Art scena: Zoran Pantelić
Zoran Pantelić, umetnik, producent i istraživač, aktivan na sceni od sredine 80-ih godina kao osnivač više umetničkih grupa, a od 2000-ih i Centra za nove medije_kuda.org u Novom Sadu, govori u intervjuu za SEEcult.org o nezavidnom položaju i važnoj ulozi savremene umetnosti danas, "novoj normalnosti" koja sledi usled korona krize, potrebi borbe za promene, između ostalog i preispitivanjem dosadašnjih utopija.
- Aktivan si na umetničkoj već tridesetak godina, kao jedan od osnivača umetničke asocijacije Apsolutno, a potom centra za nove medije kuda.org, ali i kao jedan od aktera značajnih inicijativa za promenu kulturne politike i poboljšanje položaja umetnika, slobode komunikacije i izražavanja. Prošli smo u međuvremenu put od raspada Jugoslavije i međunarodno izolovane Srbije do današnjeg Zapadnog Balkana kao svojevrsne “crne rupe” u Evropi. Kako ti izgleda današnja situacija u regionu i odnos Evrope prema njemu?
Zoran Pantelić: Pripadam generaciji umetnika koji su se formirali u drugačijem kontekstu, uz veoma turbulentan drastičan preokret tokom 90-ih, koji je uticao na živote svih građana, a to se reflektovalo i na poziciju umetničke delatnosti. Upravo su se u poslednjoj dekadi prošlog veka pitanja razvoja sveta i našeg regiona razdvojila u dijametralno suprotnim smerovima. Nakon tog perioda nastupio je proces pokušaja "normalizacije" regiona globalizacijom. Ima se utisak da je naš region bez jasne vizije u svojstvu ničije zemlje, jer je društvo zatočeno u periferizaciji i nedefinisanom pravcu kretanja. Uviđa se slabost i nedostatak političkih koncepata i prepuštanje uticajima i preklopljenim interesima spoljnih faktora. Recikliraju se mitski obrasci kojima se reciklira forma istorijskog revizionizma, a odustajanjem od podrške savremene umetnosti, odustaje se od budućnosti.
- Da li misliš da će se odnosi u Evropi i globalno uopšte bitno promeniti zbog korona krize i kako vidiš u tom smislu neki eventualno novi poredak u budućnosti?
Zoran Pantelić: Mislim da nam je svima jasno u čemu se nalazimo - u teskobi samoizolacije, karantina. Shvatamo da se stroge mere sada čine kao neophodne da bi se sprečio rast oboljenja, a istovremeno smo suočeni da se elementarna prava svuda suspenduju, samo što je to kod nas, po običaju, dobilo groteskne i brutalne razmere. Ova kriza nas je uvela u novu tranzitornu epohu iz koje neće biti povratka na staro. Gotovo je sigurno da poslednjih mesec dana već živimo tu budućnost, u kojoj se ogolila i učinila vidljivim stvari koje su se naslućivale kao problem, i sigurno je da će izmeniti mnogo toga u svim segmentima društva i ekonomije. Naslućuje se da će se ići ka novoj “normalnosti”, a iskustvo poslednjih decenija nam potvrđuje da su normalnosti uglavnom bile sve nepovoljnije. Moramo se izboriti za pozitivne promene, jer očigledno da je prekasno za pesimizam.
- Na nedavnoj izložbi “Devedesete – Rečnik migracija” u Muzeju Jugoslavije, za koju si osmislio dizajn, učestvovao si kao član Asocijacije Apsolutno projektom “Human: Čovek” u okviru kojeg ste početkom 90-ih markirali granične linije koje su delile Evropu na Istok i Zapad, stavljajući u fokus režime vrednovanja ljudskog bića i slobode kretanja u kontekstu međunarodnih sankcija prema Srbiji i tadašnjeg geopolitičkog poretka u Evropi. Kako objašnjavaš to što se čini da je proces dehumanizovanja zahvatio danas gotovo sve segmente života? I kako ti izgleda današnji civilizacijski trenutak uopšte, posebno u svetlu korona krize i neophodnog socijalnog distanciranja?
