Edukacijom i ličnim pričama protiv mržnje i predrasuda

Medijska reprezentacija LGBTQ+ zajednice na Zapadnom Balkanu bila je tema panel diskusije koju je Institut za medije i različitosti – Zapadni Balkan (MDIWB), u sklopu Evroprajda u Beogradu, organizovao 15. septembra u Kući ljudskih prava, a govorilo se o tome kako se može podići svest ljudi, ko su nove, ključne snage u društvu koje moraju biti nosioci te akcije – političari, aktivisti, mediji ili građani. O dominantnim medijskim narativima o LGBTQ+ zajednici, govoru mržnje, stigmatizaciji u medijima, o tome kako novinari predstavljaju LGBTQ+ teme u zapadnobalkanskim medijima, argumentovano, otvoreno i strastveno govorile su tri mlade aktivistkinje iz regiona. Razgovor u kojem su učestvovale istraživačica Kristina Lani sa Medijskog instituta Albanije u Tirani, aktivistkinja crnogorskog Udruženja “Spektra” Marija Jovanović i aktivistkinja i stručnjakinja za društvene mreže Marija Jovanović iz Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan), moderirala je Ivana Jelača, izvršna direktorka MDIWB.

Rodnost - glavna meta

Prema rezultatima istraživanja MDIWB, najviše govora mržnje u srpskim medijima u prethodnom periodu odnosilo se na temu rodne pripadnosti (27,1%), potom etničke (25%), a onda seksualne orijentacije (14,6%). Slede ispadi protiv migranata i izbeglica, političkih oponenata, religijski ispad i na koncu protiv novinara.

Medije u Srbiji često obeležava naglašen mizogini govor i okrutnost prema žrtvama koje se osuđuju umesto nasilnika. Prema onome što mediji plasiraju u javnost, utisak je da je još uvek snažan uticaj klime devedesetih godina i građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije, usled čega se i dalje oseća netrpeljivost prema susednim zemljama, naročito prema Bosni i Hercegovini i Albaniji.

Opšti utisak je i da LGBTQ+ zajednica nema prostor u mejnstrim medijima, a i ako ga dobije, onda je u negativnom kontekstu da bi se dodatno stigmatizovala. Mediji, rečeno je na panelu, ne odustaju od toga da prostor daju homofobnim političarima koji onda to koriste kao platformu za dalje podizanje zida mržnje između LGBTQ+ zajednice i “drugih”, koji se stalno ističu kao neka “protivnička strana”. Istraživanje pokazuje da u građenju takve klime mediji učestvuju sa 25,2 %, a političari sa 24%.

Plasirane laži, dezinformacije i poluinformacije mogu se raskrinkati samo ličnim pričama stvarnih ljudi, a pre svega edukacijom – kako medijskih radnika, tako i javnosti, odnosno građana, zaključak je skupa.

Uvek neki “mi” i neki “oni”

Marija Jovanović iz MDIWB istakla je da su pogrešni i nadasve štetni narativi koje mediji plasiraju, a koji se potom snažno reflektuju u svim porama javnog života, moguće zato što ni domaći mediji zapravo nisu potpuno slobodni. Zbog tog manjka slobode, nije dobro ni medijsko predstavljanje različitosti: seksualne, rodne, etničke, svake druge. O manjinama javnost čuje samo kroz kliktabilne vesti, odnosno vesti koje ih predstavljaju kao negativce, osobe koje nisu poželjne u “pristojnom društvu”. Sve to odlična je platforma za govor mržnje, da se neko, kako kome odgovara, diskredituje politički ili ljudski.

LGBTQ+ zajednica naizgled dobija malo veći prostor u medijima samo kada se pokrene neka inicijativa za njeno priznanje, ili, kao što je to slučaj u poslednja dva meseca – kada je krenula priča o Evroprajdu. Sve bi bilo mnogo bolje kada se o LGBTQ+ zajednici ne bi izveštavalo kao o incidentnoj grupi koja smeta drugim ljudima, smatra Marija Jovanović i dodaje da je jedna od ključnih grešaka koju mediji prave u prezentovanju LGBTQ+ tema insistiranje na bipolarizaciji.

Kada se govori o LGBTQ+ temama, mediji uvek pozivaju ljude iz dva tabora, trudeći se da zadovolje – i time insistiraju na – dve strane. Neko iz LGBTQ+ sektora uvek mora da govori protiv nekog ko je najčešće naglašeni predstavnik “porodičnih vrednosti”, a one se, prema njihovom mišljenju, uvek zasnivaju na zajednici muškarca i žene.

