Slikajući sam preživeo
U razgovoru sa umetnikom Nemanjom Matom Đorđevićem, dobitnikom nagrade za crtež Fonda “Vladimir Veličković” (2009), nagrade “Likovna jesen - Milan Konjović” (2014), finaliste nagrade Fonda Antoine Marien (2015), nagrade Francuske akademije lepih umetnosti za crtež, sliku i celokupni doprinos stvaralaštvu (2014,2015), nagrade Osten bijenala za crtež u Skoplju (2016) i mnogih drugih, pokušavamo da doznamo šta se promenilo nakon njegovog boravka u Parizu, koji su mu planovi, koje teme će crtački i slikarski obrađivati? Nije prestajao da slika, nije se odmarao, kada je bilo dobro i loše, radio je vredno i čekao vreme kada će otkriti deo opusa. Uskoro u Kući legata u Beogradu - ako to novonastala situacija dozvoli, postaviće deo recentnih slika. Od Đorđevića, koji je učio o vrednostima od drugih uvaženih slikara koje je susretao na putovanjima, onih o kojima govori i sa kojima se družio u Parizu - gde se najviše i zadržao, i publika uči da ne treba stajati, već treba čekati svoj momenat. Treba se iznova obnavljati kroz rad. Ovo je za umetnike i za sve poštovaoce umetnosti, čini se, najvažnije moralno načelo na koje Đorđević ukazuje u razgovoru.
Razgovor vodila Vladana Kosić, istoričarka umetnosti
Antidot, ulje na platnu, 190 x 150cm, 2020.
- Mate, dugo se znamo, sve ove godine, nikada te nisam pitala, koliko si radova prodao? Kako si preživeo do danas?
Mate Đorđević: Razmišljam kako da ti odgovorim na ovo pitanje a da ne budem prost. Svi smo mi nesretno zaljubjeni u svoj rad. Postoji jedan viši oblik iskrenosti koji treba da proizvede slikarstvo i nekog, preko puta “tananom” iglom probuši. To je retko. Ali kada se desi slike lete, nekad hramlju, nekad dođu prekasno ili prerano, sve to ostvaruje svoj efekat. Da ti odgovorim kao lisica; slike se kote i sparuju, tamo gde je potrebno. Za mene je pitanje od značaja recimo, koje želim da naglasim u ovom razgovoru sledeće: ”Čiji i čega su te slike savremenici?” U ime neke više “psihološke krize” pitam se, doista. Recimo - koji eventualni “negativni procesi” poslednjih radova u odnosu na prethodne su kadri da ustanove stanje samog, rada po sebi. Nema empirijskih merila. Upravo u toj tački konstatovanja simptoma stvaralačke krize mi ne možemo da dokučimo - gde smo, osim ukoliko primenimo merilo, rada i tako preživimo. Moguće da sam imao sposobnost da budem na visini takvog zahteva koji ti šalje život. Jednostavno preživeo sam radeći. Čak i to je neki oblik detinjstva, da potoneš igrajući se. Sa druge strane, nisam sasvim razumeo pitanje, kada je neko umetnik onda ima neminovno teškoću, bez obzira na status. Shvataš li? Sa manje ili više uspeha mi se svi sastajemo u istoj tački, ista je stvar. A to je najpraktičnije: upravljanje delom. Da li je u pitanju privatno lice ili službenik to nije nimalo važno. Bitno je pronaći rešenje, mogućnost ispoljavanja. Ne pravim veliko pitanje oko toga, traži li me muzej-institucija tu sam vrlo jasan ili galerija, vrlo dobro! Ali uloga muzeja pa i galerije može biti jako značajna pomoć umetniku u nalaženju rešenja, razumeš li… Mislim da je tehnički opstanak težak sam po sebi jer i umetnici su ljudi koji jedu, spavaju, piju, putuju. To je večiti problem. Kako da neki tip nabavi novac da kupi biciklu, auto, atelje, prevozi se , plati avio kartu...ko pruža to rešenje. Ako je to galerija ili država, bogata familija pa neka, nije ni važno, ako je on - slobodan i sposoban, još bolje. Ali ako je upitanju država, to je vrlo ozbiljna stvar, to izaziva odgovornost. Postavlja se pitanje šta je za uzvrat stvoreno. Opet od kog autoriteta je čovek, da li odgovornost shvata ozbiljno, da odluči šta je dobro a šta ne…
- Bio si u Parizu, pričaj malo o tom periodu?