Zoran Pantelić: Ova kompleksna situacija pre svega ukazuje na sebičnu dominaciju antropocena na planeti u svim aspektima, istovremeno unutar samog društva, izražen je i pojačan čitav spektar društvenih i ekonomskih nejednakosti. Suočeni smo sa tehnološkom nadmoći pre svega u domenu nadzora, koja suzbija vreme, slobodno vreme, koje može da bude oslobođeno pritiska i da se u njemu javljaju imaginacije novog i drugačijeg društva - slobodnijeg, boljeg i plemenitijeg. Ova kriza provocira se preispitivanjem utopija, jer društva koja ne neguju utopije suštinski odustaju od budućnosti.
Projekat HUMAN:ČOVEK nastao je u trenutku ekonomskih i političkih sankcija prema Srbiji koji se u najvećoj meri reflektovao na živote običnih građana. Mi smo tada uočili taj fenomen i ispostavilo se da smo pokrenuli čitav jedan korpus koji se godinama uvećavao i usložnjavao.
Mi smo u okviru naših istraživanja i projekata sprovodili svojevrstan inventar apsolutno realnih činjenica - obrađivali smo fenomene iz naše realnosti, intencionalno ukazivali na mogućnosti i ulogu tehnološkog razvoja, ali sada sa ove vremenske distnace uviđamo naivnost tehnoutopizma i nikada važniji trenutak da se kritički propita uloga superiorne tehnološke kontrole i političke dominacije u savremenom društvu i na koji način induvidulano možemo da osvestimo svoje postupke u sferi zaštite privatnosti. Ova pitanja se kroz prizmu tehnološke dominacije direktno prenose u sferu društvenih odnosa, ljudskih prava i slobode kretanja, koja su od suštinske važnosti za razumevanje procesa u savremenim političkim procesima, globalne društvene krize i mogućim rešenjima. Danas je paradoksalno "normalizovan" prekarni projektni rad, nesigurnost, nezaštićenost kratkim ugovorima, te se uočava nužnost za promenu stanja.
- Produkcija Asocijacije Apsolutno, proistekla iz vizuelnih umetnosti, proširena je vremenom na interdisciplinarna istraživanja činjenica iz neposrednog okruženja u cilju omogućavanja njihovog novog iščitavanja i sagledavanja. Osim radova na izložbi “Devedesete”, koje bi još ključne radove Asocijacije Apsolutno izdvojio?
Zoran Pantelić: Opus aktivnosti je bio vrlo intenzivan u period od 1995. do 2000. U našem istraživanju rezultati su prezentovani u različitim formatima - od foto akcija, intervencija u javnom prostoru, instalacija, rada u institucijama. Ovaj rad na izložbi u Muzeju Jugoslavije je odabran zbog konteksta i teme same izložbe, ali u širem spektru aA je u svom subjektivnom inventaru događaja provela nekoliko radova usko povezanih sa fenomenom migracija i slobode kretanja.
