40 godina od smrti Lubarde
Legat Petra Lubarde (1907-1974) u Beogradu trebalo bi na jesen da bude otvoren za publiku, najavila je Kuća legata koja je proteklih šest godina vodila proces rekonstrukcije tog zdanja, zatečenog svojevremeno u zapuštenom stanju.
Povodom 40 godina od smrti Lubarde, zgradu legata tog velikog umetnika u Iličićevoj ulici na Dedinju obići će 13. februara državni sekretar u Ministarstvu kulture i informisanja Srbije Dejan Ristić i direktorka Kuće legata Ana Veljković, koji će razgovarati o daljoj saradnji i skorom otvaranju tog objekta za publiku.
Kuća legata organizovaće još niz aktivnosti tokom 2014. godine povodom jubileja Lubarde, slikara snažnih, emotivnih kompozicija epskih razmera, koji je uveo jugoslovensko slikarstvo 50-ih godina 20. veka u novo razdoblje savremene umetnosti.
Planiranom jesenjem otvaranju rekonstruisanog legata u Iličićevoj ulici, u kojem se nalaze Lubardine slike koje je poklonio Beogradu, lični predmeti, biblioteka, arhivska građa, nameštaj… predstoji niz dešavanja i predstavljanje složenog procesa rekonstrukcije i konzervacije koje je Kuća legata organizovala, koordinirala i sprovodila prethodnih šest godina.
Lamento za pesnika/nitro lak na lesonitu/130x170 cm/ 1970.
Legat Petra Lubarde, prema podacima Kuće legata, čini 24 slika, 292 crteža i grafika, nameštaj, arhivska i rukopisna građa, deo biblioteke i lični predmeti umetnika zatečeni u Iličićevoj 1.
Legat je primljen u izuzetno lošem stanju - zatečeni predmeti bili su devastirani i ugroženi usled godina nemara i nebrige.
Popis umetničkih dela započet je kada su se za to stekli zakonski uslovi, na osnovu ugovora koji je još 1974. godine zaključen između Grada Beograda i udovice Petra Lubarde, Vere. Intervencijom Kuće legata i gradskih službi od 2008. godine sačuvan je i konzerviran ukupan likovni materijal, nameštaj i deo arhivske građe (pisma, beleške, skice, lična dokumenta, fotografije, kalkovi i dr).
Lubardin legat u Iličićevoj 1, Beograd
Lubarda je bio jedna od najznačajnijih umetničkih figura 20. veka na ovim prostorima, koji je u prelomnom trenutku ranih 50-ih godina raskinuo kako sa akademskim, tako i sa provincijalnim pogledom na svet. Njegova izložba 1951. godine u Galeriji ULUS u Beogradu označila je uvod u razmatranje estetike modernosti i raskid sa tradicionalnim.
Značaj Lubarding opusa prevazilazi okvire jugoslovenske zajednice toga vremena, svrstavajući ga među domaće umetnike sa najvišom međunarodnom reputacijom.
Lubarda je rođen 1907. u oficirskoj porodici u Ljubotinju u Crnoj Gori, nedaleko od Cetinja, a od 1950. godine živeo je i radio u Beogradu, gde je i preminuo 13. februara 1974.
Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu.
U Beogradu je 1925. upisao umetničku školu (profesori Beta Vukanović, Ljuba Ivanović i Ilija Šobajić), koju je napustio 1926. i otišao u Pariz, gde je ostao do 1932. U Beogradu je potom boravio do 1938. godine, kada ponovo odlazi u Pariz, gde ostaje do 1940. Vreme okupacije proveo je u nemačkom zarobljeništvu, a posle oslobođenja kraće je boravio na Cetinju, gde je, između ostalog, bio i jedan od osnivača Umetničke škole.
Lubarda je dobitnik je brojnih prestižnih nagrada i međunarodnih priznanja.
Među njima su Gran pri na Svetskoj izložbi 1937. u Parizu, prva nagradu u Hagu na Internacionalnoj izložbi slikarstva 1939, prva savezna nagrada FNRJ na Cetinju i prva republička nagrada Crne Gore 1948, internacionalna otkupna nagrada na II Bijenalu u Sao Paolu 1953, prva nagrada na III Bijenalu u Tokiju i Oktobarska nagrada grada Beograda, 1955, nacionalna nagrada Gugenhajma u Njujorku 1956, umetnička povelja Rabindrant Tagore u Kalkuti 1970. Herderova nagrada u Beču 1973...
Odlikovan je i Ordenom bratstva i jedinstva.
Lubarda je bio otkriće na Bijenalu u Sao Paolu 1953. godine. Međunarodni žiri mu je jednoglasno dodelio jednu od glavnih nagrada. Član žirija Herbert Rid iz Londona istakao je za Lubardu da je slikar sa velikim osećajem za ritmičku kompoziciju, koji “izdvaja tajnu lepote iz prirode”.
Lubarda je svoju umetnost opisao kao “rvanje sa nevidljivim koje mora postati vidljivo”.
“Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji. Uzburkam more, da se zapeni kao šampanj. Rasklapam bregove. Crvene stene kršnih predela, plave senke u podne, žuti strah smrti, beli krik galebova, sve su to boje moje palete”, naveo je svojevremeno Lubarda.
Lubarda je 2008. u Beogradu imao prvu veliku retrospektivu posle 40 godina, povodom stogodišnjice rođenja.
Izložba “Lubarda 1907-2007. Između slike prirode i prirode slike”, čiji je autor Petar Ćuković, organizovali su Muzej savremene umetnosti u Beogradu i Narodni muzej Crne Gore sa Cetinja, a predstavila je u Muzeju istorije Jugoslavije (Muzej 25. maj) oko 180 radova iz svih faza Lubardinog stvaralaštva.
Posle retrospektiva održanih u MSUB-u 1967. i Galeriji SANU 1969. godine, to je bila prva velika reprezentativna izložba Lubarde u Beogradu, čiji je povod istovremeno bio i prilika za novo i kritičko čitanje njegovog opusa koji je simptomatičan i paradigmatičan za jugoslovensku umetnost 20. veka.
(SEEcult.org)