Mate Đorđević: Sam početak je bio kamen jer mora da se probije zid; nije uopšte lako otisnuti se ni tada kao ni sada. Bez stipendije, sredstava bilo kakve konkretne podrške, koja nažalost koliko vidim i dan danas izmiče mladim ljudima a mi trebamo da stvaramo, nove heroje i savremenike. Atelje Francuske akademije nauka i umetnosti - odsek umetnost, dobija se na godinu dana i to je velika čast i za same Francuze. Međutim nakotila se neka neprirodna paranoja i ljubomora; pa su se svi okrenuli protiv: “ šta oće taj mali što ga gura Vlada Veličković…” , podlo. Za mene ceo taj period nema ime čak i da ga ima, precizno da ga opišem je nemoguće. Iz ove perspektive, mislim da sam, tamo otišao da otkrijem privatni kodeks, označim sebi identitet i stvorim neku unutrašnju kliku. To je jako čudno iskustvo. Bio je to prvi put, ili jedan od prvih puta kada je trebalo otisnuti se. A to je veoma poseban slučaj. Nisam bio spreman da se povučem, a da ne učestvujem. No tražio sam svoj prostor da istupim. To se desilo i tako je bilo. Ono što je, uprkos svemu dobro iskustvo je susret sa muzejima, pre svega u Francuskoj, gde si u mogućnosti npr. da posetiš izložbu koja predstavlja jedan veliki deo onoga što se radilo nekoliko godina unazad, bližoj ili daljoj “prošlosti” jer izložba koju gledamo unosi nešto novo u nas same. Zato je Pariz grad koji veoma volim. Odlazak u Pariz je pogurao uvaženi slikar Vlada Veličković. Namirisao je da želim da napravim nešto, verovatno je prilično verovao u dobru stranu te ideje, osim što, po mom mišljenju je nedostajao jasan koncept: kako i sa kim! Nisam podložan kritici, mislim da ništa bolje u tim godinama nije moglo da mi se desi…to je jasno! Kao neke životne studije koje počinješ bez naznaka da ćeš ih završiti: došao sam u Pariz ostao dve-tri godine. Radio sam pomno. Seljakao se iz studija u studio. Ignorisao sam realnost i tako prevazilazio probleme. Kolege su mi u početku doturale materijal – boje. Ta vrsta solidarnosti je dirljiva. Kasnije sam sa Filipom Marenom (Fondacija Marine) pravio trampe; crtež za materijal u nekoj vrsti protivrednosti. Konačno sam prešao u provinciju nakon dve, tri godine života u gradu - periferik naselja ka jugu, pretežno naseljena Špancima i Portugalcima posle drugog rata. Radio sam i tamo, dakle, imao sam prihode koji su dolazili sa svih strana (od slika, prijatelja, kolega), nastojeći da steknem mogućnost da se posvetim sasvim i samo radu. Tako da radilo se, samovalo ali i družilo , meni su zamenili društvo iz Beograda ljudi poput: slikara Orstena Grooma, Ofira Dora koji je sada sa porodicom u Berlinu, Sebastiana Goujua (skulptor), Pitera Stivensa (kompozitor), Gorana Filipeca (pijanista); Tese Goldštajnd itd. Imao sam takođe redovne posete iz Beograda. Sa druge strane, dom Termačića (Svetlane i Franje) mi je bila druga kuća kao uostalom i Danilu Kišu. Radova i materijala ostalo je mnogo. Jedan deo će biti prikazan na velikoj beogradskoj izložbi 5. novembra u Kući Legata. Voleo bih da me posluži sreća junačka da to iznesemo. Novonastala situacija nameće smisao i pravila, pa ćemo videti. Nadam se najboljem. Veoma su mi važne sveske po kojima stalno crtam, one su pravi izvor. Ako uspemo da dovučemo određenu vrstu stolova za potrebe izlaganja, bila bi mi želja njih da prikažemo, pošteno - mislim da je tu sve, cela geneza.