Asocijacija Apsolutno imala je za cilj da postavlja pitanja, stvara metafore i ukazuje na apsurdne situacije i paradokse koje donosi vreme u kome živimo. Ukoliko bih morao da vršim selekciju, osvrnuo bih se na koncept izložbe koju smo pre četiri godine realizovali u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), kada je realizovana izložba Apsolutno sada: smrt, konfuzija, rasprodaja, sa idejom da se nakon 20 godina reizvede invetar pojmova i fenomena koje smo istraživali i za koje uočavamo da su i dalje vrlo živi i aktuelni u savremenom trenutku. U toj selekciji sa nama je, pored kustoskinje MSUV Gordane Nikolić, učestvovala i Inke Arns iz Berlina, teoretičarka, kustoskinja i direktorka Hartware HMKV iz Dortmunda. Mi smo za tu priliku period trajanja izložbe podelili na tri celine kojima smo imenovali te periode i u okviru njih predstavili radove koji na njih referišu. Smrt, Konfuzija i Rasprodaja bila su tri pojma i u okviru tih celina smo izdvojili samoredukcijom samo po dva rada, i na taj način dodatno intervenisali radikalnom inverzijom prema tradicionalnim formatima retrospektivnih osvrta, sa idejom da se zadržavanjem na detalju istakne metod i politika delovanja grupe:
Smrt je predstavljena video radom Absolutely Dead (intervencija u Novosadskom brodogradilištu 1995. i video rad u saradnji sa Aleksandrom Davićem). Video rad Absolutely Dead dokumentuje "forenzičko" istraživanje "smrti dva prekookeanska broda pod sumnjivim okolnostima". Drugi rad u toj celini bio je video a.trophy (video animacija realizovana 2002. godine). Ideja za rad a.trophy (spoj reči trofej i atrofija) nastala je tokom 78 dana operacije NATO pakta "Združene snage" u Jugoslaviji 1999. godine. Rad sadrži jednu sekvencu iz dokumentarnog filma Petra Lalovića Poslednja oaza (1984).
Druga celina, Konfuzija, predstavljena je radom Le Quattro Stagioni (Četiri godišnja doba, 1996). Foto-akcija, 4 goblena koji se nalaze u zbirci Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Rad Le Quattro Stagioni sastoji se od četiri fotografije snimljene tokom proleća, leta, jeseni i zime 1996. Svaka slika prikazuje po jednog člana asocijacije Apsolutno obučenog u kostim iz 19. veka, puna suprotstavljenih simbola koji se ispisuju jedni preko drugih. Završni formalni čin je transfer fotografije u goblene koji su ručno vezeni. Drugi rad je video In the Balkans, koji predstavlja odraz u ogledalu predstave globalnih medija o Balkanu, ukazujući na kratak spoj tehničkih standarda (secam/pal/ntsc) i njihovu negativnu sliku "regresivnog" i "nemog" Balkana.
Posle smrti i konfuzije, preostaje nam Rasprodaja. Ona u suštini ukazuje na kraj socijalizma i pojave kapitalizma u njegovoj najbrutalnijoj formi. Treća celina, Rasprodaja je ukazala upravo na aspekte prisutne na izložbi u Muzeju Jugoslavije, usmerene na atribute novih odnosa kroz geopolitički kontekst. Rad Human:Čovek je foto akcija koja je obeležila granicu između Istoka i Zapada Evrope u periodu između 1996. i 1999. tako što što smo na teritoriju ničije zemlje između državnih granica postavljali saobraćajne znake sa natpisom "HUMAN" (na jezicima zemalja koje se graniče). Na taj način smo nevidljivu granicu učinili vidljivom i ukazali na faktičku (ne)jednakost ljudi i njihovih sudbina sa obe strane granice na teritoriji Evrope.
Web rad The Absolute Sale je onlajn aukcijska igra (Apsolutna rasprodaja, 1997.), a predstavljao je nastavak i nadogradnju projekta Human:Čovek. To je internet projekat koji se zasniva na ironičnom viđenju položaja umetnika iz Istočne Evrope u odnosu na umetničko tržište Zapada. Ovaj rad simulira aukciju u kojoj publika zauzima ulogu potencijalnih kupaca. Međutim, rasprodaja se stalno odlaže, baš kao i integracija zemalja Istočne Evrope u EU. Ovaj rad bavi se definicijom Evrope kao geografskog, političkog i mentalnog prostora koji je, u zavisnosti od toga iz koje se perspektive posmatra, istovremeno ujedinjen i podeljen.
