Ivan Medenica: Solidarnost umesto sebičluka
Umetnički direktor Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (Bitef) Ivan Medenica govori u intervjuu za SEEcult.org o izazovima u pripremi i upozoravajućem tematskom okviru predstojećeg dvostrukog, 54/55. Bitefa, velikim delom posvećenog ekološkoj krizi kao jednom od najurgentnijih problema današnjice, koji je pandemija korona virusa dodatna aktuelizovala. S obzirom da je ekološka kriza sa mogućim nesagledivim posledicama pre svega rezultat pomahnitalog kapitalizma i besomučne želje za uvećanjem profita, Bitef ukazuje i na ključan značaj solidarnosti naspram ljudske sebičnosti, pohlepe i nebrige za opšte dobro. Nedostatak solidarnosti Medenica vidi i u odbijanju dela građana da se vakcinišu, a uprkos novom talasu pandemije, poručuje i da otkazivanja 54/55. Bitefa neće biti. Već radi i na selekciji predstava za 56. festivalsko izdanje, koje će problematizovati još jedan fenomen koji je aktuelan i u kontekstu posledica pandemije, a to je rad.
Ivan Medenica, foto: Jakov Simović
– Pred nama je specifičan, dvostruki Bitef – spoj programa koji zbog pandemije nije održan prošle jeseni sa ovogodišnjim izborom, objedinjen sloganom “Na ivici budućnosti”. Kakav je izazov bio uklapati nove predstave sa već zaokruženom selekcijom iz 2020. godine, osmišljenom zapravo pre pandemije? Kako ste se u vreme pandemije upoznavali sa novim predstavama?
Ivan Medenica: Rad na umetničkom aspektu selekcije nije bio mnogo otežan ovom situacijom. Kao što ste rekli, koncept selekcije, kako tematski (ekološka kriza i posthumanizam) tako i estetski (problematizacija živog scenskog prisustva), već je postavljen za prošlu godinu, trebalo je samo dopuniti program. U prilog nam je išlo i to što nije moglo da se dogodi da ekološka kriza prestane da bude najaktuelnija tema današnjice: ako zanemarimo teorije zavere, i pandemija korona virusa nastala je kao posledica narušavanja ekološke ravnoteže. Blago koncepcijsko proširenje, u pomenutim okvirima, ogleda se u tome što smo hteli da predstavimo i pozorišne forme koje su dobile zamaha u doba pandemije, a kao odgovor na neophodnost telesnog distanciranja i ograničenog kretanja. Jedno su predstave rađene za onlajn platforme, prevashodno Zoom (hrvatski projekat Višnjik u višnjiku u režiji Bobe Jelčića), za koje postoji relevantna estetska dilema da li su teatar ili digitalna umetnost. Drugo su ono što ja zovem predstave franšize, detaljno razrađeni umetnički i tehnički sinopsisi koje na licu mesta, a da ne bi moralo da se putuje, igraju lokalni izvođači, s tim što su to u predstavi Konferencija odsutnih čuvenog nemačkog kolektiva Rimini Protokol sami – gledaoci.
Neke od novoizabranih predstava (njih čak 9) gledali smo onlajn, druge smo gledali uživo pre pandemije… Mnogo veći problem od gledanja i umetničkog izbora predstava bio je onaj organizacioni. Trupama je trebalo više vremena nego u normalnim uslovima da potvrde gostovanje, a bilo je i otkazivanja, jer je postepenom obnovom pozorišnog života trebalo uklapati preuzete, a zbog pandemije otkazane planove, s novim pozivima. Dobra stvar je što je većina pozorišta s kojima smo pregovarali jedva čekala da se obnove međunarodne turneje, kako zbog potrebe za kulturnim dijalogom, tako i zbog egzistencijalnih razloga (mnoge nezavisne kompanije žive od turingovanja).
Konferencija odsutnih, Rimini protokol, foto: Sebastian Hoppe
– Kakve su bile reakcije autora i trupa pozvanih na Bitef? Da li je neko koga ste eventualno želeli u programu 54/55. Bitefa odbio poziv zbog epidemiološke situacije u Srbiji, koja je bila, a i ostala prilično nestabilna?
Ivan Medenica: Odlične, kao i uvek. Kao što rekoh, većina pozorišta je žudela za trenutkom kada će se obnoviti međunarodne turneje. To se, doduše, ne odnosi na prebogata institucionalna (ne i nezavisna) nemačka pozorišta, koja su finansijski pokrivena radila ili ne radila; ona su se začuđujuće olenjila u toku lockdown-a, koji je veoma dugo i trajao u Nemačkoj… Ne, niko nije odbio poziv zbog epidemijske situacije u Srbiji, jer je ona bila vrlo dobra u onom periodu kada je većina gostovanja potvrđena.
