Majstor magične reči

PREDEO SLIKAN PAVIĆEM ili POSLEDNJI VIZANTINAC

PREDEO SLIKAN PAVIĆEM ili POSLEDNJI VIZANTINAC

Poslednjeg dana novemebra, tek što je proslavio 80. rođendan, otputovao je u večnost, gde mu je i mesto, srpski pisac Milorad Pavić, čija je magična reč osvetljavala XX vek Evropi, a pravoslavnim slovenskim zemljama posebno.

O njemu, koji je jednom za sebe rekao da nema biografiju, nego samo bibilografiju, kao o majstoru reči, napisano je bezmalo onoliko koliko je on sam knjiga napisao. Istoričari književnosti se slažu u tome da Pavić “preparira stvaralački proces, razrezuje ga na smislovne parčiće i vremenske odreske, preobraća pisca-filosofa u pisca mehaničara“.

Sam je rekao o sebi kako je „najznamenitiji pisac najpezrenijeg naroda , srpskog“. Majstor iznenadnih obrta, groteske, odevao je u čarobnu paučinu treperave arhitektonske elemente svoje intelektualne proze, i ni u jednom slučaju se nije kolebao i oklevao, nego je poput istoričara konstatovao. Srbi „prezren narod“ , a njihov najveći pisac savremenosti, najpoznatiji u celom svetu, koji je pišući na srpskom jeziku jednom za svagda obezbedio mesto u istoriji svetske književnosti, ispisujući srpsku stranicu u svetsku knjigu upravo onda kada je njegov narod bio prezren i proganjan, ubijan i klevetan.Veliki pisac je, nema sumnje, bio svestan tog istorijskog duga.

Nesumnjivi predvodnik postmoderne

On je nesumnjivo bio predvodnik postmoderne, a kako je i bilo moguće ne preuzeti to vođstvo u epohi kada se istorija tvoje zemlje i celog sveta preobraća u parodijski postmodernistički tragofarsični performans? U vreme kada se istorijske države ruše i propadaju, kada se narodi premeštaju kao da ih je doboš mašine za pranje „uzeo pod svoje“, kada su „kosmos“ i „haos“ zamenili mesta, kada je poliltika rutinski ponavljala svoje ruganje sa zdravim razumom, zar se mogla izbeći uloga postmoderniste? “Rođenje-život-smrt. Prošlost-sadašnjost-budućnost... Java-san-buđenje... Ukrštanje reči. Pomnožiti ih sa dva. Šta je knjiga ako nije zbornik dobro ukrštenih reči? („Zvezdana mantija“).

Pavić nije slučajno srpski pisac

Pišući o autoru „Hazarskog rečnika „ povodom njegove smrti, neki ruski književni istoričari i kritičari (Elena Bondareva) osvrnuli su se na odzive književnih hroničara, uglavnom onih zapadnih, koji su tvrdili da je to što je Pavić srpski pisac najobičnija slučajnost. “ Po mom mišljenju, sasvim je obratno. Pavić je Pavić upravo zato što je on srpski pisac. Njemu postmodernizam nije smetao da bude idelani predstavnik nacionalne kulturne tradicije. A tu tradiciju je nepohodno poznavati da bi se do kraja razumeo Pavićev postomodrnizam: u Srbiji je svaki ratar filosof i svaki krčmar pesnik, svaki Crnogorac je rođen da bi bio gospodin, svaki Srbin prepun mitološkog i istorijskog nasleđa, nezavisno, čak i u obratnoj vezi sa stečenim obrazovanjem (Elena Bondareva).

Pavić je izučavao i predavo na univerzitetima u Beogradu, Beču, na Sorboni, svetsku i srpsku književnost, kulturu i istoriju - oblast ideja, mitova i tragedija. Kao profesor istorije književnosti, izvanredno se orijentisao u „vodama i tokovima“ evropskog, srpskog i ruskog književnog procesa od XVIII do XX veka, pa je za mnoge srpske pisce epohe Prosvetiteljstva govorio: “Ja imam među njima veiliki broj priatelja“.

Poslednji Vizantinac

Neki poštovaoci i proučavoci Pavićevog književnog opusa su zapazili da ih knjige velikog spskog postmoderniste podsećaju na Veneciju, kojoj se takođe posrećilo da se rodi u uslovima maksimalne nužnosti. Venecija se stisla u fantastičnoj teskobi. On je igra, rebus, ili ukršetnica, koja onemogućava neimarima da dograđuje kuće duž kanala. U geografskim uslovima dovedenim do apsurda dolazi do izražaja značajna samodispciplina kulture: veštačka ograničenja su se preobratila u apoteozu forme.

