Tue Stin Miler o dokumentarcima u regionu, krizi, 7 veličanstvenih...

Danski filmski stručnjak Tue Stin Miler (Tue Steen Müller), član žirija takmičarskog programa dokumentarnog filma na proteklom 26. Sarajevo film festivalu (SFF), govori u intervjuu za SEEcult.org o ovogodišnjoj selekciji kao o ogledalu regionalne i svetske dokumentaristike, deli izvanredne utiske o pobedničkom filmu “Merry Christmas, Yiwu” Mladena Kovačevića iz Srbije, kao i razmišljanja o ulozi, značaju i budućnosti dokumentarnog filmskog stvaralaštva u uslovima globalne krize zbog pandemije virusa korona.

Poznat i kao selektor “7 veličanstvenih” u Beogradu, Miler se nada da će taj festival evropskog dokumentarnog filma, koji je odložen proletos zbog pandemije, biti moguć do kraja godine, a u tom kontekstu ukazuje i na važnost kulture i umetnosti u prevazilaženju posledica krize, kao i na neophodnost adekvatne podrške njihovom opstanku.

-    Kakvi su Vaši utisci o takmičarskom programu dokumentarnog filma 26. SFF-a? Šta bi se moglo reći o kinematografijama regiona Jugoistočne Evrope na osnovu te selekcije?

Tue Stin Miler: Odgledali smo 16 filmova u konkurenciji, koji su svojevrsno ogledalo onoga što se dešava u dokumentarizmu danas regionalno i globalno. Selekciju odlikuje raznovrsnost – neki su filmovi veoma fokusirani na sadržaj i temu, neki na stil i formu, a pojedini na oba ta aspekta. Neki su filmovi posmatrački, neki reditelji su imali koncept i stvorili određene scene… Kvalitet je dobar, a naravno, neki su bolji od drugih. Pojedini su fokusirani na situaciju u regionu i pitanja koja je selektorka Rada Šešić izdvojila, smatrajući da ih je važno predstaviti publici, poput homofobije i seksualnog zlostavljanja. Pojedini filmovi su snimljeni u dalekim zemljama, poput pobedničkog “Merry Christmas, Yiwu” Mladena Kovačevića. Videli smo i nekoliko kratkih filmova.

-    Zašto ste odlučili da nagradite “Merry Christmas, Yiwu” Mladena Kovačevića i “Holy Father” Andreia Daskaleskua?

Tue Stin Miler: Pitanje odnosa dece i majke ili oca je često danas u filmovima. To možete raditi modernom opremom, ne treba vam veliki tim… Tako i film “Holy Father” ima veoma intimnu notu. Okvir je da sin traži oca, jer će i sam postati otac. Napravljen je veoma lepo, sniman tokom dužeg perioda. Otac je sveštenik na Atosu u Grčkoj, veoma harizmatična ličnost, a film sledi sinovljev pokušaj da ga otvori, jer mnogo pitanja za njega. Otac ne želi da odgovara, ali film ima obrt i možete da osetite ponovno ujedinjenje oca i sina, koje je veoma impresivno, a bez sentimentalizma. Veoma je dobro snimljen.

“Merry Christmas, Yiwu”, koji je dobio glavnu nagradu Srce Sarajeva, fantastičan je film, toliko bogat u svakom detalju... Daje nam portret kineskog naroda koji obično ne vidimo. Veoma je vizuelan. Reditelj je mislio o kompoziciji. U mnogim slučajevima vam ne trebaju reči, jer možete sve da vidite - slike govore same. U fabrikama vidite veoma teške radne uslove ljudi koji većinom dolaze iz unutrašnjosti, rade kao u paklu da bi ispunili želje stanovništva širom sveta da ima glupe ukrase na novogodišnjim jelkama. Tu se pokazuje veština reditelja, koji ulazi u porodice, intervjuiše starije i mlađe članove, koji imaju različita mišljenja, želje, snove… Mnogi stariji su veoma povezani sa svojom zemljom, Kinom, dok mladi sede sa mobilnim telefonima, sanjaju i razmišljaju o budućnosti, nezavisnosti, ljubavi… Film ima mnogo slojeva. Nije bilo posebne diskusije, složili smo se da je to izvanredan film i vrlo brzo smo odlučili da mu dodelimo glavnu nagradu.

-    Dosta je koprodukcija među filmovima u takmičarskom programu. S obzirom na krizu povodom pandemije, koja će trajati ko zna koliko dugo, a samim tim i otežano finansiranje filmova i kulture uopšte, da li bi koprodukcije mogle da postanu imperativ u oblasti dokumentarnog filmskog stvaralaštva?