Sastavni deo te "retropsektivne" izložbe, pored naših radova, kao integralni sadržaji koji reflektuju na metode i fenomenologiju našeg rada u savremenom trenutku bili su gosti umetnici i teoretičari koji svojom aktuelnom praksom ukazuju na fenomene, koje smo mi obrađivali a oni nastavljaju. To su: Christian Von Borries, kompozitor, producent, režiser (Berlin); Umetnički duo Doplgenger – Isidora Ilić i Boško Prostran (Beograd); zatim Kristian Lukić, teoretičar digitalne kulture (Bratislava / Novi Sad); Projekat Medijska arheologija: Aleksandra Sekulić, Ivica Đorđević, Jovan Bačkulja (Beograd); Ana Peraica, teoretičarka medija (Split); Dejan Sretenović, istoričar umetnosti, kustos (Beograd); Šefik Tatlić, teoretičar političke filozofije, sociolog (Zagreb / Bihać).
- Osim predstavljanja svoje produkcije na brojnim izložbama, festivalima i simpozijumima u zemlji i inostranstvu, Asocijacija Apsolutno se bavila i kustoskom praksom u vidu realizacije izložbi drugih autora, seminara i radionica. Možeš li da izdvojiš neke najznačajnije aktivnosti u tom pogledu?
Zoran Pantelić: Svako poznanstvo smo doživljavali kao mogućnost za povezivanje sa lokalnom scenom. Prvi gost je bio Richard Makin iz Londona 1995, sa pokušajem da, uprkos sankcijama, omogućimo povezivanje lokalne scene sa autorima iz inostranstva.
Naš prvi iskorak van Srbije pod sankcijama je bio u Austriju, a rezultat je bila serija od osam izložbi austrijskih savremenih umetnika koje smo predstavili u galeriji Zlatno oko u Novom Sadu, kao i u Somboru u galeriji Likovna jesen. Uporedo sa kustoskim radom, razvijali smo i alternativne edukativne programe i radionice koje smo realizovali u Novom Sadu i Somboru. Iz tih programa su pokretane izložbe tada mladih, danas potvrđenih umetnika na internacionalnoj sceni.
Učestvovali smo 1995. u organizaciji i realizaciji internacionalnog seminara "Moral i mitologija u savremenoj umetnosti" u koprodukciji sa centrom "Pokret" (Igor Antić, Pariz, metoda rada oslonjena radionice Pontus Hultena), Akademijom umetnosti Novi Sad i Fondom za otvoreno društvo.
- Devedesetih se činilo da će internet i nove mogućnosti komunikacije stvoriti i nove prostore slobode. Danas su komunikacijski kanali pod snažnim nadzorom, postalo je gotovo normalno da najveće tehnološke korporacije zloupotrebljavaju lične podatke korisnika interneta i društvenih mreža… Kada se, prema tvom mišljenju, dogodio taj neki zaokret i da li nam je potreban novi onlajn prostor slobode? Ili je možda rešenje ponovo se vratiti u oflajn okruženje i stvarati neke privatne niše i mikro zajednice u kojima je moguće razvijati humanost, empatiju, solidarnost?
Taj period tehnoutopizma 90-ih sada se, sa ove distance, može definisati skoro jednakim nadanjima koja su pokrenuli pokreti ‘68. Zaista je period 90-ih obeležen predominiranim osećajem optimizma i tehnofilije koja neupitno nadire i rešava sve probleme. Velika nada da se kroz tehnološke alate može izgraditi novi i pravedniji svet, ali se istovremeno, u daleko manjoj skali, pokrenuo razvoj kritičkog propitivanja tehnologije u društvu. Kroz razvoj tih kritičkih korpusa analizirala su se pitanja vlasništva, kontrole, neutralnosti, nadzora, baze podataka, kontrole kretanja, itd. Vreme iza toga ukazuje da su organizacije i centri koji su kritički ukazivali na ulogu tehnologije i procese automatizacije bili zlosutni nagoveštaj onoga u čemu smo sada zatečeni. Procesi preraspodele kapitala i tehnološke dominacije su u nekoliko talasa u relativno kratkom periodu od 2002. godine preko 2006-2008, preoblikovali globalnu situaciju u apsolutnu kontrolu moći kapitala. I danas su sva ta ista pitanja koja smo mi uočavali i isticali 90-ih istom merom aktuelna, ali sada u sferi veštačke inteligencije. Uticaj i promene u domenu opšte komercijalizacije, u sferi kulture, obrazovanja, pojačane eksploatacije, nesigurnosti pojedinca, forsirane krize bezbednosti, itd.
