Beli lotos ili kako izbeći urođenički ples
Majk Vajt (Mike White) pisac, reditelj i producent, kreirao je mini-seriju za HBO "Beli lotos" (The White Lotus) u kojoj i sam učestvuje, ali u ulozi reditelja i pisca koji zajedno sa glumcima, nakon odjavne špice, pokušava da objasni gledaocima šta su zapravo želeli ovakvim kreiranjem i postavkom likova. Posle svake odjavne špice, a ima ih ukupno šest, ponavlja se ista vrsta objašnjenja, tumačenja, i/ili eventualnog razumevanja za postupke likova.
Siže serije govori o odnosima enormno bogatih belih ljudi naspram podređenih, u ovom slučaju kako Havajaca, tako i belih ljudi koji su belim bogatašima na raspolaganju u jednom zatvorenom, ili bolje rečeno izolovanom prostoru hotelskog kompleksa na ostrvu Havaji.
Ovo nije prvi put da se Majk Vajt bavi temama kao što su beli bogati ljudi, klasa, hijerarhija, kao i promatranjem šta u takvoj raspodeli snaga biva sa podređenima, onima koji su niže klase, jednom rečju kako se društvo velikog kapitala odnosi prema onima koji to nisu i nema izgleda da budu jer su prosto deo društva koji služi belim bogatim ljudima. Naravno, uvek bi mogli reći da jednog dana podređeni mogu postati oni koji podređuju i to sa ozbiljnom referencom na Hegelovu tezu o gospodaru i robu. Kako je Hegel pisao, ljudska stvarnost je deo univerzalne povesti koja je obeležena nejednakim odnosom ljudskih bića. Dijalektika između gospodara i roba ostvaruje se željom ili žudnjom¹. Gospodar želi da bude priznat, da nametne sebe drugima, što dalje implicira da se samosvest stvara samo onda kada drugi gospodara, ili u našem slučaju nekog milionera - prepoznaju kao autonomno biće. Gospodar dominira nad robom, tretirajući ga kao objekat, rob radi za gospodara nametnute poslove koji ga zapravo objektivizuju jer u odnosu gospodar-rob ne postoji mogućnost da rob radi nešto kreativno što bi ga izdvojilo iz sfere objekta za drugog. No, priča nema srećan kraj. Gospodar zavisi od roba i od njegovog rada, ali rob ne zavisi od gospodara i u tom trenutku sudbina može potpuno da se okrene i otvori karte drugačije. Rob je neophodan za gospodara, ali gospodar nije neophodan za roba. Što nas navodi na implicitan zaključak da rob mora da dođe do momenta u kojem sebe više neće shvatati kao roba.
Činjenica da za svaku odgledanu epizodu postoji obavezno pojašnjenje posle odjavne špice navodi nas na promišljanje o postavljenoj prvobitnoj tezi, potom o antitezi i na kraju o sintezi koja se stvara posredstvom publike, jer gledalac je taj koji treba da sintetiše ono što vidi. Istini za volju, takve promene rakursa gledanja na seriju mogu imati i jedan drugi nivo transgrecije i distrakcije na osnovu kojih reditelj želi i sam da učestvuje u svom ostvarenju doživljavajući homoerotsku igru ega i super ega u odnosu sa kamerom, pružajući glumcima šansu da objasne njegovu ideju, a publici da izvrši sintetčko povezivanje pogledanog.
Svet koji predstavlja serija "Beli lotos" ne bi bio, bez rediteljevih intervencija, jasan koncept bez izvesne prolegomene u kojoj je već situirana pogodba između reditelja i publike o tome kako će se stvari do kraja razvijati, ne otkrivajući sve karte, već koristeći se Geteovim prologom na nebu - da li namerno ili slučajno, za jedan od mogućih završetaka.
