Rekvijem za filmskog glumca
Muzej Jugoslovenske kinoteke odaje počast od 11. do 14. oktobra nedavno preminulom filmskom i pozorišnom glumcu Radetu Markoviću (1921- 2010), čiji je odlazak, prema rečima Dinka Tucakovića, ne samo nenadoknadiv udarac srskom glumištu, već na simboličan način, u danima prepunim simboličkih i drugih rana, predstavlja i kraj jedne epohe.
Muzej Jugoslovenske kinoteke odaje počast od 11. do 14. oktobra nedavno preminulom filmskom i pozorišnom glumcu Radetu Markoviću (1921- 2010), čiji je odlazak, prema rečima Dinka Tucakovića, ne samo nenadoknadiv udarac srskom glumištu, već na simboličan način, u danima prepunim simboličkih i drugih rana, predstavlja i kraj jedne epohe.
Politički korektna i ažurirana istorija reći će da je rođen u Beogradu u Kraljevini SHS, a umro u Zaboku u Hrvatskoj, naveo je Tucaković u programu Kinoteke, koja će prikazati 12 Markovićevih filmova od sredine 50-ih do prve polovine 80-ih, počev od “Čudotvornog mača” (1950) Vojislava Voje Nanovića do “Variole vere” (1982) Gorana Markovića i filma “Kako sam sistematski uništen od idiota” (1983) Slobodana Šijana.
Kao odvažni doktor, miner, poliglota, gospodin i partizan, smrsio je Nemcima konce u “Diverzantima” (1968) Hajrudina Šibe Krvavca, koji je u njemu prepoznao i poštenog Seju sajdžiju sa Baščaršije u jednom od najgledanijih filmova svih vremena “Valter brani Sarajevo” (1972). I u oba filma je poginuo. Dostojanstveno i po sopstvenom izboru. Nije mu to pošlo za rukom u “Klopci za generala” (1971) godinu dana ranije. Nije bilo vreme, a ni onako sve tajne oko Čiče nisu otkrivene ni četiri decenije kasnije, naveo je Tucaković.
Kao ratnu generaciju, rat ga nije mazio. Njegov glas koji je pomalo čudno zvučao snimljen zarobljenom tehničkom opremom, čuo se sa prvih brojeva “Filmskih novosti”. A onda mu je pravi ilegalac, Vojislav Nanović, legenda kaže prvi koji je ubio okupatora na beogradskom asfaltu, dao ulogu u “Besmrtnoj mladosti” (1948). Njegov Miša je bio hrabar i lep, i potvrdio onu pomalo apsurdnu tezu da je mladost neodoljiva i u najstrašnijim vremenima.
“Na prvi pogled neherojske konstitucije, Marković se pokazao kao odličan materijal za heroja. Nije mogla da se ne primeti blaga distanca u odnosu na sistem vrednosti koji je živeo. Imao je neku lakoću, kao vrhunski igrači tenisa, koji je strasno i besprekorno igrao. Iako sjajne tehnike, besprekorne dikcije, bio je gospodar ‘anderpleja’ (podglumljivanja) ali ne na način jednog Pavla Vuisića. On je svoje domete postizavao vrhunskom tehnikom, manje instinktom, iako je vrhunski talenat neophodan za oba metoda”, istakao je Tucaković.
Iako će neki reći da se povukao prerano i da njegova oproštajna uloga u “Mi nismo anđeli 2” (2005) nije ona prava, odnodno da, kao veliki glumac, nije u proporciji dobio dovoljno glavnih uloga, Tucaković je ocenio da je razlog možda i u tome što je na njemu svojstven, elegantan način izbegavao vodeće role u državnim projektima gde je često prštalo bez mnogo ideje i koncepcije.
Utisak je da je vrhunac njegove filmske karijere u saradnji sa sinom Goranom Markovićem “Nacionalna klasa” (1979), “Sabirni centar” (1989), “Tito i ja” (1992), opet ne u onim “najglavnijim ulogama”, nego sa strašću da pronađe izazov i prostor u dodeljenoj minutaži, dodao je Tucaković.
Podsećajući i da je Rade Marković znao da se kocka i da dobije u za njega pomalo neočekivanima “Kako sam sistematski uništen od idiota” (1983), kao revolucionar poderanih gaća i jakog libida, ili “Pun mesec nad Beogradom” (1993) kao jedan od ekskluzivnih u nizu srpskih filmskih vampira, Tucaković je ocenio da bi se Marković kao filmski glumac najbolje definisao u prologu dokumentarca njegovog sina “Srbija godine nulte” (2001), u kojem je, u svom (pozorišnom) elementu u garderobi Narodnog pozorišta u Beogradu, u kostimu i pod teškom maskom kao Bazilije u eteričnoj drami “Život je san” Pedra Kalderona De La Barke.
“Toliko pretenciozno. Toliko nefilmski. A tako istinito i jako. Iako je od tada prošla gotovo dekada, pamtiću to kao njegovu poslednju ulogu. I jednu od najvećih. Kao master klas o glumi i životu”, istakao je Tucaković.
Sajt Jugoslovenske kinoteke je www.kinoteka.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org
(SEEcult.org)
