? Ukoliko je odgovor negativan, možda ste se onda bar jednom u životu zapitali: Šta oseća čovek koji gori? Zašto se takve stvari uopšte dešavaju? Kako to da se neki ljudi svojevoljno zapale - donesem odluku (konačnu, zaista) da stanem na javno mesto, u masu, kako bih izveo ovaj nasilni čin nad sobom i zapalio svoje telo? Kako je to moguće? To su neka od pitanja koja otvara Radojčić novim segmentom svoje “Trilogije o dečaku koji je…” (2012).
Dečak koji je izgoreo od želje, ugljen na papiru (252 lista knjige), 220cm x 450cm, 2012. Postavka u Galeriji Pi
Sa tim problemom, kako je primetio Marko Stamenković, tesno je povezano i pitanje: Kako se oseća čovek u plamenu dok biva posmatran?
“Dok patnja čini neizbežan deo procesa koji odvodi subjekat u sigurnu smrt, jedna druga dimenzija se razvija istovremeno: čovek koji gori pred drugima se ne pretvara samo u telo koje pati; on pre postaje objekat posmatranja koji se sad pretvorio u sliku – on pravi ‘spektakl od samog sebe’, vizuelnu auto-reprezentaciju patnje ljudskog tela, goreći. Stoga, nije vatra ta koja čini prizor zapaljenog čoveka toliko različitim od bilo koje druge slike koju smo videli: to je baš njegova patnja, pretvorena u slike koje preispituju samu prirodu ljudskog roda, i šta čoveka čini tako ‘ljudskim’, a opet tako različitim od bilo koga u okviru njegove vrste”, naveo je Stamenković.
Prema rečima Stamenkovića, za “dečaka” (ili “devojčicu”), koji teže poboljšanju ravnoteže moći u društvu, gorenje od želje za promenom jeste sredstvo da se u najbukvalnijem smislu “osvetli” ono što inače biva skriveno, zanemareno ili marginalizovano: da se zapali bar iskra empatije među posmatračima anesteziranim inercijom, čime bi njihov osećaj srama (ili čak krivice) bio naposletku probuđen.
Baš kao što je u svom oproštajnom pismu napisala umetnica Keti Čejndž (Kathy Change), koja se bavila performansom i bila aktivistkinja, a živa se spalila 1996. godine u Filadelfiji u SAD, ispred skulpture koja simbolizuje mir u krugu Univerziteta u Pensilvaniji: “Želim da protestujem protiv sadašnje vlade i ekonomskog sistema, te cinizma i pasivnosti ljudi uopšte. Protestujem protiv celokupnog sramnog stanja stvari uz najviši stepen empatije. Ali pre svega želim da steknem publicitet kako bih privukla pažnju na moj poziv na momentalnu društvenu transformaciju. Kako bih to učinila, planiram da okončam sopstveni život. Pažnju medija može privući samo čin nasilja. Moji moralni principi mi ne dozvoljavaju da povredim drugog čoveka ili njegovu imovinu, tako da ovaj akt nasilja moram da izvršim nad samom sobom…”1]
Bojan Radojčić, rođen u Šapcu 1981. godine, započeo je umetničko obrazovanje u Školi slikanja i crtanja pri Kulturnom centru u Šapcu, gde je završio Srednju umetničku školu, odsek za konzervaciju i restauraciju, a diplomirao je slikarstvo 2004. na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Od 2001. godine izlaže u Srbiji i inostranstvu (Hrvatskoj, Danskoj, Nemačkoj).
Pored 13 samostalnih izložbi, počev od 2009. godine, izlagao je i na brojnim grupnim izložbama, uključujući i Nord Art u Nemačkoj i Art Copenhagen u Danskoj.
Dobitnik je nekoliko prestižnih nagrada, a bio je i finalista za nagradu “Dimitrije Bašičević Mangelos” za najboljeg mladog umetnika u Srbiji 2012. godine, kao i nagrade Fonda Vladimir Veličković za crtež 2010.
Radovi mu se nalaze u privatnim kolekcijama u Danskoj, Islandu, Italiji i Norveškoj, kao i u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu.
Od 2011. godine sarađuje sa Galerijim Pi iz Kopenhagena koja ga predstavlja na brojnim sajmovima umetnosti u Danskoj, među kojima je i Art Copenhagen.
Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije od 2009. godine, a živi i radi u Beogradu.
1] Vidi: Joseph Shahadi, “Burn: The Radical Disappearance of Kathy Change”, TDR: The Drama Review 55:2 (Summer 2011): 52-72.
(SEEcult.org)