Na Havajima postoje razni hoteli dostupni i srednjoj klasi, ali hotel Beli lotos predstavlja isključivo destinaciju za bele bogate ljude iz visoke kapitalističke klase. Često se u člancima pisalo da je serija rađena po ugledu na rijaliti program, što nije sasvim netačno. Majk se koristi poetikom i estetikom rijaliti formata, pa čak i zapletom, ali mnogo više od rijaliti zapleta serijom u mnogome vlada jedna vrsta faustovske atmosfere, no, ono što možda najviše upada u čulni spektar gledaoca jeste atmosfera filma "Jastog" (The Lobster) grčkog reditelja Jorgosa Latimose (Yorgos Lanthimos).
Ko su likovi kojima se reditelj bavi na elitnom i izolovanom mestu (setićete se da su i u filmu Jastog junaci izolovani u određenom prostoru koji nudi "vrhunske" usluge), pod zlatnim suncem havajskog ostrva?
Reč je o tri para: jedan mladi bračni par na medenom mesecu, jedna prilično depresivna i rastrojena bogatašica sa urnom svoje majke (koju planira da prospe u okean, jer bi tako majka htela, prema rečima ćerke ) i treći par čine otac i majka, dvoje dece (ćerka i sin) i drugarica od ćerke. Vrlo je bitno naznačiti da je ćerkina drugarica meleskinja, jer u njoj postoji neki vid resantimana koji se prenosi sa koleno na koleno ma koliko gledaocima izgledalo kao da ona nema dovoljno svesti o tome. Ali, na podsvesnom nivou, kako serija odmiče, taj osećaj neće uspevati da drži pod kontrolom, naprotiv.
Glavne junake ovog predloška za tumačenje sadašnjeg trenutka - iz perspektive pomeranja na svetskom nivou koja se tiču nadiranja Istoka na Zapad, što se može i sasvim opravdano tumačiti - dočekuju menadžer i svi zaposleni, uglavnom ljudi druge rase - Havajci i crnci. Na samom ulasku u dvorište hotela, širokih osmeha, zadržanog daha i prisutnog straha u smislu "šta ako samo jedana trepavica štrči".
Dugo tretiranje istočnog sveta kao sveta koji je "robovskog karaktera" iz raličitih aspekata reči rob, često rezultira nesrećnim ishodom, pobunom, ratom, agresijom ili nemilosrdnim upadanjem na teritorije i sa jedne i sa druge strane. Univerzalna povest, pisao je Hegel, zasnovana je na dijalektici gospodar-rob, te u smislu istorijskih promena koje su zasnovane na sukobima među ljudima zbog konstantne nejednakosti.
Važno je reći da je menadžer hotela beli čovek, ali "nedovoljno" beo da bi bio privilegovan. Sa druge strane, zaposleni Havajci i crnci su sasvim dovoljno neprivilegovani po "belom" metodu. Odmah, dakle, na samom početku prve epizode, uočavamo strah jedne od zaposlenih koja je trudna, ali ne sme da kaže bilo kome jer joj je to prvi dan na poslu. Potom otkrivamo od jednog zaposlenog Havajca da je njegovoj familiji oteta zemlja na kojoj je sagrađen hotel i on sada radi na tom mestu kako bi prehranio porodicu. Potom jedna od zaposlenih, i to crnkinja, biva obmanuta "dobročinstvom" depresivne i rastrojene belkinje koja ima mnogo love i koja samo zbog nekoliko sati prijatne masaže i ljudskog razgovora (jer je čitav asortiman za masažu, kao i spa i wellness program, zauzet pa crnkinja izlazi u susret i odlučuje da je izmasira i sa njom razgovara. Gledaoci uviđaju da to nije istina i da su neki termini dostupni, te ih takav tretman navodi na zaključak da potčinjena družba ima načine kako da se povremeno odupre. Sa etičkog stanovišta su upitni, jer bi zaposleni prema svim gostima trebalo da budu jednaki. To nas navodi na zaključak da takvo odbijanje ne bi mogao da doživi svaki povlašćeni beli čovek, već samo onaj koji je slomljen i slabo prosuđuje usled stanja u kojem se nalazi) predloži crnkinji privatni biznis koji će ona da joj finansira.
