Srđan Karanović - Sam o sebi

Autobiografska knjiga reditelja Srđana Karanovića “Sam o sebi”, u izdanju “Geopoetike”, obuhvata istoriju piščeve porodice, zapise o detinjstvu, odrastanju i školovanju u Beogradu i studijama režije u Pragu, sve do njegove 25. godine, a sadrži veći broj crno-belih fotografija iz privatne arhive.

“Ovo je iskrena i vrlo lična knjiga i o tome kako se Karanović ’zarazio’ filmom”, istakla je direktorka i izvršna urednica “Geopoetike” Jasna Novakov Sibinović na konferenciji za medije 23. novembra u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Izrazivši zadovoljstvo saradnjom s Karanovićem tokom pripreme knjige, dodala je da nije bilo potrebe za uredničkim intervencijama na rukopisu autora koji je i scenarista čuvenih filmova “Petrijin venac”, “Nešto između”, “Virdžina”, TV serije “Grlom u jagode”...

“Podnaslov bi mogao da bude i ‘Kako sam zavoleo film’, jer talenat je nesporan i nužan, ali iz ove knjige shvatite koliko puno roditelji, bake i deke, način vaspitanja i odrastanja utiču na to kakav ćete postati čovek i umetnik. Kada ovo pročitate shvatite zašto smo imali prilike da gledamo filmove i serije koji će zlatnim pečatom ostati upisani u istoriji naše kinematografije”, rekla je Jasna Novakov Sibinović, dodajući da je autorova “filmska i TV karijera u ovom slučaju samo scenografija piščevih promišljanja, sećanja i putovanja kroz život”.

Srđan Karanović započeo je knjigu samo kao uvod u monografiju koju o njemu priprema reditelj Stefan Arsenijević, u izdanju Filmskog centra Srbije. Ali, onda je “uronio u duboki bunar sećanja”, što je preraslo u zasebnu knjigu.

“Pričao sam s mladim kolegom, bivšim studentom i sada slavnim rediteljem Arsenijevićem kako da napravimo tu monografiju. Setio sam se da sam u mladosti, a i kasnije, najviše voleo da čitam knjige o autorima koje su ili pisali sami autori ili su s njima razgovarali neki drugi autori. Uzbuđivali su me časopisi do kojih sam dolazio u Pragu i pre toga u Londonu u kojima su snimatelji, reditelji, glumci pričali kako su radili koju ulogu i kako su neka slučajnost ili baksuzluk ili sreća uticali na njih. Takve literature filmske kod nas nema, bar ne dovoljno. Dogovorili smo se da za prvi deo monografije pišem ja o svojoj mladosti, drugi deo da bude Stefanov razgovor sa mnom o mojim filmovima, a treći - tekst kritičara i filmologa Srđana Vučinića”, rekao je Karanović.

Tako je počeo da piše uvodni deo “u samoći svog 12. sprata, kovida, prilično ružnjikavog života oko sebe”.  

“Počeo sam da ispisujem sećanja na svoje poreklo i odrastanje. Brzo sam uvideo da je to mnogo opširnije, uronio sam u bunar sećanja za koji se ispostavilo da je prilično dublji nego što sam pretpostavljao. Nisam hteo da izostavim nikakve bitne stvari, jer se nikad ne zna odakle ta moja, kasnije u životu, opsednutost filmom, izradom fimova, ne samo gledanjem”, izjavio je Karanović.

Onda je Arsenijeviću, s kojim se i privatno druži, rekao: “Ništa nema od prvog dela tvoje knjige, ja ovo pišem kao posebnu knjigu, pa šta bude”. “Stefan se smejao, nije imao izbora, morao je da pristane. Kasnije, poslednjih godinu i kusur proveo sam paralelno radeći na svojoj knjizi i na Stefanovoj, koja će izaći za oko mesec dana”, naveo je Karanović.

Slatko mu je, kako je dodao, bilo da se seća svoje mladosti, kao “i svim matorim ljudima”.

“Valjda mladost deluje kao najlepši deo života, tako da knjiga verovatno nije lišena i neke nostalgije i sentimentalnosti, koliko god sam se trudio da toga ne bude previše”, izjavio je Karanović, dodajući da se trudio i da bude duhovit.

“Uvek sam voleo duhovite ljude i situacije. Tako se živelo u mojoj kući. Otac i majka su stalno pravili neke viceve, a i češka kultura je poznata po svojoj ironiji”, dodao je.

Prema njegovim rečima, naslov bi mogao da bude i “Kako sam postao reditelj”, jer priču završava 1970. godine, kada je dobio diplomu na akademiji FAMU u Pragu.

Arsenijevićeva knjiga počinje, inače, s prvim Karanovićevim igranim filmom “Društvena igra” (1972).

Osnivač i glavni urednik “Geopoetike” Vladislav Bajac istakao je da mu je “najprijatnije iznenađenje u kontaktu sa Srđanom bila jedna autentična skromnost”.

“Srđan je ponavljao: ‘Koga bi ovo zanimalo da čita?’ To nije samo kreativna sumnja, koja je podrazumevajuća kod ovakvih profesija, reditelja ili pisaca, nego ta skromnost proizlazi iz jedne lepe osobine a to je gospodstvo. Najveće otkriće bila mi je ta veza ličnosti koja se i dalje ponaša tako, tako živi, a tako opisuje i ono što u knjizi možete da nađete”, rekao je Bajac.

“Taj rodoslov o kojem Srđan piše je istorija jedne građanske porodice, kakva je bila i kakva bi mogla da bude. Mada teško da možemo da očekujemo ovakve porodične priče u današnjem vremenu podeljene pažnje, kada nema vremena ni za koga i nizašta”, primetio je Bajac.

Bajac je podsetio da je Karanovićev deda bio književni prevodilac, a otac osnivač Jugoslovenske kinoteke.

Odluku Karanovića, od pre desetak godina, da više ne snima filmove, ocenio je kao “socio-politički gest, ne samo hrabar nego i unikatan u našoj kulturi”.

“I to govori o onom gospodstvu koje sam pomenuo. To je jedna vrsta doslednosti koja tu priču o porodici, o korenima svojih odluka, sadašnjih i budućih, i te kako jasno objašnjava u ovoj knjizi”, rekao je Bajac i istakao da je Karanovićeva knjiga “vrlo originalna” i da je “Geopoetici” bilo zadovoljstvo da se njome bavi.

Knjiga “Sam o sebi” objavljena je u ediciji “Intimna istorija”.

*Foto: ZD/SEEcult

(SEEcult.org)