Tue Stin Miler: Možete videti već kod pobedničkog filma da je više zemalja učestvovalo (Švedska, Srbija, Nemačka, Francuska, Belgija i Katar). Pretpostavljam da je reditelj počeo sa manje novca, da je verovatno više puta morao da putuje u Kinu, vraćao se sa materijalom, pokazao ga potencijalnim koproducentima, vratio se nazad… Više učesnika u produkciji je dobro za film, jer omoguhava da snimanje traje duže vremena, a i kada su to TV stanice, kao što su u slučaju ovog filma nemačka i francuska, vi dobijate i publiku. Filmovi su napravljeni da imaju publiku. Zato sam zadovoljan što već 15 godina prikazujemo filmove u Beogradu na festivalu “7 veličanstvenih” pred toliko brojnom publikom. To je divno.

-    Šta mislite o posledicama korona krize, kako će uticati na film u budućnosti? Kakva je budućnost dokumentarnog filma i koje bi mogle da budu najveće prepreke?

Tue Stin Miler: Neki festivali su otkazani, a mnogi prikazuju onlajn program, kao što je učinio i SFF. To je dobro što se tiče dostizanja do publike, jer se obraćate ljudima kod kuće, dobijate veći broj gledalaca nego što biste imali inače. To je dobra stvar. Takođe, imidž i popularnost dokumentarnog filma raste. S druge strane, filmovi kao što su “Merry Christmas, Yiwu” napravljeni su, s obzirom na fanastatičnu kameru, za veliko platno. Iako sam ga pogledao nekoliko puta, siguran sam da neke detalje nisam video. Radujem se da ga vidimo u Beogradu na “7 veličanstvenih” ako se festival bude dogodio, jer osim korone, vi imate i političke probleme, imali ste nedavno demonstracije…

-    Kakva je prema Vašem mišljenju snaga dokumentarnog filma danas u smislu društvenih promena? Toj temi bila je posvećena i tribina u okviru CineLink programa SFF-a, koju je osmislila Rada Šešić. Možemo da vidimo da neki dokumentarni filmovi govore o pojedinim problemima istinitije od medija, posebno danas, kada imamo toliko lažnih vesti i manipulacija…

Tue Stin Miler: Dokumentarni film je jedno od sredstava za predstavljanje stanja u društvu, i to jako sredstvo. Filmovi koji su bili u fokusu panela na SFF-u posvećeni su seksualnom zlostavljanju i homofobiji, na šta je svakako važno ukazivati i kroz dokumentarce. Nadam se da će doprineti javnoj diskusiji da bi stvari mogle da se promene. Ako se osvrnemo na srpske dokumentarce, mnogi dokumentuju to što se desaava. Ne znam da li sada neko pravi film o vašem “fantastičnom” predsedniku i njegovom načinu vladanja, ali video sam snimke sa ulica i razgovarao sa mojim prijateljima Zoranom i Svetlanom Popović, osnivačima “7 veličanstvenih”, koji smatraju da je rec o diktaturi koju treba okončati.

Ne treba preuveličavati ulogu dokumentarnih filmova, ali oni su i mediji – deo su medijske sfere. Možemo videti, recimo, šta se dešava sada u Belorusiji. Možemo videti internacionalnu solidarnost sa demonstrantima. Zapadne zemlje treba da zauzmu stav i urade nešto kako bi sprečile velikog komšiju – Rusiju, da pomaže diktatoru. Mediji su važni. To kaže i (američki predsednik) Donald Tramp, i ujedno ih zlouptrebljava.

-    Da li mislite da će pandemija virusa korona izazvati eventualno novi talas filmova o aktuelnoj krizi, zdravlju, nauci, politici i drugim povezanim pitanjima?

Tue Stin Miler: Verujem da će ova kriza inspirisati mnoge reditelje da snime filmove. Treba da vodimo računa o svetu u kojem živimo, da budemo dobri jedni prema drugima, da vodimo računa o klimi - sve su to izuzetno važne stvari. I ono što je posevno važno za dokumentarce jeste to što mogu da budu ogledalo onoga što se dešava u društvu i mogu da urade to relativno brzo. To nije novinarski izveštaj, ali mogu da idu iza glavnih naslova, da urade nešto relativno brzo ili mnogo brže nego što bi to mogli igrani filmovi, koji su i mnogo skuplji i čija je produkcija zahtevnija.

-    Učestvujete i na predstojećem Baltic Sea Forumu kao moderator razgovora i seminara. Možete li da uporedite nove baltičke dokumentarne filmove sa selekcijom SFF-a, odnosno produkcijom ovog regiona?

Tue Stin Miler: Kao što imate i u Vašem regionu, i u baltičkim zemljama ima važnih reditelja koji stvaraju veoma lične filmove i eksperimentišu filmskim jezikom. Mislim da možda u baltičkim zemljama ima više poetske tradicije, poput filma “Mostovi vremena” (Bridges of Time) na prošlogodišnjem “7 veličanstvenih”. Naravno, ima takvih primera i u Vašem regionu - severnomakedonski film “Zemlja meda” (Honeyland), koji je postao veoma popularan, čista je poezija. Video sam mnoge dobre filmove iz Srbije, poput “Merry Christmas, Yiwu”. Naravno, tu su filmovi Želimira Žilnika, kao i drugih velikih reditelja koji su inspirisali svojim delima mnoge autore u Vašoj zemlji i regionu. Recimo, Dušan Makavejev. Voleo bih da ima više slobodnije rađenih filmova, eksperimenata… Možda ima previše razmišljanja o pripremi, pisanju, pitchingu, potrazi za finansijskim sredstvima… Autori kao što je Makavejev manje-više su pre svega pravili filmove, ponekad i bez scenarija.