Uopšte se beli ljudi iz visokog kapitalističkog sveta razbacuju slatkorečivostima na najbeskrupuloznije načine jer je njihova percepcija o njima iskrivljena, oni su potlačeni i jadni, te im u komunikaciji treba pružiti maksimalno licemeran način obraćanja. To je ona logika - potlačenom se osmehni, reci mu da će od njega biti nešto i već si ga uništio za određeni period vremena. Na takvu vrstu odgovornosti nije moguće računati, jer beli bogati čovek odgovornost i moralne kodekse spram poniženih i povređenih nema, ali zauzvrat očekuje sve od njih.
Kad smo već kod očekivanja, vratimo se na početno nabrajanje gostiju, vratimo se na mladi bračni par koji je došao na medeni mesec. Majka mladoženje, veoma bogata žena, sinu i snaji (koja pritom ne pripada društvenom sloju kojem pripada njen muž, piše kolumne kao slobodnjak u ne baš važnim, ni društveno poštovanim časopisima, ali piše, taj posao ipak poštuje jer je njen) uplatila je aranžman na tri sedmice u sobi koja je predviđena za parove na medenom mesecu. Oni ne dobiju tu sobu, već predsednički apartman koji je neuporedivo bolji i prostraniji. Ali, mladoženja nije zadovoljan i sve vreme boravka na medenom mesecu kinji menadžera do te mere da majka mora da doputuje i reši problem u korist sina, a na štetu menadžera. Kada stigne majka, ona je podjednako izrazito slatkorečiva i prema menadžeru i prema snaji, što direkto implicira da su i menadžer i snaja po staležu na sličnoj razini.
Za to vreme bela bogatašica, depresivna i rastrojena, želi da joj se omogući izlazak brodom na okean kako bi prosula urnu uz pratnju crnkinje koja joj je svojom ljudskošću pomogla. Važno je reći da crnkinja izborom kao pratilje, gotovo drugarice, od strane pomenute belkinje doživljava kao posebnu privilegiju. Pre nego što će isploviti sa njom na okean, crnkinja će sa njom večerati u hotelu i razviti blizak odnos jer ono što je u tom odnosu održava jeste obećanje da će otvoriti svoj centar za masažu. Isplovljavanje na okean nije moguće bez crnkinje koja kao prijatelj sirote bele bogatašice treba da bude njena potpora pred takvim činom, pred prosipanjem pepela u more (usput, bela bogatašica nije volela svoju majku, i svo njeno nezadovoljstvo majčinim tretmanom nje kao ćerke odigraće se u vidu ne tako jakog nervnog sloma, ali ipak sloma, na brodu na kojem će biti svi, čak i mladi bračni par). Ono što niko od njih ne zna jeste da je menadžer izveo distrakciju. Naime, mladi bračni par se prijavio za izlet brodom samo za dvoje i posebnu večeru za dvoje, jer je to trebalo da bude nešto specijalno dok su na medenom mesecu. Menadžer im to omogući, ali ono što im ne kaže jeste da će zajedno sa njima, na istom brodu, biti bela bogatašica sa urnom svoje majke.
Potčinjeni do neke tačke u prostorno-vremenskom okviru može da trpi i radi ono što se od njega traži, tretirajući sebe kao objekat za drugog. Od naredne tačke počinje bukvalno urušavanje sa određenim ishodom, a kad kažem određeni ishod, mislim najčešće na tragične ili nasilne okolnosti, jer tačka pucanja je blizu u takvim situacijama u kojima je ogromna razlika između dve klase ljudi.
Treći par je takođe jedna izrazito disfunkcionalna porodica. Majka je uspešna i poznata žena iz visokog američkog društva, uz to je poštovalac lika i dela Hilari Klinton. Muž nije ni upola bogat, a ni poznat, i više deluje kao mekušac koji je u strahu od mogućnosti da ima rak testisa, čeka rezultate i veruje da je i njegov otac umro od istog problema. Ćerka je majčin oponent, kvazilevičar u brendiranoj garderobi, drugarica je meleskinja koja pokušava da bude na nivou zadatka i ne zaostaje za drugaricom u ponašanju na odmoru. Obe čitaju Ničea i Frojda i ostale must have knjige koje ih preporučuju za kvazilevičarsku kliku. Drugarica meleskinja kod sebe ima i nešto za relaksaciju (droga), a ćerka travu, jer kako bi se drugačije bivalo popularanim u jednom takvom anesteziranom društvu, i ne samo popularnim, dovoljno je da se bude deo tog društva sa sve njegovim odrednicama kao visokog kapitalističkog društva.