Stiče se utisak da društvo ne može da apsorbuje rast i brzinu tehnološkog presinga koji je usmeren isključivo na porast profita privatnih interesa. Zlosutno se nagoveštavaju ukidanja podrške studijama humanistike i svih delatnosti koje omogućavaju spoznaju i osvešćenost radikalnih promena u društvu koje su detektovane u poslednje dve decenije. Na globalnom nivou se izgrađuje tenzija iz koje je teško operacionalizovati uzročno-posledične efekte uticaja tehnološkog razvoja, a sa nikad više izrečenih superlativa o slobodi izbora. U ovakvom dramatičnom kontekstu niče široka skala otpora koje se razvijaju van centra pažnje. Te inicijative nude neke alternativne oblike otpora drugačijeg organizovanja života, na distanci od dominantnog modela, a za takve iskorake i predloge potrebno je vreme kojeg je u prekarnom svetu sve manje, vreme za igru, igru koja razvija inovativnost i rešenja.
- Od 2001. godine si aktivan kao jedan od osnivača Centra za nove medije kuda.org koji deluje na razmeđi savremene umetničke teorije i prakse, aktivizma i politike, nastojeći da interveniše u polju umetničkog i kulturnog stvaralaštva sa pozicija institucionalne kritike i kritike kulturnih politika. Gde vidiš danas tačke kritike i otpora komodifikaciji rezultata umetničke produkcije, koje od početka nastojite da mapirate i osnažite različitim projektima?
Zoran Pantelić: Centar_kuda.org je nastao na talasu kritičke kulture novih tehnologija, kroz treći talas novomedijskih centara na samom kraju prošlog milenijuma. Tada smo se priključili mreži već uspostavljenih organizacija koje su delovale u tom polju. Nisu sve one neizostavno crpile svoje izvore iz umetnosti, ali nam je polje rada i saradnje bilo prepleteno. Ujedno smo u tim zajedničkim projektima učili puno jedni od drugih. Konkretno, Centar_kuda.org je organizacija koja je ustanovljena kao proto-konceptualna mašina. Aktivnosti koje proizilaze iz produkcije su različiti formati koji nastaju kao rešenja na probleme i fenomene društva u kojem delujemo. Istovremeno smo svojevrsna društvena struktura - hub, ustanovljeni kao mesto susretanja i povezivanja. Ideja mrežnog povezivanja ljudi, saradnje, izgradnje novih modela i rešenja: fokusirani smo na proces i organizaciju samog kreativnog rada (umesto proizvodnje umetničkog dela) i uspostavljamo uslove za oblikovanje društva kao socijalne skulpture.
Mi danas živimo u društvu u kom se kroz masovne medije i digitalne tehnologije život i politika projektuju kao spektakl, sa druge strane i umetnici često doprinose estetiziranju polja društvenih sukoba i aktivizma u lokalnim zajednicama.
Ideju umetnosti i njenu ulogu u društvu doživljavam kao objedinjen poligon dva polja značenja - umetnost i aktivizam. Generalno, još uvek postoji široka skala različitih pogleda i tumačenja na kulturu društvenih pokreta, aktivizma i uloge umetnosti u tim procesima. A to je heterogena struktura, momenat spajanja istorijskih društvenih borbi sa jedne strane (ekspanzija direktnih društvenih akcija) i uloga propitivanja autonomije savremene umetnosti u kontekstu savremenog društva (koje crpi iskustva od avangardi preko institucionalne kritike i kritičke umetnosti do danas) sa druge strane.