– S obzirom da se i zvanično govori o četvrtom talasu pandemije i da se očekuje pogoršanje epidemiološke situacije do početka 54/55/ Bitefa, da li postoji bojazan da bi ponovo moglo da dođe do odlaganja ili se eventualno razmišlja o strožim merama koje se tiču publike, poput posedovanja potvrda o vakcinaciji ili negativnih testova?
Ivan Medenica: Prestanite da baksuzirate! (smeh)… Po informacijama koje imamo, situacija se neće toliko zakomplikovati, mada će izvesno biti gora nego sada, da bi bilo novog zatvaranja. Već sad je jasno da će, s obzirom na to da se predstave igraju u zatvorenim prostorima, biti potrebno telesno distanciranje, tj. blokiranje sedišta, a maske se podrazumevaju. Restrikcija na osnovu potvrde o vakcinaciji ili negativnih testova je još uvek nejasna opcija kad su zatvoreni prostori u pitanju: da li to znači puštanje sto odsto kapaciteta ili bi i dalje ostala mera blokade sedišta? O toj opciji ne razmišljamo pre svega zato što ona ne zavisi od nas, već od odluka Kriznog štaba... Ima i drugih izazova, imamo spremne planove i za te situacije, ali se nadamo da nećemo morati da ih primenimo. Otkazivanje nije opcija. U jednom, drugom ili trećem vidu, Bitef će se izvesno desiti.
Ivan Medenica, foto: Jakov Simović
– Program 54. Bitefa počeli ste da osmišljavate i pre zvaničnog početka pandemije, a tematski koncept posvećen urgentnim ekološkim problemima današnjeg sveta dobio je dodatnu aktuelnost globalnom krizom koju mnogi shvataju kao svojevrsnu osvetu prirode. Da li mislite da je pandemija dovela generalno do jačanja svesti o opasnosti od klimatskih promena, uništenja ekosistema i posledično od opšte kataklizme, na koje ukazuje deo predstava 54/55. Bitefa?
Ivan Medenica: Da, najmanje pet predstava tretira, u različitim razmerama i formama – od dramskog do plesnog teatra, ekološke probleme današnjeg sveta. To je jedna od najurgentnijih tema savremenog sveta već godinama, ako ne i decenijama unazad, tako će i ostati, ali je izvesno da je dodatno dobila na “aktuelnosti” u pandemiji korone. Ako niste sluđeni teorijama zavere, onda vam deluje ubedljivo pretpostavka da ovakva i slične pandemije nastaju kao rezultat narušavanja ekosistema, uništavanja staništa određenih životinjskih vrsta koje onda, zajedno sa svojim virusima, dolaze u čovekovu blizinu… Zbog broja i rasprostranjenosti teorija zavere nisam siguran da je veza pandemije i ekološke krize sagledana do kraja, makar ne racionalno, analitički.
S druge strane, taj instinktivni, možda i sujeverni osećaj da je pandemija “osvete prirode” može da bude koristan, da obavi isti posao: da čovek postane manje bahat u odnosu na prirodu. Plašim se jedino da će, kada strah prođe, i ta svest da splasne. To je u čovekovoj prirodi: kada se plaši onda se pritaji, kada strah prođe osili se ponovo.
– I programski, i najavljenom međunarodnom konferencijom “Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat”, 54/55. Bitef ukazuje na kolektivnu, ali i ličnu odgovornost, i to ne samo za sebe i sopstveni život, već i za druge. S druge strane, vidimo da je ne samo u Srbiji i regionu, već i globalno, prisutna nedovoljna svest o potrebi vakcinacije u zajedničkoj borbi od korona virusa. Kako biste opisali civilizacijski duh danas, kada raznolike teorije zavere izgleda nailaze na plodnije tlo od naučnih dostignuća?
Ivan Medenica: Da, mislim da ste izdvojili ključnu reč iz naslova konferencije, a koju organizujemo u saradnji s platformom Zajedničko – solidarnost. Taj naslov je višeslojan, on je delom i referenca na švedski eksperimentalni film “Golub sedi na grani i razmišlja o postojanju” koji vrlo volimo, ali je prevashodno opomena, odnosno jasan stav o situaciji u kojoj se čovečanstvo danas nalazi. Ekološka kriza nije bezopasna, kao ni sedenje na grani: ili ćemo se s nje sunovratiti u provaliju (na šta sugeriše i slogan celog festivala Na ivici budućnosti) ili ćemo se, ako budemo solidarni, konačno spustiti na čvrsto tle i zakoračiti u budućnost. Solidarnost je od ključnog značaja zato što je jedan od glavnih razloga globalnog zagrevanja, klimatskih promena i drugih ekoloških problema koji nam prete nesagledivim posledicama – ljudska sebičnost, pohlepa, nebriga za opšte dobro. Priroda se uništava ne iz zle namere, nego iz besomučne želje za uvećanjem profita. Tome je teško stati na put kad ne postoji izgrađena, dovoljno snažna društvena protivteža ovom i ovakvom, pomahnitalom kapitalizmu.