Sin je tinejdžer opsednut pornićima, tokom noći spava zatvoren u malom prostoru čajne kuhinje, bez prozora, jer sestra ne dozvoljava da on deli sobu sa njima. Jednog dana ćerka i drugarica nesmotreno zaborave ranac sa opijatima na plaži, koji potom završi u kancelariji menadžera čiji sadržaj ga momentalno oraspoloži i učini ga spremnim za nove distrakcije. Da ne kažem - otvori ga ili oslobodi ga. Meleskinja se smuva sa mladim Havajcem, ali to krije od drugarice, jer drugarica koja ima sve želi i tuđe momke, tipično. I dok provodi vreme sa njim, verujući da to čini u tajnosti, sazna za njegovu situaciju povodom otete zemlje i počne da smišlja kako da mu pomogne. Pošto zna da je bračni par sa sobom na odmor poneo i sef sa dragocenostima (nakit), ona odluči da ih zamoli da u njega stave i lanac koji joj je ostao od bake kako bi zapamtila šifru i iskoristila odgovarajuću priliku kada apartman bude prazan da nagovori mladog Havajca da ih opljačka. U takvoj nameri meleskinje ogleda se resantiman, što podrazumeva ponavljanje istog bola i optuživanje okoline ili pojedine grupe ljudi na nevolju koja ih je kao takve zadesila od strane gospodara.
Odjednom serija doživi zamajac, jer mladoženja ne može da podnese menadžera, u pomoć pristiže mama, pritom oboje ponižavaju mladu (na finjaka), on joj od početka govori da ne treba da piše, dok je svekrva ubeđuje da ona treba sebe da shvati kao trofejnu ženu. Bela depresivna bogatašica upoznaje belog bogatog tipa, koji je na samrti (to on sam kaže, a i sve vreme mnogo kašlje) i otkačinje crnkinju govoreći joj da nije spremna za takve vrste tranzicija kao što je ulaganje u biznis, dok otac porodice saznaje da je zdrav ali istovremeno da mu je otac umro od AIDS-a, što znači da je vodio dvostruki život, sa naglaskom na gej život. To sina, oca porodice, potpuno baci u očajavanje od dva i po dana i preispitivanje sopstvene seksualnosti, pa i sinovljeve. To samo po sebi govori u prilog tome koliko je otac u odnosu na majku inferioran, uplašen, mekušac, bez samopouzdanja, nesposoban da se bori sa problemima. Havajac pokušava da opljačka bogatu porodicu, ubrzo biva uhvaćen. Menadžer konačno dodeljuje sobu, pod pritiskom mladoženjine majke, turističkog vodiča, i ko zna koga još. I doživljava potpunu katarzu. Činjenica da je „pobeđen u toj igri gospodara i roba, on iz pozicije roba prelazi u ofanzivu, predaje se svim zadovoljstvima od droge do gej seksualnih fantazija, nemareći šta će sa hotelom, gostima i svima ostalima uopšte biti. Spreman je da plati cenu i oslobodi se okova, drugim rečima - da bude slobodan.
Jedino dečak, sin bele bogate porodice, pod pritiskom sestre počinje da spava na plaži, voda mu uništi i telefon i tablet, i on jednog jutra vidi momke (stanovnike Havaja) koji se bave kajkašenjem. Ubrzo uspostavlja drugarski odnos sa njima i oni ga svako jutro pozivaju da ide sa njima. To mladog dečaka, od 16 godina, konačno dovede u stanje prihvaćenosti od strane nekog društva, u kojem on nesmetano može da obitava.
Sve vreme je reč o distrakcijama koje svako od ovih ljudi čini ne bi li ostao ono što jeste, ili pak postao ono što je oduvek želeo da bude a nije imao smelosti, hrabrosti, podstreka i tome slično.