Otpadanje, ulje na platnu, 190 x 300 cm, 2020.
- Kada si se vratio u Beograd, koje si promene primetio? Kako si video umetnički svet ovde, tvoje kolege?
Mate Đorđević: Svaki grad je živi organizam. Kada ponovo vidimo ulice, trotoar oko sebe, opšta slika se promenila, promenili smo se mi u najopštijem smislu i sve se ruši. Ta mogućnost da se sadašnjost nekog trenutka dovede u vezu sa onim što rade drugi…mene fascinira. Doista. Nikad nisam bio povezan ni sa jednim činom drugih. U nekom ofucanom građanskom miljeu koji podrazumeva sentimentalnost, po tome sve “prisno i lično” se promenilo, kao i kod tebe, kao i kod svakog. Razne situacije u životu prave ravnotežu. Sve oko nas je naše ogledalo. Ljudi ovde pošteno rade (neki manje, neki više) i trude se, to treba istinski podržavati dok uslovi pod kojima rade, tu već treba biti zabrinut. Neću da zvučim kao neki promašeni utešitelj ili dušebrižnik ali da bi ljudi ostvarili svoj puni “stvaralački potencijal” (izvan kurvinskih zagrada i lisičijeg repa, zaobilazeći mišije rupice i izlaske na vrata za slučaj požara) treba dosta raditi (krvnički) i mudro delovati. To znači upravo ostvariti zamišljeno.
- Koliko se tvoj život privatno promenio? Ima li smisla danas porodica? Ima li smisla umetnost? Opominje li, inspiriše li, čemu služi?
Mate Đorđević: Lični život, pre bi rekao temperatura života…sa godinama sve sam veći zarobljenik svoga rada. Radio sam uvek plodno, sam – samcijat. Pentrao se po tim slikama, radni dan mi počinje rano izjutra pa dok ne smrkne. Posle crtam. No to nije nikava tajna, odatle se seciraju životni sokovi za ostale stvari koje ti pominješ. Porodica je mesto gde je potrebno “instalirati” te iste isečke. Mislim da je porodica vrsta prisnog, ličnog, bliskog pa ako hoćeš i sentimentalne strane života. Gledam oko sebe i imam utisak, da sve ove slike vrede i dišu u nečijem naručju, to je za mene porodica, recimo. Ako umetnost diše ona je ranjiva, što je ranjivija, sastavljenija je od sopstevene krhosti, tada se oko nje izliva jedna vitalnost i snaga. Kada se setim retroaktivno, slikao sam najkompleksnije radove, kada sam imao osećaj da me je raznela bomba. Danas meni nije ni toplo ni udobno ali to je ostalo, kao jedan lep ožiljak, dakle bliži meni samom. Svakako da ima smisla u ostalom kada i najbesmislenije stvari napuniš smislom - one ožive.
Nyctophilia, ulje na platnu, 300 x 190 cm, 2020.
- Ko danas prodaje radove? Kako se umetnine prodaju? Preko galerista, menadžera? Kakvo je tržište?
