Akvareli Štefice Radovanov
Galerija Centra za kulturu Stara Pazova započela je ovogodišnju sezonu izložbom akvarela sremske slikarke Štefice Radovanov (1931), višestruko značajne po realizovanim delima, izložbama i nagradama.
Galerija Centra za kulturu Stara Pazova započela je ovogodišnju sezonu izložbom akvarela sremske slikarke Štefice Radovanov (1931), višestruko značajne po realizovanim delima, izložbama i nagradama.
Izložbu je organizovalo agilno i plodotvorno Udruženje likovnih umetnika Stara Pazova (ULUSP), čija je članica i Štefica Radovanov, “poetesa akvarela” iz Sremske Mitrovice. Sudeći prema reakcijama na otvaranju, taj likovni događaj će se dugo pamtiti, baš kao i prva izložba Štefice Radovanov koja je, kako je podsetio Milenko Hadžić u pozdravnoj besedi, otvorena pre dest godina u galeriji Staropazovačkog pozorišta.
Akvareli Štefice Radovanov protekle godine su u dva navrata predstavljeni u galeriji SKC-a na Novom Beogradu - najpre u aprilu, kada je dobila priznanje na međunarodnoj manifestaciji “Akvarel malog formata” kao jedan od tri najuspešnija autora, a drugi put u decembru, na izložbi u čast nagrađenih.
Prema navodima istoričarke umetnosti i članice Saveta galerije SKC Sa Ljiljane Subotić, akvareli Štefice Radovanov odisali su izuzetnom energijom i koloritskom toplinom. “Opredeljujući se za apstraktni postupak, Štefica slaže jednu uz drugu čistu bojanu površinu gradeći vidljivu asocijaciju, punu naboja i poleta”, navela je Ljiljana Subotić.
U poetskim slojevima pejzaža duše sremske slikarke, prepuštenih sudu posetilaca u staropazovačkoj galeriji, koju uspešno od osnivanja 2004. godine vodi akademski slikar Marjan Karavla, izbija nikad ugasla radosnica autorke zarad bavljenja tom likovnom formom koja se može nazvati vilinskim konjicom slikarkine naglašene modernističke nove ekspresije. Njeni akvareli postaju tako nepočin-polje na koje prenosi suptilne i nedodirljive motive, koji privlače gledaoce tajnom životnošću i nedokučivošću. To se postiže tako što umetnica nikada direktno ne otkriva sadržaje svojih akvarela, nego ih u tom, nepočin-polju dvosmislenosti, podstiče da deluju uzbudljivo i uznemirujuće u sopstvenoj tišini.
Prepoznatljiv stvaralački kod sveta prirode na akvarelima Štefice Radovanov, kao što su talasasti krajolici fruškogorskih padina na kojima su se uzbudila bogata stabla nagnuta prema putu, samo su reperne tačke koje se lakše i sigurnije opisuju u poljima slobodnih likovnih vizura. Ona svoj istraživački duh potvrđuje likovnim traganjima kroz raznolike teme, vizuelne događaje i atrakcije.
U raskošnoj asocijativnosti akvarela posetiocu na izložbi priviđa se rečno korito neke usahle fruškogorske reke ponornice po kojem su, baš do ovog časa tekle zle i bujne vode i proletala sumorno krila lasta nisko nad svojom senkom, i to baš ona koja se otrgla od svog prvog i jedinog ukrotitelja, onog iz Surduka koji tek što je beše pripitomio.
Estetski bilingvisti će očas sa jezika misli prevesti na jezik emocija utrte staze na akvarelima po kojima trče dane i noći, na kojima su utisnuti tragovi jutra, dana i večeri ispod jednog nebokorog drveta. Učiniće mu se da čuje kako peva vodozvani slavuj na bodljikavom glogu, ili prisluškuje tugaljke barskih ptica, dok u stvari to samo ševar šumljiše i sviralu devojka ustima prinosi.
Nad tom barom tugankom, nastanjenom na jednom akvarelu Štefice Radovanov, posetilac će primetiti da nebo beše nebato, i tek što ga behu preletele zoranke sa molitvenim perima, u toj knjizi otvorenoj na crnom nebu dok podrhtava ševar u noći pod večernjim gromom.
Tekst i foto: Branko Rakočević