Koliko god delovalo iluzorno, jedina je mogućnost da simultano i solidarno radimo na podizanju individualne ekološke svesti i, povezano s tim, na suzbijanju konzumerizma u našem svakodnevnom životu i da se, s druge strane, kolektivno, kao građani, borimo protiv ekološki i na druge načine sumnjivih investicionih projekata, kao što je juriš kompanije Rio Tinto na Srbiju.
Nedostatak solidarnosti je ključni fenomen i u odbijanju građana da se vakcinišu. Još mogu da razumem da se imaju rezerve prema vakcinama nastalim po novim metodama i/ili u skraćenim rokovima. Međutim, ne mogu da razumem da, kada nema dokazanih negativnih posledica posle više od pola godine njihovog korišćenja, ljudi nemaju nikakvu solidarnost prema bližnjima koje mogu da zdravstveno ugroze svojim zaražavanjem, ali ni prema onima koje bi eksplozija pandemije, od zdravstvenih do radnika u uslužnim delatnostima, dovela u veoma tešku egzistencijalnu situaciju… Sebičnost kao razlog ekološke krize i, posledično, pandemije, sebičnost kao razlog neadekvatne reakcije, i solidarnost kao jedino rešenje.
Ivan Medenica, svečano otvaranje Bitef prologa, 2020. Foto: Boško Karanović
– Umetnička linija 54/55. Bitefa bavi se preispitivanjem živog prisustva izvođača na sceni, uključujući različite vidove digitalizovanja izvođačkog tela ili njegove zamene dronom, robotom…. Koliko je ta linija prisutna na svetskoj sceni? Da li je reč o trendu ili o nečemu što može da potisne takozvano klasično pozorište?
Ivan Medenica: Ne, sigurno ne može da potisne dramsko pozorište zasnovano na glumi. Niko ne želi da protera glumce, plesače i druge izvođače iz teatra, to bi bilo apsurdno: ova se umetnost na njima zasniva. Nisam siguran ni da je reč o raširenem trendu. To je jedan relevantan estetski fenomen prisutan u savremenim izvođačkim umetnostima, koje se često, što je dobo poznato, prožimaju s vizuelnim. Smatrao sam, u svom pedagoškom pristupu kustoskom poslu, da ga treba prepoznati, kontekstualizovati i apsolvirati, kako bismo sledeće godine prešli na novu lekciju. Kao što je, verujem, uveliko jasno da za svako izdanje Bitefa zadajem ne samo novi tematski, već i novi estetski okvir… Taj fenomen dekonstrukcije prisustva izvođača na sceni postiže se, kako ste i sami istakli, na različite načine u predstavama u drugoj polovini 54/55. Bitefa: od pojave robota i dronova kao glumačkih partnera, preko vizuelne razgradnje tela svetlosnim i drugim efektima, do njihovog potpunog odsustva, te supsticije virtuelnim ili telima gledalaca.
– Upravo ste prisusustvovali 15. Bijenalu savremenog plesa u Veneciji, na kojem učestvuju i Jožef Nađ, Erve Kubi, Žerman Akonji, kao i Jan Fabr i Mihail Barišnjikov – u segmentu eksperimentalnih instalacija koje se takođe bave ukrštanjem tela, tehnologije, virtuelne i proširene realnosti, veštačke inteligencije … Kakvi su Vam utisci i da li ste videli nešto što bi i publika narednog Bitefa mogla da očekuje?
Ivan Medenica: Zadovoljstvo je odgovarati na temeljno pripremljena pitanja… Kao što ste i sami naveli, rad Fabra i Barišnjikova je hibridna forma između filma i instalacije, i kao takva me nije mnogo zanimala jer sam u Veneciji počeo da gledam predstave za 56. Bitef na kome će estetski fokus biti sasvim drugačiji.