Mate Đorđević: Tržišta nema i ako postoji ono je skrojeneo po bolesnim principima i merilima. Tek sada sledi horor zbog novonastale situacije. To pitanje buni…kako će se primeniti novonastali registri. Neki veliki umetnici su živeli i ostvarili najvrednija dela u vreme snažnih represijabilo je slučajeva u određenom razdoblju u Italiji, Španiji 17-18. veku i u Francuskoj veoma dugo. Situacija je proizvela podjednaku osrednjost i izvanrednost. Jednostavno postoje ljudi koji ostvaruju značajne rezultate u svom radu i oni kojima to ide teže…oni koji rade dok im ne otpadnu muda i oni koji ne rade dovoljno, suštinski smo nepromenjeni ali na jedan perverzan način. Čak smo jače osenčeni nego što mislimo pod ovim okolnostima. To sve što me pitaš je tek sad neizvesno: na Zapadu se sada utrkuju u pronalaženju remek-dela. Istorija ih je učila da ovakve turbulentne i bizarne situacije prave genije ili one koji bi to želeli da budu… ali to neće moći. Prosto ima tih kulturnih poslenika, koji vas pozivaju, koji vas vide ili prikazuju iz određenog razloga, a to da budemo jasni nema nikakve veze sa vašim talentom, temperamentom ili radom. To su lične veze i neke meni strane strune, koje te dodiruju ili ne. Odete sa nekim na lakonski-sastanak, susretnete tamo-vamo nekog, on se zainteresuje šta radite ili za vas lično… pozivaju vas ljudi međusobno, na primer, na večere, a to omogućava razgovor, diskusiju, pa ponovo viđanje… Teško je razmišljati o svim tim stvarima; pre svega mislim na paralelu : o novcu i slikati; lično mislim da je to nespojivo. Umetnici će praviti puno loših ali i puno dobrih stvari. Vreme će sve nas demantovati. Nikome se za života ne priznaje ono što mu pripada, to je priroda stvari uvek su potrebne distance. Mene lično čekaju dve izložbe u 2021.godini u Francuskoj. Za jednu od njih je potrebno da celokupna produkcija bude apsolutno nevidljiva za javnost, do same izložbe. Biću zarobljenik te izložbe, jasno je da ću biti drogiran terpentinom, od jutra do sutra.
- U kojoj meri si ti angažovani autor? Koja je poruka ili ajde, koji je pretekst tvog platna? Koju priču pričaš? Koliko se često ona ponavlja?
Mate Đorđević: Angažovan? Šta znači angažman? Za umetnika moga kova nema samozadovoljštine, vrednosti i svojine. Doslovce, ja sam predan u duhovnom mehanizmu dela, a zatim ti dopiši tom stanju koji god ti je praizvor zanimljiv. Te slike nisu ni slatke, ni gorke. Najmanje odvratne. One imaju pre svega jednu suptilnu dinamiku, ravnotežu. Ako hoćeš da ti “šnajderski” pojednostavim stvari: izmeri, iseci, zaši, skroji, nosi i tako u krug. Evo tačnog opisa. Ono čime se hrani to slikarstvo jeste na prvi pogled: horor, fantastika, jedna tradicija opskurnog, filozofija, egzistencija, nihilizam, književnost itd. Slikam, da bih “video” ili “progledao” pa se zatim nešto utka ili ne... U tom smislu ideje kao takve mogu da pripadaju čitavom svetu u celosti, a sama slika meni. Malo komplikovanije rečeno “priča ne postoji” ali postoji razmatranje nastupa iz ličnog enterijera u eksterijer, zagledanosti u pogrešno oružje iz koga treba da se okine. Paralelno u njemu (delima) treba da bude zidova, prozora, terasa, kerova, klošara koji mumlaju, saobraćaja, ulica, parkova i igrališta a da se ništa od toga ne vidi. Zato je slikarstvo zagledano u unutrašnjost. Mislim da se priča menja shodno dinamici. Sve to je zapetljano, sve treba da smeta na slici ali na jedan dobar način. Da najneprirodnije stvari izgledaju prirodno.
Pupoljci Albera Karakoa, tuš na papiru, 100x70 cm, 2017.
- Šta je ono što zameraš današnjem kulturnom establišmentu? Da li je politička struja ogolila i nepovoljno secirala umetničku produkciju?
Mate Đorđević: Već godinama traje jedna duboka nezainteresovanost, nije to od juče to je stvar tradicije. Moram ti reći samo da nikada dobra volja nije očuvala poredak. Već ukus koji se batinom, uterao u ljude. Niko od nas tu nesreću ne može da izbegne i njenu nepogrešivu logiku, šta hoću da kažem…ništa se nije dogodilo samo od sebe. To su procesi. Problem je što se sada u tom demontiranom-ludilu, prepuštamo u povorkama i to nije ništa personalno. Užas se uselio u svaki čin naše realnosti u nekom obliku on je viseći ukras sa ekrana. Naspram svih tih orgija, moje slikarstvo je puki amaterizam. Mene sve to raduje jer kad se stvari budu ogolile do besmisla, ljudi se neće više kriti u senkama drugih. Neće biti utočišta, sve će dobiti svoj konkretni imenitelj i već tako biva.