Živeći u susedstvu, Pavić je preneo iskustvo jadranskog čuda. U traganjima koja bi ga udaljila od oveštalih književnih formi i oslobodila njihovih osušenih uticaja, on je na sebe preuzeo obavezu povećane odgovornosti samožrtvovanjem - u interesu slobode zaključao je sebe u kazamat. I njgeove knjige su svojevrsna Venecija: najstroža organizaciona struktura ne smeta veličanstvenom ispoljavanju autorove mašte. “Tako je stvorivši roman-rečnik Pavić razvezao sebi ruke, smirujući haos aspurdom“. Jer, nema apsurdnije knjige od enciklopedije koja rastavljena imena i predmete slaže u nekakav prividni red“, oglasio se iz dalekog Njujorka na vest o Pavićevoj smrti, poznati ruski pisac Aleksandar Genis.

Majstor u bulgakovskom smislu

Pavić je shvatao prirodu reči i slika i bio je pravi majstor, u smislu koji je tom pojmu dao Bulgakov. Kada u „Majstoru i Margareti“ stvara Majstor, moglo bi se reći da se njegovo tvoraštvo sliva sa delom Milorada Pavića, koje slobodno pluta po reci vremena. Ruski kritičari su zapazili još jedno ime pored Bulgakova koje bi se moglo spomenuti i u nekoj ravni dovesti u vezu sa Pavićem i značajem tog dela za prodor njegovog naroda i jezika u svest zapadnog čitaoca. To je Vladimor Nabokov koji je doprineo da ruska književnost XX veka odškrine tajnu ruskog pogleda na svet u svesti čitalaca zapada.

Taj učinak Nabokova se može uporediti sa onim procesom kojim je majstorski upravljao Pavć kako bi zapadnog čitaoca očarao magijom srpsko-vizantijskog pisma. Možda su u pravu oni kritičari koji tvrde kako je Pavićeva proza zasnovana na panslavenskoj, vizantijskoj, u mnogo čemu religioznoj tradiciji. Moglo bi se ustvrditi da upravo iz takve pripadnosti proističe i njegovo osećanje o skorom nastupanju Kraja veremena: “Danas je kraj sveta tako sazreo i postao toliko verovatan da ga može izazvati čak i trepetanje leptirovih krila. „I sam Pavić je ne jednom govorio o svojoj ukorenjenosti u kulturnoj tradiciji.

“Ja sam se bavio srpskom književnošću... Posebno sam dužan srpskim, grčkim, ruskim i ukrajinskim crkvenim propovednicima iz perioda baroka. Od njih sam naučio da sastavljam rečenice koje su namenjene za govorenje , a ne za čitanje“. O tome da je Pavić bio naponovljiv govornik, orator, svedoče mnoge generacije studenata koje su imale tu sreću da ga slušaju na univerzitetima u Nišu, Novom Sadu, Beogradu.

Predeo slikan Pavićem

Teško je danas reći šta se pojavilo pre: elektronski hiperteskt, tj. tekst koji ima strukturu drveta sa krupnim granama i malim grančicama, ili tzv. nelinijska Pavićeva proza koju je moguće i poželjno čitati ne samo od početka, nego i od kraja i sa sredine ili preskačući cela poglavlja. Njegov roman-rečnik (Hazarski račnik) i “roman ljubitelja ukrštenih reči“ (Predeo slikan čajem) nastali su u epohi kada kompjuter još nije postao nezamenljiv aparat u domaćinstvu, poput mašine za pranje veša ili frižidera. Ove godine su mu objavljena dva dela „Veštački mladež“ i „Drugo telo“.

Pavić je na svoj način obeležio svoje vreme: njegvoi romani su ušli u modu u osvit kompjuterske ere, i izašli iz nje ne dočekavši momenat kad će čitanje sa ekrana postati uobičajena pojava, običnija od čitanja s lista hartije. On će ostati u sećanju čitalaca po mnogim neočekivanim izajavama poput ove: “U moje knjige se može ući kao u kuću“.

U autobiografiji je napisao da se rodio na obalama jedne od četiri rajske reke, u 8.30 ujutru, pod znakom Vage, pa je na pitanje da li veruje u horoskop odgovorio: “Pitajte vodu, utiču li na nju zvezde i Mesec, postavite to isto pitanje životinjama i rastinju“. A roman „Zvezdana mantija“ nazvao je „Astrološki vođa puta za neupućene“.

Jezik ciganske gatare

Njegova proza nije za svaki dan: ona je napisana jezikom ciganske gatare. Jedinica njene mere je obrnuta bajka. On je pripovedač košmara i kockar arhtipovima. Ali ipak u njegovoj prozi nailazimo nešto što nam je svima poznato: njom provejavaju, negde manje negde više, pasati i antipasati slovenske duše. Čitaoce njegovog dela sa autorom sjedinjuje opšti koren msli. U njegovim knjigama nailazimo na polupoznate, poluzaboravljene misili i svima bliske motive. Obratite pažnju na aforizme u kojima se prepoznaje raspoloženje jednog Dostojevskog ili Rozanova, kao što su: “Bog - to je onak koji jeste, a ja sam taj koga nema“. Ili: “Sve za narod, ništa zajedno s narodom“.

Branko Rakočević