Na Bijenale sam otišao na svečanost dodele Zlatnog lava za životno delo Senegalki Žermen Akonji, prvoj afričkoj koreografkinji/koreografu koja je dobila ovu prestižnu nagradu, a na poziv organizatora i same umetnice. Naime, s njom smo imali pregovore da predstavom “Na mestu početka”, a koju je prikazala i na Bijenalu, zatvori ovogodišnji Bitef, ali im naši datumi nisu odgovarali. Pošto im je stalo do nastupa na Bitefu, lako smo postigli dogovor da dođe na 56. Bitef, i to na njegov sam početak, jer bi predstava “Na mestu početka” mogla da bude, simbolički i realno, povratak čoveka u fokus, bar kada je scena, pozorište u pitanju. Iako i u ovoj predstavi ima video radova, svetlosnih i drugih efekata, umetnički naglasak je na izvođaču koji je sam na sceni – na samoj Akonji. Predstava je solo, tematski bi se moglo reći da je autobiografska, ali ne doslovno. Naprotiv, referišući se na figure Akonjinog oca i bake, umetnica i njen reditelj Mikael Sere pletu fino diskurzivno tkanje u kojem su postkolonijalne teme gusto umrežene s feminsitičkim, a kao univerzalni kulturni okvir njene lične životne priče.
– Prethodno ste bili član žirija na Borštnikovim susretima u Mariboru, koji je niz nagrada dodelio predstavi “Gejm” Žige Divjaka, čiju će predstavu “Pluća” videti i publika 54/55. Bitefa. Kako Vam izgleda savremena slovenačka pozorišna scena i da li možete da je uporedite s našom? Koji su, prema Vašem mišljenju, ključni problemi pozorišne scene danas u Srbiji i regionu?
Ivan Medenica: Bez dileme smo predstavi “Gejm” dali najveći broj nagrada – više od pola, uključujući i onu za režiju. Divjak je neko koga želimo da na ovom Bitefu međunarodno afirmišemo kao novo lice regionalne režije, ali je njegov rad u Sloveniji uveliko prepoznat. Nije ovo prvi put da neka njegova predstava trijumfuje na Borštniku. Predstava “Gejm” je veoma reprezentativna za njegovu poetiku: dokumentarni teatar, kolektivni rad na tekstu tokom samih proba (tzv. divised theater), minimalistički scenski izraz, kritika aktuelnih prilika u Sloveniji, posebno odnosa prema izbeglicama. Predstava “Pluća”, koju će videti publika Bitefa, ima takođe minimalistički izraz, ali je rađena prema komadu Dankana Mekmilana i teme su joj globalne, a jedna od njih, vrlo kontroverzna inače, je i razlog za učešće baš na ovom Bitefu: da li je etički i ekološki opravdano rađati decu na prenaseljenoj planeti?
Ja sam veliki patriota slovenačkog pozorišta, mislim da je i dalje vodeće u regionu bivše Jugoslavije, između ostalog, i zato što imaju odličnu i glumačku i rediteljsku školu, a to je i zbog toga što se one, kao rezultat metoda studiranja, simultano razvijaju, u sinergiji. Imajući to u vidu, najveći problem slovenačkog pozorišta je to što se njegova izuzetnost nedovoljno prepoznaje u evropskim okvirima. Dakle, rekao bih da im je glavni problem kulturna politika u domenu teatra.
Najveći problem srpskog teatra jesu – i sada nisam nimalo originalan, ovo je vrlo rašireno mišljenje – srpske televizijske serije. Zbog njihove eksplozije, te zauzetosti glumaca, javna je tajna da je nemoguće organizovati optimalni rad na probama, koncentrisan, posvećen, kreativan... Slovenci nemaju ni približno takvu produkciju serija, pa ni filmova, te su njihovi glumci sveštenički posvećeni radu u teatru. Odatle, između ostalog, i tako visoki umetnički dometi njihovog pozorišta.
Ivan Medenica među publikom na predstavi "Game" Žige Divjaka na Borštnikovim susretima, foto: Boštjan Lah
– Bitef je tokom istorije bio alternativa, senzacija, prozor u svet, festival za one posvećene novim tendencijama, za radoznale, pa i moda... Kome se kao umetnički direktor danas pre svega obraćate?