- Reci mi nešto o muzejskim akvizicijama danas? Da li je neki muzej kupio tvoj rad, ako jeste za koliko novca, ako nije da li znaš nekoga mlađeg, tvoje generacije, od koga je galerija ili muzej u Beogradu otkupio rad i za koliko novca? Kako je to u Parizu, kako akvizicije funkcionišu tamo?
Mate Đorđević: Muzeji su obnovljeni, to je svakako dobra vest, meni je puno srce i ne mogu da lažem. Cela jedna generacija je odgojena je a da nije promolila nos u iste. Sada se prosto treba angažovati sa programima, namamiti ljude, vratiti ih koloseku koji je zapostavljen. Malo po, malo. Planski. Ljudi moraju da imaju utisak da ne ulaze u muzej već u hram. Hramovi su kroz istoriju imali istorijsku ulogu sakralnog i svetovnog tipa; da izvineš slavio se život ili vršio pokolj. Ali da to preskočim, treba se angažovati i sa dobrom namerom, istupiti, raditi. Nažalost ni jedan moj rad se ne nalazi ni u jednoj prestižnoj instituciji culture, ja sa tim nemam nikavih dodira. U neku ruku tužno je što mi svi znamo, između nas koje “vrste formalnosti” tu vladaju. Međutim sa vremenom smo svedoci da se dela izbacuju-ubacuju. Zar to nije prevelika moć i uticaj na nečiju prošlost (na koju nemamo pravo); na budućnost još manje? Uzmimo na primer da grupa selektora ili kustosa ne voli nečiji rad, šta to znači? Dakle, tvoji ili moji radovi se nikad ne vide u toj-i-takvoj instituciji, i jedno i drugo ne utiču nikako na sledećeg. Dela koja su odabrana, ukoliko nisu dobra, vratiće se jednog dana tamo odakle su došla a dela koji ljudi nisu priznavali preuzeće mesto onih koja nisu bila njihov izbor. Iznutra mi nismo ni zagrebali tu vrstu procesa ali će se desiti u to verujem duboko. Spolja izvan naših granica ti procesi već imaju svoju istoriju da ne licitiram sa imenima. Neki ljudi se recimo prosto oduševljavaju govnima, ali ne znaju da su to govna. Dakle...jasno je. Francuska je zasebna planeta, svugde ima čaršije, svugde ima gliba na tome je i iluzorno insistirati. Za mene fascinantna stavar ta što su ti sistemi toliko glomazni i zahtevni da oni sa svim mogućim i nemogućim, programima, ulaznicama, suvenirima, postavkama, radovima žive od donacija patrona... Međutim i tamo i ovde postoji jedan svet ljudi koji upravljaju novcem. To nisu ni trgovci, ni kustosi već funkcioneri.
Mate Đorđević, arhiva autora, 2020.
- Šta bi menjao u sistemu koji bi trebao da štiti umetnike?
Mate Đorđević: Umetnički svet treba mora da se menja, mimo svih nas, naših sitnih uticaja i želja. Za umetnost ja ne brinem ona ima svoju autonomiju, teritoriju i imuni sistem, tu mi na sreću nemamo uticaja ni tričavog boba. Da ti pojasnim…to i takvo slikarstvo je večitog uzburkanog odnosa, neizvesnosti u pokušaju da nešto obnovi, da prestane, da bude, možda ono što nikad nije ni bilo a sve to je već stvar ličnog – pakla. Živim kako je moguće u obliku jedne tromosti koja se pretvara u povremenu gracioznost. Pokušaj da se nešto dosanja iako je to nemoguće. Čovek treba da bude do vrata u dobranoj patnji, makar iznutra, i ono što je nesvodivo iz čulnog sveta sa slike doista postoji, upravo to mesto (gde se pare čula) je jedino mesto, gde mogu da se okupe oči, izvan onog poretka stvari - gde se zna u šta se i ka kome gleda. Slikarstvo se kupa u tom bezdanu.
- Hoće li se tebe sećati mlađi po određenim osobenostima u radu, možda nekom ekstrovertnom ponašanju ili po čemu misliš da ćeš ostaviti trag, uticati na nekog? Koja poznanstva sa uvaženim umetnicima nosiš u srcu? Šta si od njih naučio i po čemu ćes ih pamtiti?