Možda su pojedini filmovi danas i previše uglađeni, ali to, naravno, ima veze sa finansiranjem. S druge strane, ako imate malu kameru, možete da napravite film. Ako znate kako da uokvirite temu i napravite kompoziciju, uradite montažu - to je nešto što omogućava lakše pravljenje filmova.

-    Šta mislite o ulozi kulture i umetnosti u ovakvoj krizi? Globalno možemo videti da je kultura veoma važna za mentalno zdravlje, ali mnoge zemlje nisu pokazale svest o tome kroz finansijsku podršku kulturnim radnicima i umetnicima u vremenu kada su mnogi događaji morali biti otkazani. Da li mislite da će se neke stvari bitno promeniti zbog posledica pandemije, s obzirom na probleme finansiranja i opšte nesigurnosti?

Tue Stin Miler: Slična je situacija i u našim bogatijim zemljama kao u Vašem regionu. Naša ministarka kulture kaže - kako da govorim o više para o filmu kada svi pate? I onda su svi ljudi iz kulture izašli i kazali – da, treba da govorite, baš zbog toga treba da podržite kulturu. Kultura govori o tome kako su ljudi, o čemu razmišljaju, govori o vrednostima života, i zato treba da iskoristimo ovu priliku da pričamo o tome. Naravno da postoje i druga ozbiljna pitanja u društvu. Ali, u odnosu na državni budžet, novac za kulturu je veoma mali i nikada nije bio veliki, a veoma je važna. Važno je imati pozorišta, bioskope, imati kulturu koja može da reflektuje samu sebe danas, a ne samo ići na vruće teme. Naravno da je, recimo, homofobija ozbiljan problem, ali postoje parade, prostori za tu temu… Nije neophodno praviti filmove o homofobiji danas. Možda je važnije snimati filmove o rasizmu. Veoma mnogo je danas rasprava u Danskoj o rasizmu i to je pitanje koje bi moglo da bude tretirano i umetnički na interesantnan način.

Kada rade filmove o “vrućim” temama, reditelji bi trebalo da pokušaju da to učine na kreativan način – da nahrane ljude i intelektuano i emocionalno.

-    Nadamo se da ćemo imati priliku da vidimo Vašu selekciju filmova za 16. festival “7 veličanstvenih” do kraja godine.

Tue Stin Miler: Selekcija je spremna odavno. Bili smo spremni, ali zbog pandemije sve je stopirano. Sedam veličanstvenih filmova čekaju da budu prikazani pred brojnom publikom. Nadam se da će to biti moguće. Obično dolazim sa suprugom u Beograd, divan je to grad, volim njegovu atmosferu, imam mnogo dobrih prijatelja, volim kafiće, hranu, i uvek kažem – 7 dana, 7 veličanstvenih filmova i 14 restorana… Organizatori Zoran i Svetlana Popović i njihovi saradnici uvek nam otkriju nova mesta, iako dolazimo već godinama.

*Tue Stin Miler (1947), konsultant i kritičar za dokumentarni film, bavio se kratkim i dokumentarnim filmovima više od 20 godina u Danskom filmskom odboru, gde je radio kao sekretar za štampu, direktor za distribuciju i informacije, te kao odgovorni urednik. Napisao je brojne članke za nacionalne i međunarodne novine i časopise, a bavi se i nacionalnim i međunarodnim savetodavnim radom. Suosnivač je Baltikum filmskog i TV festivala, skandinavske filmske organizacije Filmkontakt Nord and Documentary, kao i medijske kancelarije EU za kreativne dokumentarce. Posećivao je sve evropske festivale kratkih i dokumentarnih filmova, često u svojstvu člana žirija. Bio je direktor Evropske dokumentarističke mreže (EDN) od 1996. do 2005. Pisao je za nacionalne i međunarodne novine i časopise. Od 2006. godine radi kao nezavisni konsultant i instruktor na radionicama kao što su Ex Oriente, DocsBarcelona, Archidoc, Documentary Campus, Storydoc, Baltic Sea Forum, Black Sea DocStories, Caucadoc, kao i programski konsultant za festivale Sedam veličanstvenih u Beogradu, DOCSBarcelona, Message2Man u Sankt Peterburgu i DOKLeipzig. Od 2007. predaje u Školi dokumentarnog filma “Zelig” u Bolcanu u Italiji. Piše o dokumenarnim filmovima u Evropi na filmkommentaren.dk.

(SEEcult.org)