Tako da uporišne tačke otpora jesu u stvaralaštvu koje poseduje progresivni inovativni karakter i potencijal stalnog popravljanja društva, jer umetnost treba da kritički propituje, intrigira i oplemenjuje, da upozorava i inspiriše, za razliku od kulture zabave i konzumerizma. To je termin koji ukazuje na proces sa više mogućih ishoda i velikog rizika, a ujedno omogućava i preispitivanja rešenja.
U okviru svojih aktivnosti želimo da doprinesemo demokratskom potencijalu zajednice. Najpre da se kroz informisanje i refleksiju o savremenim fenomenima pokrene proces autorefleksije recepijenata i da sopstvenim angažmanom doprinesu promeni stanja, da se uvidi i stavovi artikulišu u direktne akcije promene. Ciljevi naših aktivnosti su uvek usmereni na angažman i promenu stanja, te su stoga naši projekti ambiciozni okidači u pokušajima afirmacije i mobilizacije ljudi.
- Važan segment rada kuda.org je i stvaranje prostora za eksperimentalnu edukaciju i slobodan pristup različitim izvorima znanja, u čemu sarađujete sa čitavom mrežom srodnih organizacija u regionu i šire. Da li su vaša dugogodišnja iskustva na tom planu prepoznata u intitucionalnom akademskom okviru i ima li interesovanja javnog sektora za saradnju u tom pogledu?
Zoran Pantelić: Od osnivanja smo bili usmereni na vanistitucionalni sektor, sa fokusom na nove modele usvajanja znanja kroz radionice, neformalne procese rada, sa jasnom distancom prema tradicionalnim formatima pogotovo u obrazovnoj sferi, ali diseminaciju rezultata novih znanja i uvida sprovodimo u različitim kombinacijama i dijalogu sa svim akterima u zajednici, jer smo svesni da procesi promena mogu da se realizuju samo kroz šire sagledavanje i delovanje. Veliki broj naših aktivnosti smo realizovali u partnerstvu ili kroz podršku institucija na različitim nivoima (galerije, muzeji, univerziteti).
Trenutno, odnosno do izbijanja pandemije, aktuelan je program koji je usmeren na saradnju sa srednjom Školom za dizajn "Bogdan Šuput" koja se nalazi u istom delu grada gde je i Centar_kuda.org (Detelinara), i kroz taj oblik saradnje ukrajamo aspekte lokalnih politika, aktivizma, rada u zajednici, inkluzivne procese kroz umetničke intervencije, uključivanje mladih sa fokusom na osvešćivanje angažmana i odgovornosti. Program je zamišljen kao rad na uvodu u tehnološke prostore i procese stvaranja, saradnje i društvenosti. Usmereni smo na generaciju mladih stvaralaca za kreativni rad u domenu savremenih tehnologija kroz metode i principe zajedničkog stvaranja, učenja i dijaloga. Važan aspekt ovog programa je edukacija o privatnosti i sigurnosti na internetu, koja sve brže postaje pitanje digitalne pismenosti danas, a bez adekvatnih programa inkorporiranih u školski kurikulum, kao i današnjih proizvodnih odnosa, koji se tiču pitanja resursa, materijala i životne okoline. Želja nam je da razvijamo kreativnost kroz primenu i procese zajedničkog rada u kontekstu savremenog društvenog i ekonomskog okruženja, jer su kultura i obrazovanje pod jakim i neposrednim uticajem tržišne ekonomije i sve veće korporativne dominacije. Nove autonomne prakse i iskustva, kako kulturnog, tako i obrazovnog diskursa, traže svoj izraz upravo u inovacijama, ali kako se i pojam inovacije u ovom programu posmatra analitički, jedan od njegovih obrazovnih ciljeva jeste otklon od konzumerističkog pristupa u procesima stvaranja.