Mate Đorđević: Gotovo je nemoguće da ti odgovorim. Do mene dopiru razne priče, ali ništa od toga nisam ja. Već neka slika o meni. Mislim da, ukoliko moj rad ima nekakvu osobenost, onda je to naprotiv u tome što održava privilegovan odnos sa jednim slikarstvom koje je postojalo na raznim šinama istorije. Ali i sa drugim istorijskim situacijama kao i kulturnim, slikarstvo pokušava da proizvede jednu vrstu veze. Da proizvede nešto što je nužno da se kroz sliku održi. To je veoma lična veza sa vlastitim radom. Prostije stvari, koje su bliže meni samom. Odnos bliži mojoj individualnosti a to je veza koja ima pre svega osvrt na lične stvari. Veličković mi se našao: pošteno. Meni je njegova blagonaklonost mnogo pomogla da ostanem na nogama ali me je umalo i ubila. Da se razumemo, ja sam nekoliko puta “uništavan” na ovaj ili onaj način zbog Veličkovićevog (ne samo njegovog ) visokog mišljenja o mom radu. Podsetiću te kada je Krleža izgovorio za Kiša: “najtelentovaniji”, puške su već bile zapete, sa koje razdaljine i od koga - od najbližih iz esnafa, od uglednih kolega univerzitetskih profesora, intelektualaca! Sve je to besmisleno, to je jedno mišljenje koje može da se održi ili izliže vremenom. Sve manje i manje uistinu, sebe prepoznajem u velikim rečima, bile one “zlonamerne” ili “dobre”. Sećam se Veličkovića jako toplo i nežno. Mi smo delili prostor mišljenje i komunikacije, malo smo pričali o slikarstvu i crtežu, više smo se zavitlavali i kliberili kao klinci, u tom prostoru on je postajao dečak, tako smo se i družili, vrlo neposredno i ravnopravno. Pravili roštilj, ručali obavezno, dva puta sedmično, zamerao mi je strast prema pušenju. E sad kada se i dešavalo da se dotaknemo “pinjela i pera” bilo je jako delikatno, oboje smo znali, čini mi se da je stvar u jednoj dnevnoj rutini
posla koja proizvodi rezultat (sa vremenom), ma kakav odjek bio na to i takvo delanje. Taj prah elena koji je razduvao na sve strane srž poziva je dnevna rutina: radi se dok ne padneš sa nogu. Veličković je bio strašan tip, ali meni je sad neumesno da to napominjem, to se prosto zna ali ne treba ni da se zaboravi. Tek nakon smrti, do mene su dolazili u obrisima razgovori i mišljenja u punom svetlu, koji su vođeni u društvu naših zajedničkim prijatelja iz Francuske, o tome ne bih, to je nešto što pripada, meni i neka tu i ostane. Viđao sam umetnike raznog kova: Mark Petita, Antonia Segia, Pata Andreua, Ernesta Pinjona Ernesta, Titussa Karmela, G. Fromanžera, Jima Dina itd. Recimo sudelovao sam u kuvanju plana da preko Filipa Marena – Veličković dovede Migela Barćela (Barcelo) u veliku splitsku galeriju. To je bio šou. Kaže Vlada: ”Vidi ga kako je mali”, pogledam Vladu - pogledam sebe i prasnemo u smeh. Migela sam kasnije viđao stalno po Mareu (gde mu je atelje sa nekim picošima na štiklama; on ko dete; one ko žirafe. Cirkus. Mišel Onfrea sam upoznao na otvaranju Kombasa u galeriji “Strouk”. Moram da ti priznam da sam malo ponosan na to da sam podstakao saradnju Veličkovića sa srpskim izdanjem “Le Monde diplomatique”, koja je krunisana na moje zadovoljstvo velikim njegovim intervjuom, gde su rečene važne stvari. Ali to su lepe uspomene. Meni je to delovalo u tom momentu sasvim prirodno i nesebično - kao i Vladi uostalom. Bilo je tu i drugih primera ali neću o tome sada. Od naših Pera Omčikus mi je bio jedno vreme divan komšija, dve