Zaplet se završava ubistvom. Menadžer biva ubijen u apartmanu za mladence od strane mladoženje, i to sasvim slučajno. Nije mladoženja ciljano želeo da ubije menadžera na svesnom planu, ali na nesvesnom ne znamo. Jedino što znamo ili što možemo da apstrahujemo rediteljevim intervencijama na kraju svake epizode jeste prolog iz Fausta - ako si dovoljno bogat, a pritom si konstanto siguran u svoje „pravo“ da izrabljuješ druge, neminovno ćeš podleći izrabljivanju od sopstvene ruke, a da li ćeš za isti taj čin odgovarati - zavisi od sloja kojem pripadaš i privilegija koje poseduješ.
Ukoliko ste čitali Uelbeka dovoljno je da razmislite 5 minuta i da se setite svih mogućih pretpostavki šta će se desiti zapadnom svetu ako ne prestane da se ubija sopstvenom rukom. Sve Uelbekove ideje o ostrvima na koje odlaze beli bogati ljudi da se „zabave“, jer u njihovim životima čije radno vreme traje 24/7h ne može i nema više mogućnosti da proizvede ništa više osim odvratne brze hrane i depresije. Odlasci na egzotična mesta prevashodno treba da im vrate užitak, da ih oslobode inhibicija, da ih podsete na to da su samo ljudi i tome slično, ali avaj - takva mesta više nisu nikakve tvornice zabave bez posledica. Jer bezbednost nije zagarantovana, u svakom trenutku može da eksplodira bomba, ili da se desi neki napad, beli čovek je sve mrtviji, piše Uelbek, kako biološki, tako i duhovno. A Istok je pak dvostruko egzotičan, prvo jer su mlade, zdrave, tamnopute i lepe devojke uvek u ponudi, a drugo, jer sa Istoka duva vetar osvete koja može biti i potpuno pokoravanje Zapada jednog dana. Izrazito perverzna i istovremeno privlačna ideja za belog bogatog čoveka koji raspolaže novcem i naoružanjem, sve drugo čime je raspolagao više ne raspolaže. Transhumanizam je kovanica koja je nastala na Zapadu u cilju da se dođe do formule za produžetak ljudskog života, stvarajući i održavajući život u veštačkom okruženju, veštačkom promenom ljudskom DNK, bez i jedne fusnote o kvalitetu ljudskog života, tačnije o duhovnim i moralnim vrednostima koju treba da poseduju „novi ljudi“. Jedino što je neupitno jeste kolonizacija i postkolonizacija, pa čak i nasilna smrt svih onih koji tim „privilegijama“ ne podležu.
U seriju „Beli lotos“ nije reč o transhumanizmu, ali je i te kako reč o kolonijalizmu, dehumanizmu i neodrživosti dizgina u viskom kapitalističkom društvu. To je možda ohrabrujuće kao teza, ali je i dalje poražavajuće, jer su podele među klasama veće nego ikada, ne samo na bogatom Zapadu, već i kod nas, a po istom modelu, što govori o gotovo nemogućem posustajanju Zapadne hegemonije na Balkanu. Mi danas živimo tako kao da smo jedni uposleni na „velelpnom poluostrvu“ služeći „gospodare“, dok „gospodari“ pred nama, reklo bi se svesnima i inteligentnima, izvode najneiteligentnije skokove u otimanju prirodnih dobara, u onemogućavanju rada neistomišljenika, u poražavanju nas kao ljudi pod parolom „sve je to samo zarad vas i vašeg dobra“.
Serija „Beli lotos“ tiče se svih nas i zato je važno da je gledamo ako nemamo nameru da izvodimo urođenički ples pred kojekakvim velesilama visokog kapitala ne bi li ih razodonodili i odobrovljili, važno je da shvatimo trenutak u kojem se nalazimo i šta povodom toga treba da delamo. A ako nam to ništa ne znači, onda komotno možemo pod parolom „za vas i vaše dobro“ da nastavimo ples, ali ne kao Aska, već kao prava žrtva.
¹ G.V.F Hegel, Fenomenologija duha, Beogradski izdavačko-grafički zavod: redakcija „Kultura“, 1974., str. 112-118.
Vesna Maričić