Takvo postavljanje LGBTQ+ tema u medijima, naročito u prajmtajm teminima, ne predstavlja LGBTQ+ zajednicu na pravi način, već joj dodatno šteti. U sličnom tonu koji suprotstavlja dve strane, govori često i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kaže Marija Jovanović. Jedan od novijih primera je njegovo pitanje povodom Evroprajda: “Zašto vi brinete što hoće da hodaju?”, čime jasno pravi polje između onih koji bi da hodaju i onih koji su protiv toga. Uvek “mi” i “oni”, zaključila je Marija Jovanović.

Crkva, politilari, mediji – odašiljači mržnje

Marija Jovanović je podsetila i na to koliko je Srpska pravoslavna crkva u poslednje vreme bila glasna povodom LGBTQ+ tema i koliko se u poslednjih meseci – iz njenih odaja i usta njenih predstavnika, u javnost izlilo govora mržnje.

Gošća iz Tirane Kristina Lani potvrdila je da je i u Albaniji LGBTQ+ zajednica tokom 2021/2022. godine bila jedna od najtargetiranijih grupa. Kada LGBTQ+ zajednica u Tirani izađe na ulicu, onda mediji kažu da je LGBTQ+ zajednica “okupirala ulice Tirane”, insistirajući na tome da ti što hodaju ne odražavaju albanske vrednosti, njenu kulturu i istoriju.

Marija Jovanović iz crnogorske “Spektre” unela je nešto optimističniji ton ocenom da je u poslednjih godinu dana u Crnoj Gori primećena promena narativa u pozitivnom smislu, ili da je bilo bar manje negativnog. Ona smatra da je samo edukacijom moguće uveriti ljude da transfobija i homofobija dolaze iz straha od nepoznatog. Veruje i da je mnogo lakše baviti se ovom temom u manjoj zemlji, jer se tako brže, jasnije i lakše može delovati "jedan na jedan", u nekom direktnom ljudskom kontaktu, pa je i pritisak na državne institucije u tom smislu lakši. Aktivistkinja “Spektre” kaže da su njihova istraživanja pokazala da su mediji o LGBT temama izveštavali u neutralnom tonu. Bilo je, doduše, sporadičnog govora mržnje i nisu procesuirani slučajevi tog govora mržnje, ali to što se sa medijima konzistentno i temeljno radilo na implementaciji tačne teminologije, presudno je uticalo na bolju poziciju LGBTQ+ zajednice nego igde u regionu u najširem društvenom kontekstu.

Dodala je da je upravo edukacija ključna, a odmah uz nju i lične priče ljudi, koje mogu da senzibilišu ljude/okolinu da shvate da LGBTQ+ osobe imaju iste ljudske potrebe kao i svi ljudi. U tom smislu važno je da se edukuju i vlada, i državnici, i crkva, i mediji, a time se edukuju i građani.

Marija Jovanović je dodala i da je politička klima u Crnog Gori pre dve godine išla na ruku aktivistima, da je država pokazala volju da se govori o toj temi i da je nakon jednog propalog pokušaja pre tri godine, godinu dana kasnije usvojen Zakon o registrovanom partnerstvu lica isto pola, koji nažalost – zbog pada vlade, nije do kraja implementiran. U pisanju tog zakona i podzakonskih akata učestvovali su aktivisti LGBTQ+ organizacija koji su na kraju napravili i vodič koji su odštampali i predali svima u crnogorskom parlementu.

Terminologija je tu, ali...

Ivana Jelača je podsetila da u Srbiji postoji zanimljiva situacija: terminologijom već i mediji vladaju, čini se da je sve u redu, tu je i politička korektnost, ali suštinski – govor mržnje i dalje postoji i nalazi nove puteve za komunikaciju sa ljudskim predrasudama.

Marija Jovanović iz MDIWB-a navela je primer izveštavanja o majmunskim boginjama, koje je slalo poruku da tu bolest mogu da dobiju samo homoseksualne osobe. Osim što su netačne, ovako plasirane vesti doprinose stereotipima i predrasudama prema zajednici.

Profesionalni gaf na tu temu imalo je nekoliko ovdašnjih i regionalnih medija, a jedan od primera bio je naslov “MAJMUNSKE BOGINJE SE PRENOSE GEJ SEKSOM! Još ih zvanično nema u Srbiji. ALI AKO IH MUŽ IMA MOŽE DA PUKNE BRAK”. Pored stigmatizacije gej osoba, taj naslov ukazuje na generalno štetne prakse medija, poput takozvanog klikbejta koji kroz senzacionalističke, a često i upitne naslove, želi da čitaoca privuče da klikne i otvori tekst.

