• Search form

11.02.2020 | 18:52

Ali grad me je štitio, u JDP-u

Ali grad me je štitio, u JDP-u

Narodno pozorište Užice gostovaće 13. februara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu predstavom Tanje Šljivar “Ali grad me je štitio”, u režiji Bojana Đorđeva, čija se radnja dešava na dan blockupy protesta u Frankfurtu 2015. godine, održanog u znak protesta zbog otvaranja još jednog nebodera – nove zgrade Evropske centralne banke.

Delom dokumentarna, citatna i metatekstualna, ta drama Tanje Šljivar kombinacija je pop kulture, kasnog kapitalizma i iskustava jugoslovenskih imigranata u Nemačkoj. Likovi variraju od fiktivnih, poput konobarice Željane, koja skokom sa zgrade tog dana izvršava samoubistvo, preko stvarnih (Naomi Klajn, Mario Dragi), do fiktivno-stvarnih bosanskih imigranata i same autorke teksta, kao i antropomorfizovanog grada Frankfurta koji takođe govori. Svi oni, jedna visoka staklena falusoidna građevina i jedno pitanje – da li je Frankfurt na Majni kapitalistički raj ili pakao?

Prema navodima reditelja Bojana Đorđeva, iako je tekst Tanje Šljivar fokusiran na konkretan događaj – velike proteste povodom otvaranja nove zgrade Evropske centralne banke, vrlo je precizno utemeljen i u lokalnoj priči o postjugoslovenskim migrantima i njihovoj čežnji za kelnericom Željanom. U svojoj sažetosti, tekst ipak uspostavlja široku panoramu savremenog trenutka: jalovost otpora i pobune srednje klase, žilavost kapitalizma čiji je sastavni deo kriza. Dokumentarni, nađeni, poetski materijali koji čine tekst organizovani su gotovo filmskom tehnikom nizanja kadrova: panorama, opšti, krupni plan; događaj oko kojeg se plete radnja, Željanin skok sa zgrade Evropske centralne banke prikazan je overlapping tehnikom.

Zgusnuto vreme drame u potpunosti se preklapa sa razvučenim vremenom Željaninog skoka, koji se iznova dešava u varijacijama, novim detaljima iz drugih uglova, koji se uporno ponavljaju tokom cele drame, naveo je Đorđev u Crticama za čitanje drame “Ali grad me je štitio” (Aber die Stadt hat mich geschützt).

Eros koji Željana oseća prema gradu Frankfurtu, prema rečima Đorđeva, podseća na našu čežnju za velikim gradovima, za pustoši izobilja kapitalizma koja i dalje čini da pustoš oskudice kapitalizma nekako podnosimo; naš stokholmski sindrom dok se zaljubljujemo u svog kidnapera i ugnjetavača. Čežnju za gradom kao mestom konzumacije, bogatstva, Zapada – opredmećenih u mercedesu, statusnom simbolu gastarbajtera-povratnika.

Konobarica Željana i njeno samoubistvo, kako napominje Đorđev, dobijaju poseban značaj u današnjem trenutku. U doba apsolutnog kapitalizma koji je i sam nihilistički; kako ga lucidno definiše Franko Berardi Bifo u knjizi “Heroes – Mass Murder and Suicide”, samoubistvo više nije nihilistički gest, ili gest društveno neuklopljenih, već zapravo gest izuzeća, nepristajanja, ono bartlbijevsko “Radije ne bih” (I would prefer not to). U konačnom opisu sopstvenog pada na kraju drame, Željana definiše svet bez podela i razlika u koji ona skače i poleti da bi odletela što dalje od patrijarhata, od kapitalizma, od Sarajeva, od Frankfurta…

Prema navodima Tanje Šljivar, arhitektura kojom je bila okružena tokom odrastanja bila je socijalistička – živela je sa roditeljima u Banjaluci, u velikim blokovima modernističkih zgrada – betonskim blokovima prošaranim velikim zelenim površinama. Centralna ideja te arhitekture, modernistička ideja novog društva utemeljila je osećanje “gradskog života” koje vezuje za đetinjstvo. Arhitektonski modernizam u kojem je odrasla imao je dva glavna uticaja na nju - s jedne strane, jako osećanje začuđenosti pri svakom susretu sa životom na selu: svinjama, kravama, štalama, njivama, usevima; a s druge strane jak osećaj pripadanja, kao kod kuće, pri svakom pogledu na slične blokove zgrada tokom putovanja širom nekadašnje države.

Tokom devedesetih, uz značajan izuzetak rušenja 16 banjalučkih džamija, a među njima i Ferhadije i Arnaudije, preostala arhitektura i infrastruktura Banjaluke nisu dodatno menjane, jer ratnih dejstava unutar grada nije ni bilo. Ipak, vrednosti koje su nekada pripadale pojmu grada, u potpunosti su urušene, dakle urbicid se desio, i to promenom strukture stanovništva i radništva – etnicitet je postao bitniji od bilo koje druge odrednice.

