105 godina od smrti Čehova

Ruski književnik Anton Pavlovič Čehov (1860-1904), jedan od giganata prosvetiteljskog projekta zasnovanog na beskonačnim mogućnostima čoveka, umro je pre 105 godina u Nemačkoj, a njegov dramski opus i danas je aktuelan i izvodi se na scenama širom sveta.

Ruski književnik Anton Pavlovič Čehov (1860-1904), jedan od giganata prosvetiteljskog projekta zasnovanog na beskonačnim mogućnostima čoveka, umro je pre 105 godina u Nemačkoj, a njegov dramski opus i danas je aktuelan i izvodi se na scenama širom sveta.

Verovao je da moralna evolucija još nije završena i da se pred čovekom jasno naslućuje leonardovska perspektiva u kojoj se nazirе i osvetljava unutrašnja lepota u ljudskom biću.

Ostalo je svaki đak zapamtio: i lik, i odelo, i dušu, i misli. Pritom je najinteresantnije što duša i misli nisu odvojene. Čehov je bio lekar i zato je izvnaredno shvatao da je duša čovekova tajna neprodorna ispod sedam pečata skrivena. Za razliku od Dostojevskog, on nije težio da odgonetanju tajne čovekove. Za Čehova je čovek uvek skriven u futroli. Ali i sama futrola je takođe interesantna - na kraju krajeva, i futrola spada u čovekov izbor.

Zar nije i ujka Vanja u futroli trudbenika sa majura, i brat njegov u futroli profesora književnosti o kojoj on, uzgred rečeno, pojma nema.

Sam Čehov je menjao futrole češće nego košulje, i sve su mu dobro stajale, kao upisane, kao da su za njega krojene. Mantil doktora, plašt zemljomera, elegantno belo odelo uspešnog vlasnika letnjikovca, strogi mundir... I sve je to on, Anton Pavlovič, koga volimo u svim odeždama njegovim, zato što je to uvek on.

Čehov se smejao svima, pa i samom sebi. Na samrti, obraćajući se kolegama u belim mantilima, prozobrio je na ironičan način, na nemačkom: “Ić sterbe” (Ja umirem ). Traju njegove reči izgovorene na Sahalinu prognanicima, među kojima je bilo dosta i okorelih višestrukih ubica: “Ako te je žena promenila, raduj se i budi njoj zahvalan, a ne otadžbini”.

Čehova voli ceo svet. Slavni francuski reditelj i teatrolog Žan Luj Baro pisao je da su za njega u Čehovljevim dramama najvažnije napomene, odnosno pauze u njima. Od tih Čehovljevih pauza nastaje lom u ušima.

Drugi, pak, pozorišni delatnici obraćaju pažnju na apsurd u Čehovljevom dramskom opusu.

U to vreme, na sreću, nije bilo dojava.Poptuno je nejasno i ne samo onim američkim gledateljkama koje su se pitale nakon premijere “Tri sestre” zbog čega one jednostravno ne kupe karte i ne otputuju u Moskvu. Problem je upravo u izostanku ozbiljnih problema. Uostalom, ko zna, možda je vojni orkestar koji je muzicirao u parku provincijskog garnizona predosećao na trenutke buduća vremena “kad će cvetati streljanja”.

Iako je razum Čehova verovao u progres, njegova umetnička vizija je predskazivala nešto savim drugo. Njegova dramatrurgija je prepuna zabrinutih predosećanja koja ne slute na dobro. Dok drvoseča Lopahin još uvek nije sekao ljude, nego je to činio samo sa drvećem. Ali posečeni Višnjik je postao arhetip za sva vremena. Niko nije proterao Adama i Evu iz rajskog vrta. Rajsko drveće su prosto posekli.

I u 20. veku su nastavili da seku drveće čim naraste. Ni prvo desetleće 21. veka ništa dobro nije donelo Čehovljevim junacima.

Čehov je, moglo bi se reći, veoma biografičan. Gde god je boravio, svuda je sadio mladice - u Melihovu, na Jalti, u Moskvi. I otvarao bilbioteke, njivio i podizao. A sekli su, palili i pržili drugi...

Blok se na ulici svojevremeno požalio, u poverenju, Majakovskom da su mu zapalili biblioteku. Čehov taj užas, srećom, nije doživeo.

“Velika apokalipsa, videćemo sve nebo prekriveno dragim kamenjem” i danas deluje zastrašujuće, ali u tome je i otkriće. Pokazalo se da drago kamenje nije u zemlji, nego u sjaju dalekih zvezda. Sam Čehov je bio jedna od tih zvezda. Sve je sprženo. Ostalo je samo drago kamenje u knjižnim koricama.

B. Rakočević