Sofija
Sofija,
neuhvatljivi su preleti tvoga duha u vremenu svetlosti nesagledivih prostranstava i dubina večnosti gde je svaki trag neko drugo vreme, znakova i tonova, svežine zore, radosti buđenja dana i božanskih mirisa... na putanji slobode i davanja sebe nesagledivim prostorima...
Dug je to put kada mladost procveta i stremi savršenstvu postojanja... To je božanski znak i voditelj tamo gde je sve nedokučivo, večno i pojam slobode... Otvoren da se dosegne san... da si sada tu... na putu beskraja, u vremenu koje te nosi i ispunjava vidik zelenilom trave i jutarnje rose... mirom, radošću, postojanju kao dodirom i neposrednom blizinom u prostorima svemira.
Lepota koju si davala je priča o stalnim promenama, iznenađenjima, širinama kretanja i očekivanja... između novog i starog, radosti i tuge, osećaja ja i osećaja ti... osećajia drugih i osećaja sveta... Sve su to doživljaji, stalni prelazi od osmeha, radosti, ljubavi, vere i nade... Sve je to bilo ja sa željom da se podigne, krene, osvoji, postane i bude ono najviše u svetlosti dana, susreta, igre i nadigravanja, uspeha i neuspeha, tuge i radosti... Biti zaista ja... Ličnost i individua.
Ali, zašto je prevagnuo drugi potez da se nadmudri život i upravo prateće mnoge okolnosti, istine o slobodi, širenja mraka i spoznaja neslobode... Sve ono što govori o nesigurnosti života u opštim savremenim sistemima, o permanentnim presijama, strahovima i beznađu unutar nezaustvljive društvene pohlepe koja se širi sa svih strana sveta... Na sramotu nezasitosti visokih društava u naletima osvajanja plodnih teritorija, gde su ljudske žrtve samo deo opšte prašine koja se diže... Sve više dolazi do pojedinačnih suicidnih izbora okončanja života, do direktnih napada na druge u različitim starosnim godinama kojima se ni broja ne zna...
Raste neka ljudska tuga sa pitanjem kako dalje, koji su to putevi neke nove nade i ko će sutra da pruži veru u budućnost, uz podršku i podizanje mladosti i razvijanje opšte širine i lepote života... Juče, danas i sutra u svetu...
Biljana Tomić