“Socijalistička arhitektura u mom rodnom gradu bila je kulisa za dva suprotstavljena narativa – jedan je bio izgradnja novog, antifašističkog društva, a drugi njegova potpuna razgradnja, demoliranje i uništenje. Predložila bih, s tim u vezi, da razmotrimo pojam dramaturgije grada. Koji bi to strukturalni elementi takve dramaturgije bili, kakvi bi to ritmovi, materijali, društvene koreografije, betonski blokovi, stanovnici, zločini, ulice, urbano/prostorno planiranje konstituisali takvu ideju i praksu? Britanski pozorišni kolektiv Forced Entertainment napravio je 1997. predstavu, koja je istovremeno i turistička atrakcija – Nights in this city, za gradove Šefild i Roterdam. Predstava je istraživala različite povesti ispisane u urbanom prostoru: od zvaničnih, preko istorijskih, do ličnih, mitskih i imaginarnih. Izvedba završava instalacijom – celokupan indeks ulica grada ispisan je kredom na podu prostora prilagođenog za tu namenu. Tim Ečels, osnivač trupe Forced Entertainment tom prilikom izjavio je: ‘O ovom projektu mislim kao o nekoj vrsti čudnog pisanja po gradu – kao o poetskom, razigranom, ponovnom izmišljanju grada – kao da je moguće izolovati grad i projektovati po njemu reči – a tekst, naravno, skoro da ne sadrži nikakve činjenice o samom gradu’. Da li je moguće strukturisati grad, ne samo sredstvima urbanog planiranja već i rečima/tekstom, već i svojevrsnom dramaturgijom grada? Socijalističke zgrade ostaci su progresivnih ideja, ako te ideje i nisu uspele da se u potpunosti materijalizuju, možemo pokušavati da ih i dalje ispisujemo, da i dalje pišemo narative u/o/na gradu. Neki od tekstova mogli bi biti i grafiti koji kažu: ‘Socijalizam je nekad bio ovde’ ili ‘Naše komšije su nekad bile ovde’”, navela je Tanja Šljivar.

Tanja Šljivar diplomirala je i masterirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a završila je i master studije iz primenjenih pozorišnih studija u Gisenu u Nemačkoj. Autorka je šest celovečernjih drama, koje su objavljene u pozorišnim časopisima, različitim antologijama, izvedene i javno čitane u profesionalnim pozorištima u Bosni i Hercegovini (BNP Zenica), Srbiji (Atelje 212, Narodno pozorište Užice), Hrvatskoj, Poljskoj, Austriji, Španiji, Albaniji i Nemačkoj (Deutsches Theater Berlin, Schauspielhaus Stuttgart, Theater Dortmund). Piše i objavljuje i kratke priče, radio drame, filmske scenarije i teatrološke tekstove. Za dramsko pisanje osvojila je nekoliko nagrada, među kojima su i Sterijina nagrada u Srbiji, nagrada MESS Market u Bosni i Hercegovini, te nominacija za Retzhofer Dramapreis u Austriji. Drame su joj prevedene na desetak jezika.

Pozorišni reditelj Bojan Đorđev, rođen 1977. u Beogradu, obrazovan je u polju pozorišta i teorije umetnosti na Fakultetu dramskih umetnosti i Univerzitetu umetnosti u Beogradu i na DasArts u Amsterdamu. Osim u Beogradu, njegovi su radovi prikazivani u Berlinu, Briselu, Amsterdamu, Njujorku, Šangaju, Beču, Cirihu, Seulu, Zagrebu, Rijeci, Ljubljani… Inscenirao je tekstove Tanje Šljivar, Gorana Ferčeca, Ivane Sajko, Ervea  Gibera, Elfride Jelinek, Džejmsa Džojsa, Franca Kafke, kao i tri opere, uključujući i Les enfants terribles Žana Koktoa/Filipa Glasa. Pored dramskog pozorišta, inspiriše ga interdisciplinarna izvedba zasnovana na tekstu/jeziku i kritičkoj teoriji. Član je uredničkog kolektiva i suosnivač platforme Teorija koja Hoda i TkH časopisa za teoriju izvođačkih umetnosti od 2001. do 2017.

U predstavi “Ali grad me je štitio”, premijerno izvedenoj u decembru 2018. godine u Užicu, igraju Tijana Karaičić, Bojana Zečević, Momčilo Murić, Igor Borojević, Hadži Nemanja Jovanović, Nikola Penezić, Branislav Ljubičić i Dušan Radojičić.

Scenografiju je osmislio Siniša Ilić, kostimografkinje su Maja Mirković i Biljana Tegeltija Bojanić, muziku potpisuje Luka Papić, a scenski pokret Čarni Đerić. Asistentkinja režije je Ivana Pavićević Lazić.

Predstava je učestvovala na 18. Festivalu bosanskohercegovačke drame i autorskog teatra 2019. godine i na 55. Pozorišnom festivalu “Joakim Vujić”  2019, na kojem je dobila nagradu za kolektivni umetnički čin i nagradu za kostimografiju.

(SEEcult.org)

Raša Todosijević, Paviljon Srbije, 54. Bijenale, Venecija, 2011.
Video
21.06.2024 | 21:54

VOĐENJE: Luka Marjanović – Nevolje u raju

Luka Marjanović: Nevolje u raju, Galerija Doma omladine Beograda, 11-23. jun 2024.