ulice od mene kod portugalske crkve u Žantiju (Gentilly), neposredan topao. Ljubu sam video na njegovoj poslednjoj izložbi za života kod Pikasovog muzeja, galeriji Tese Herold , pitao me je: “ Kako si, jel si dobro, jel radiš?”, a onda mi se žalio na noge, da teško stoji a zatim rekao: ”Izvini, moram da idem da šoram.” Videlo se da kopni, na žalost. Ni on nije dočekao svoju veliku izložbu u Beogradu. Vidim spominju se mogućnost Veličkovićeve velike retrospektive u Muzeju savremene umetnosti krajem godine. To je neki strašan usud izgleda da niko od njih ne dočeka feštu u Beogradu. Na toj izložbi kod Tese su se našli i Makavejevi (koga sam tada kao i sada smatrao živim genijem) njegova supruga, Veličković i Maristela, Termačići…Naposletku mobilni broj Miodraga Dada Đurića mi je stajao mesecima, nikako da ga okrenem, nije se dalo, ja sam bio duboko u svojim problemima. Ubrzo sam čuo da se opasno razboleo i nije bilo ni smisla mrcvariti čoveka. Kasnije sam se zbližio sa njegovom porodicom koja me je baš zavolela, njegova ćerka Janjica me je redovno obilazila, imaju moj crtež u svojoj porodičnoj kolekciji, a ja sam dobio neke knjige na poklon koje je njihov otac voleo i čuvao kao relikviju. Sa polusestrom Kadušom sam jurio neki vosak po voskarama za sveće. Mislim da je na Cetinju. Druga sestra sa jednim Beograđaninom drži štampariju na obodu Pariza… tamo sam jurio otpadne ploče za jednog kolegu. Uletim jednom u hodnik kad vidim fotografija na lamperiji, Dado sa nekim radnicima sa otpada, on skockan u dva broja većem sakou sa radnicima nauljenim posred lica mašinskom bojom - svi crni, bradati kao neko SF-pleme, radnici oguljeni od alkohola, čuče i puše na deponiji. Krugovi po Beogradu su već druga stvar. Recimo, mene je lično poznanstvo sa Mirjanom Miočinović obeležilo iznutra, tu moram da budem pošten. Ona je za mene najtananija i najoštrija osoba koju poznajem, kad kažem oštra mislim na tačku smisla i percepcije. Svideo joj se moj rad. Znaš i sama koja galerija velikih ljudi je prošla kroz njen vidokrug, to je jedna velika istorija savremene kulture, a takvi ljudi se ne gađaju sa laskanjem i komplimentima, to znam, to nikako. Druga stvar je da me je jednom prilikom upitala, da li se na tim radovima radi o specijalnoj “anatomiji” tih čudesa koja “opšte”. Odmah sam se setio anegdote sa Žikom Pavlovićem i jednim studentom da ne prepričavam ucelo, reći ću u jednoj rečenici kaže Žika: ” Je li sine, jel se jebu te tvoje karakonđžule? E pa ove moje se jebu, kad i gde god stignu”. (smeh) Ali na nas utiču i ljudi koje ni izbliza ne poznajemo recimo Branko Kukić. Većina njegovih ostvarenja u izdavaštvu su jedan poseban biser. Veza koja postoji između tih brilijantnih izdanja po izboru i srodnosti, je za mene bila uvek sasvim jasna. Te knjige su me punile iznutra i činile čovekom. Kukić je za mene osoba prema kojoj imam beskompromisno i bezrezervno poštovanje. Ucelo njegova izdanja (Alef, Cveće zla, Gradac) su punila moje slike smislom godinama. Skroman tip, bio je u neprirodnom čudu dok sam mu u svoje vreme sve ovo izgovarao.
- Hoćemo li jednom pričati o tome da je sve imalo smisla, a da to misliš ti ili ja, bez referenci na određene pozitivističke filozofe koje bi možda ti citirao?
Mate Đorđević: Želim da budemo u tom prostoru, lepo ga napominješ, ali ja kao promašeni skeptik, a ti izvoli, kako već misliš da treba.