- Kuda.org je i suosnivač Omladinskog centra CK13 u Novom Sadu, koji se etablirao kao jedno od retkih autonomnih prostora posvećenog aktivizmu, samoorganizovanju i nezavisnoj kulturnoj produkciji. Novi Sad je protekle godine bio Omladinska prestonica Evrope, ali se čini da je uloga CK13 u programu zaobiđena? Sličan je za sada i odnos organizatora EPK 2020 ne samo prema vama, nego i prema ostalim ključnim akterima umetničke i nezavisne kulturne scene u Novom Sadu, za razliku od Rijeke, na primer. Zašto je to tako i kako vidiš uopšte pripremu Novog Sada za EPK 2020?
Zoran Pantelić: Da, mi smo u našem usmerenju ka oblikovanju društvenog prostora analizirali nedostatak infrastrukture za mlade u kontekstu novosadskih prilika još od radikalnog gašenja "Tribine mladih" 70-ih godina. U okviru tog angažmana pokrenuli smo projekat osnivanja Omladinskog društvenog centra CK13 koji smo 2006. godine uspostavili kao suosnivači sa još dve organizacije koje danas više ne postoje. CK13 je pokrenut kao dugoročan projekat posvećen afirmaciji mladih u borbi protiv desnog ekstremizma, nacionalizma i ksenofobije, usmeren na emancipaciju mladih, koristeći različite modele komunikacije, interaktivnost, umrežavanje i multidisciplinarnost. Projekat je pokrenut 2004. godine u vremenu koje ima značajan kontekst za nas u Novom Sadu, pogotovo u prvoj dekadi 2000-ih kada su od 2004-2008. godine na vlasti Srpska radikalna stranka sa svojim koalicionim partnerima. Verujem da je ustanovljenje ovog prostora u velikoj meri kasnije motivisalo i podstaklo razne druge inicijative u gradu da se danas razvije čitav spektar prostora koji programski vode mladi i sa različitim usmerenjima.
U osnovi ovih manifestacija koje se pominju i organizacija koje ih sprovode, nije fokus na afirmaciji i stvaralaštvu, već je isključivo formatiran u korpusu marketinga. Tu započinju i završavaju sva pitanja o nesporazumima. Jer, ljudi koji su angažovani da sprovedu zadatke kroz manifestacije, za razliku od situacije u Rijeci, nisu upoznati sa osnovnim potrebama i idejama protagonista u gradu, pa su i programske celine manifestacija tako nakaradno formulisane, a sa druge strane ultimativnim jezikom marketinga i neskrivenom željom statističkih mogula čine idealan mizanscen za banalan politički marketing koji definitivno ostaje upražnjen od strane stvaralaca.
U jednom delu procesa oko nominacije i imenovanja NS2021 smo bili uključeni sa željom da ukažemo upravo na nedostatke u metodima rada, ali je nakon više od dve godine rezultat gotovo identičan. Mi te procese zabrinuto promatramo sa žaljenjem jer je ogroman javni novac u tom procesu koji se pri tom netransparentno troši i sa isto tako upitnim kriterijumima.
Jasno je svima da ovakve manifestacije imaju status Evrosonga, da u sebi nose jedan generički opšti obrazac promocije osnovnih vrednosti, i da to nije usmereno samo na polje stvaralaštva, ali isto tako je tragičan zaključak da se zlorabi jedna velika šansa da se neki fundamentalni problemi doprave, afirmišu, uzdignu, pogotovo kada je u pitanju podrška lokalnoj produkciji.
- Aktivan si i u okviru SULUV-a, koje je uspelo da se transformiše i postane primer u tom pogledu i za starija udruženja, poput ULUS-a. Koliko je važno da umetnici sami uzmu stvari u svoje ruke i pokušaju da promene socijalni položaj, uslove rada i izlaganja i reše druga ključna pitanja koja utiču na njihov status?