Između pasivnog REM-a i Član 18

Marija Jovanović je otkrila da je RTV Vojvodina odmah po njihovoj intervenciji skinula spornu vest o tome da mamunske boginje dobijaju samo homoseksualci, što je, iako je šteta već načinjena, vrlo pozitivan primer. Podsetila je i na to da se zakoni teško implementiraju, te da je saradnja sa institucijama dosta teška. Jedna od njih je i REM, koji ima pravila po kojima bi trebalo da se vlada, ali ne reaguje gotovo nikada. Saradnja sa njima ne postoji, iako im se šalju pritužbe za otkrivene prekršaje u elektronskim medijima.

Javne ličnosti neretko su generatori govora mržnje, a kada je LGBTQ+ zajednica u pitanju, često i predstavnici SPC. Imajuću to na umu, obeshrabrujuća je činjenica da u Srbiji Zakon o zabrani diskriminacije, član 18, kaže da su crkva i njeni predstavnici generalno izuzeti od njegove primene, što u prevodu znači da mogu da govore šta hoće, jer ono što je u skladu “sa verskom doktrinom, uverenjima ili ciljevima crkava i verskih zajednica” ne smatra se diskriminacijom i ne mogu biti procesuirani ako šire sve ono što u Zakonu o zabrani disktriminacije stoji da je zabranjeno.

Kristina Lani je rekla da u Albaniji, nažalost, nemaju regulatorno elektronsko telo, ali da ipak postoje signali da aktivisti ne rade uzalud. Recimo, Ministarstvo zdravlja i socijalne zaštite ima nacionalni plan za 2021/2022. godinu da LGBT zajednicu uvrsti u svoje planove/projekte. Ona smatra da je problem albanskih medija što se prvenstveno bave kliktabilnim, a ne važnim temama, ili se važnim temama bave na kliktabilan način. Oni pišu ono što provocira publiku kojoj se u vidu neadministriranih komentara dozvoljava da pravi platformu za govor mržnje koji se onda izliva i na društvene medije i u širi javni kontekst. To je ogromno polje za netoleranciju, smatra Kristina Lani, dodajući da se tako pokazuje da ona i dalje postoji.

Sloboda govora ne znači govor mržnje

Sa njom se složila i Marija Jovanović iz “Spektre” dodavši da ljudi često slobodu govora zamene slobodom da izgovore mržnju, i da prostor slobode, kakav su komentari pod tekstovima ili društvene mreže, koriste da se okupe oko mržnje.

Kao primer tog izlivanja mržnje sa društvenih mreža beogradska aktivistkinja Marija Jovanović navela je česte napade na prostorije LGBT organizacija, što se, doduše, navede u medijima, ali se ništa od toga ne procesuira i onda javnost stiče utisak da je to OK. Šalje se poruka da se to i dalje može raditi.

I Ivana Jelača istakla je da je nedopustiva normalizacija govora mržnje. Ona je izuzetno opasna, baš zato što šalje poruku da je nasilje u redu, da nije protivzakonito i neljudsko. Naglasila je da postoje i profesionalni mediji i profesionalni i odgovorni novinari, koji paze šta izgovaraju i pišu, ali da su oni mahom na margini i manje vidljivi od onih koji šire govor mržnje.

Marija Jovanović iz Crne Gore rekla je i to da je jako važno da LGBT osobe prihvate sebe, zaleče sebe od govora mržnje i da hrabro istupaju protiv pogrešnih narativa. Iz tih malih individualnih borbi, promena i pobeda mogu da se dese velike koje mogu da promene društvo, rekla je Jovanović.

Sve učesnice panela složile su se da je ključno da mediji počnu da izveštavaju tačno, precizno, bez predrasuda, i da je to jedina nada za izlečenje društava Zapadnog Balkana koja su opterećena patrijarhalnošću, prošlošću i predrasudama. Edukacija donosi bolje odnose među ljudima, razumevanje, prihvatanje, dovodi bolje političare na vlast, donosi bolje zakone, pravi bolje društvo za život svih. Učesnice panela poručile su da je stoga potrebno da se svi u celom regionu povežu na tragu dobrih priča i pobede protiv predrasuda.

Snežana Miletić

*Foto: Pixabay