Ivan Medenica: Obraćam se prevashodno gledaocima, bez obzira na generacijsku i kulturnu pripadnost, koji imaju intelektualnu radoznalost da probaju neko – ne nužno novo ali izvesno različito, drugačije teatarsko iskustvo od onih na koje su navikli. Smatram da je u svim oblastima života, od pozorišta do kuhinje, neprihvatljivo odbacivati iskustva samo zato što su vam nepoznata, a to je uobičajena reakcija na savremenu umetnost, ne samo na pozorišnu... A, verujem da, kako se kaže, s jedenjem dolazi i apetit. Što više takvog iskustva, to će biti manje predrasuda. Naravno, ako neko i posle dugotrajne “izloženosti” ovakvom teatru i dalje bude imao rezerve, to je sasvim legitimno; to onda postaje pitanje ukusa. Ni sam nisam ljubitelj svake vrste teatra koju predstavljamo na Bitefu, ali se selekcija ne pravi prema ličnom ukusu, ili ne samo prema njemu, što primećujem da umetnici ne shvataju baš uvek. Zato i smatram da je bolje da festivalski selektori, kao i kustosi izložbi, budu teoretičari i kritičari umetnosti, kojima je već deo posla da fenomene konceptualizuju, nego sami umetnici.
Takođe, međunarodni pozorišni festivali su, s obzirom na to da je reč o živoj umetnosti, najbolja moguća informacija o tokovima u svetskom pozorištu. Internet ili televizija su vrlo korisni posrednici u tom upoznavanju, ali samo – posrednici. Kad bi se temeljno, nepristrasno i kontinuirano pratio Bitef, bez obzira na nužnu selektivnost u izboru (koja je delom i rezultat selektorovog ukusa), mogao bi da se stekne relativno objektivan uvid u savremene, bitefovske pozorišne tendencije, te da se ustanovi da u svetskim okvirima one više nisu “senzacija” ili “alternativa”, već, da tako kažem, prosvećeni i progresivni tok mejnstrima... Mislim da to postaje jasno i u našoj pozorišnoj sredini, a sezona za nama je najbolji dokaz. U selekciji 54/55. Bitefa ima čak domaće predstave, jer je pozorišni život Beograda – i to u institucionalnim pozorištima kakva su Beogradsko dramsko, Bitef teatar, Jugoslovensko dramsko pozorište s predstavom “Kaspar” – bio “bitefovski”. Da li je reč o slučajnosti ili o velikom “bitefovskom obrtu” u našem teatru, to ćemo tek da vidimo.
– Budžet Bitefa je ovoga puta nešto veći, a tu je i podrška Gete instituta i Francuskog instituta. Da li je to dovoljno i ili je ipak neka produkcija koju ste želeli da pokažete izostala iz finansijskih razloga?
Ivan Medenica: Nije pristojno žaliti se na manjak novca, posebno kad ga mnogi iz vašeg okruženja, a ovde mislim na pozorišni kontekst, zaista nemaju dovoljno. S povećanim budžetom koji nam je opredelio osnivač, Grad Beograd, istim sredstvima koje nam poslednjih godina dodeljuje Ministarstvo kulture (sa izuzetkom prošle godine kada su nam, pre nego što se znalo da će Festival biti u skraćenom obliku, prepolovili budžet i to bez ikakvog obrazloženja), s kontinuiranom podrškom pomenutih stranih institucija, a pored njih i Delegcije EU u Srbiji, nekih ambasada, te komercijalnih sponzora, Bitef će imati dovoljno sredstava za ovo posebno, duplo izdanje, koje je, zapravo, veće od redovnih za 1,5 put... Koliko god para da se ima, uvek se pravi kalkulacija da li pozvati tri predstave srednje cene ili jednu preskupu, te zato ne umem da odgovorim ne poslednje pitanje.
– Kojom problematikom će se baviti 56. Bitef?
Ivan Medenica: Ako uspemo da nađemo dovoljno umetnički relevatnih predstava na tu temu, želimo da problemtizujemo jedan fenomen koji će biti, i već jeste, izuzetno aktuelan u kontekstu posledica pandemije – rad. Pod kojim uslovima radimo, koliko smo eksploatisani, koji radni profili su “gubitnici pandemije” (kao nekadašnji gubitnici tranzicije) i kako pomoći tim ljudima – to su neke od tema kojima bismo voleli da se bavimo.
_ _ _
54/55. Bitef ponudiće 14 predstava u glavnom programu od 13. do 25. septembra, čije se teme kreću u rasponu od najurgentnijih ekoloških problema današnjice - klimatskih promena, uništenja ekosistema i rizika od kataklizme svetskih razmera, do projekcije “sveta posle”, koji savremeni mislioci nazivaju posthumanizmom i transhumanizmom, odnosno svetom u kojem čovek više neće biti u centru svega. Iz tematske linije posthumanizma proistekla je i umetnička, koja se bavi preispitivanjem živog prisustva izvođača na sceni. Dvostruki Butef biće svečano otvoren u JDP-u predstavom “Tragovi” u koreografiji Vima Vandekejbusa i izvođenju trupe Ultima vez iz Belgije.
**Naslovna fotografija: Jakov Simović
(SEEcult.org)