Zoran Pantelić: I u ovoj krizi su se ogolile činjenice da ne postoji prepoznatljivost značaja ulaganja u umetnost. Ova kriza ukazuje na ozbiljno nerazumevanje uloge umetnosti i kulture u zajednici, ali uviđamo jasne razlike u razumevanju kulture od države do države. U ovoj krizi su se različito manifestovali koraci očuvanja uslova rada umetnika, jer u osnovnom konceptu politike i ekonomije umetnost doprinosi formiranju tzv. soft power države i društva u razvijanju i jačanju uticaja i povezivanja sa drugim kulturama.
U našem slučaju možemo tumačiti ili kao neznanje i nesposobnost ili kao odustajanje, podjednako neutešno... jer umetnici su mala grupa, u statističkom smislu, ali upravo oni uspostavljaju proto-modele, vrlo često apstraktno za širu javnost, oslobođeni i spremni na neplanirane scenarije, na eksperiment, taj prostor je upravo ono što treba da je prostor igre i imaginacije, koji u kriznim ciklusima normalizovanja biva sve manji. Taj preostali mali vremenski prostor svojim izborom ispunjavaju umetnici.
Kao samostalni umetnik, ostvarujem svoj status preko lokalnog Udruženja umetnika (SULUV-a) i to je esnafsko telo koje je u vremenu socijalizma imalo neki oblik sindikata. Danas, nakon celokupne transformacije, uključujući i Zakon o kulturi i Zakon o udruženjima građana, udruženja umetnika su dobila drugačiji karakter i nužno se moraju prilagoditi okolnostima.
Zbog prirode svoje istorije, broja članova, transformacija i promena rada Udruženja umetnika, ceo proces iziskuje vreme kako bi se svi upoznali i dali svoj doprinos u transformacijama koje treba da pomognu u daljem razvoju struke i njene uloge u društvu. Ovi procesi redefinisanja su uključili promenu statuta, strukture upraviteljskih tela, sekcija, radnih grupa, modela rada, velikog broja članova, itd.
Ovaj put transformacije, od nekih osam godina se može posmatrati kao uspešan u smislu da je Udruženje preživelo i da je utvrđen konsenzus da se isključivo angažmanom samih članova definišu oblici daljeg rada. Sada je, kao nikada do sada, sve usmereno na entuzijazam, mobilnost i operativnost samih članova, što omogućava otvoren karakter udruženja i poziv svima koji imaju inicijativu da ih i pokrenu. U skladu sa tim promenama, fundamentalan preokret je usmerenje na projektno finansiranje i projektno artikulisanje aktivnosti, što je takođe tražilo vreme da se metodologija usvoji i razvije. SULUV sada pokreće nekoliko programa kojima se utvrđuje pravac za dugoročnim razvojnim procesima koji će doprineti održivosti i sa druge strane respektabilnu vidljivost u lokalnoj sredini i regionu. Sa velikim optimizmom pratimo promene i u ULUS-u, jer shvatamo da u zajedničkim aktivnostima možemo još značajnije da pokrenemo neke procese za redefinisanje osnovnih pitanja za poboljšanje uslova rada umetnika, posebno kada su u pitanju samostalni umetnici, njihov status, radni prostori, poreska politika i sve što može da doprinese boljim uslovima života i stvaralaštva.
U PRILOGU: Kratak video intervju sa Pantelićem o položaju na umetničkoj sceni, kao i o umetničkoj sceni u Srbiji i u svetu generalno. Prilog je deo serijala "3 x ?" portala SEEcult.org, u okviru kojeg objavljujemo stavove umetnika različitih generacija, počev od 70-ih do danas. Video prilog je snimljen pre proglašenja pandemije korona virusa.
+ Zoran Pantelić - CV
(SEEcult.org)