Nešto sasvim lično Marije Dragojlović
Izložba “Nešto sasvim lično” umetnice Marije Dragojlović u Galeriji Centra za grafiku i vizuelna istraživanja “Akademija” obuhvata seriju crteža i intimne fotografije kao svojevrsni omaž njenoj prijateljici, takođe umetnici Radi Selaković, zasnovan na priči o jednoj haljini.
Izložba je ujedno i promocija grafike, nastale kao zajednički rad autorke crteža Marije Dragojlović, umetnica – majstora štampe Tamare Pajković i Marije Anđelković i grafičkog dizajnera Ivana Krgovića. Izvedena je u kombinaciji litografije i sitoštampe, u tiražu od 30 primeraka, dimenzija 68 x 68 cm, na papiru Fabriano 220 g.
Novi rad zapravo je priča o jednoj haljini, koja je značajna za četiri žene i predstavlja svojevrsno svedočanstvo o prohujalom vremenu.
“Duh trenutka u kom živimo krasi manir noviteta i brze mode, ali ako ste voljni da hrabro iskoračite i pozabavite se životom jedne Haljine, proživećete sublimaciju iskustva, znanja i bliskosti čak četiri žene. Složićete se, to je izdašna ponuda na tržištu kulture i nasleđa. Umetnica Marija Dragojlović je prizvala svoju majku i tetku, ali i svoju veliku prijateljicu Radu Selaković, kojoj je ovom prilikom napravila svojevrsni omaž. Svaka od njih je utkala ponešto – nasleđe, talent, majstorstvo i ljubav – u grafiku izvedenu u radionicama Centra”, navela je kustoskinja Nataša Janković u tekstu za katalog izložbe “Nešto sasvim lično”, koja će biti otvorena 31. maja.
Iz radionice Centra za grafiku, 2021, Marija Dragojlović i Tamara Pajković, foto: Marija Anđelković
Marija Dragojlović je “velikodušno donela Haljinu u radionicu Centra za grafiku da bi nam izbliza predočila o kakvom duhu i svedoku vremena je reč. Haljina je bila okačena na drvenoj vešalici čiviluka prilepljenog uz rustični zid grafičke radionice u podrumu Pariske 16. Budila je osećanje zastrašujućeg prisustva i lepote... Tu je živela par meseci, često u društvu vlasnice, koja je marljivo islikavala svaki njen nabor na transparentnoj foliji.
Filigranski insekt je ostavio utisak i rasuo simboliku i važnost svojih linija na crnilu celokupne tkanine... Toliko toga je video, nosi sećanje na četiri bliske osobe. Dakle, priča o haljini sa vilinskim konjicima nije samo priča o rodu, ona predstavlja ličnu istoriju, istinitu i dostojanstvenu. Haljinu je davno nosila Marijina tetka, koja je živela u Londonu; potom njena mama, na porodičnoj fotografiji na kojoj ona i njena druga sestra čuče sa četvorogodišnjom Marijom u šabačkom parku; takođe i Marija, kada je njena prijateljica, slikarka Rada Selaković, slikala njen portret. Najzad, Marija ju je ovekovečila na crtežu na osnovu kojeg je napravljena grafika.
Grafika je sasvim novo, zasebno umetničko delo koje nosi onu vrednu patinu i isijava auru”, navela je Nataša Janković.
Haljina 1, 2018, kombinovana tehnika, 104,5 x 107,5 cm.
Haljine o kojoj je reč, kao i vremena u kojoj je nošena, priseća se u pratećem tekstu i istoričar umetnosti Savo Popović: "Kad je Marija Dragojlovć odlučila da promociju/izložbu nove serigrafije u Centru za grafiku i vizuelna istraživanja posveti, kao svojevrsni mali i intimni omaž, svojoj prijateljici iz mladosti Radi Selaković, predložila mi je: 'Znate nas obe, mogli biste za tu priliku da napišete par reči…'
Tako se dogodilo da nas je jedna haljina ujedinila.
Privatna arhiva, 1954.
Pre nego što je postala fetiš, nalazimo je na jednoj lepoj ženi koja je čučnula uz svoje dete; potom na ćerki te žene i, konačno, počinje ona svoj samostalni život na slikarskom platnu Rade Selaković i crtežima Dragojlovićeve. Ta priča se završava grafikom dezena sad već fetiš-haljine kojim Marija Dragojlović zaključije ovu trilogiju.
Marijin predlog me zapravo vratio nekoliko decenija unazad, kad sam kao student istorije umetnosti pasionirano fotografisao i sam razvijao fotografije. Bio je to jedan od onih čudesnih, samo za Beograd karakterističnih dana, kad se proleće naglo obrušava u leto. Izlazeći iz svoje ulice, naleteo sam na dve haljine. Jedna je bila bela stegnuta u struku, rekao bih bez dezena, na visokim štiklama, a druga tamna sa sitnim šarama, nosile su je ravne cipele… Snimljeno s leđa. Šilju i Peru iz klase Radenka Miševića, s kojima sam se često viđao, pitao sam da li su to slikarke, tako mi je izgledalo… Nije bilo dileme: 'Ah, Bela Rada i Mara'.
Nisam slutio da ćemo se nakon toliko godina sresti na jednom mestu svo troje u isto vreme, jer ranije se to nije događalo. Sa Radom je druženje počelo kad se doselila u moj komšiluk, na Topčidersko brdo, a sa Marijom kad sam se preselio na Dorćol.
Kako druženja mogu biti i virtuelna, i ova su tako počela. Prvo sa Radinom slikom – fragment fotelje, presvučene cvetnim dezenom i fragmentima belih jedara i tendi na brodovima, slikama Marije Dragojlović.
Posle su se one odrekle fragmenata i krenule izrazito različitim stvaralačkim putevima, a ja sam kao novinar i likovni kritičar išao njihovim tragom shvatajući da je možda onu slučajnu fotografiju zapravo „izrežirala“ dalekovida sudba, koja zna ono što ne slutimo. One bi, međutim, i bez toga, svojim osobenim i značajnim delom koje su gradile, bile u mom kritičarskom fokusu. U njihovim ostvarenjima sam prepoznao najviše domete na planu likovnog stvaralaštva u vremenu čiji sam i sam bio svedok, pišući i pomno prateći kulturnu scenu nekad Jugoslavije a kasnije i Srbije.
Ovaj susret u troje, do kog je došlo zahvaljujući Mariji Dragojlović, sublimira znatno više od onih na izložbama, u kućama na sedeljkama, u ateljeima, u tekstovina… govorim o emocijama".
Haljina 2, 2018, kombinovana tehnika, 104,5 x 106,5 cm.
Haljina 3, 2018, kombinovana tehnika, 104,5 x 107,5 cm.
Haljina 4, 2019, kombinovana tehnika,102 x 112 cm.
Marija Dragojlović, diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na kojem je i predavala do odlaska u penziju. Izlagala je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu i imala je dvadesetak samostalnih izložbi. Dobitnica je više značajnih nagrada. Njeni radovi se nalaze u brojnim muzejskim i privatnim kolekcijama.
Marija, Rada Selaković, 1979, ulje na platnu, 85 x 55 cm
Izložba “Nešto sasvim lično” u Centru za grafiku biće otvorena do 14. juna.
(SEEcult.org)
