Art scena: Rena Redle i Vladan Jeremić
Beogradski umetnici Rena Redle i Vladan Jeremić, prepoznatljivi po umetničkoj praksi kojom kritički komentarišu društvene situacije i fenomene na lokalnom ili globalnom planu, ukazujući i na potencijalna rešenja problema, i u vreme pandemije korona virusa nastavili su da konstruktivno propituju različite aspekte savremenog trenutka i funkcije umetnosti u najblaže rečeno neizvesnoj budućnosti. U intervjuu za SEEcult.org, Rena Redle i Vladan Jeremić govore o video serijalu performativnih crteža, koji su pokrenuli kao svojevrsni odgovor na korona krizu i njene posledice u umetnosti i društvu uopšte. Smatrajući da je neophodna rekonceptualizacija i sveta i društva, Redle-Jeremić ističu i potrebu daljeg promišljanja funkcije savremene umetnosti danas, kao i važnost stvaranja širokih koalicija različitih aktera koji bi mogli da daju na to pitanje društveni odgovor, zasnovan na stavu da je reč o javnom dobru i javnom interesu.
– Posle serije radova koje opisujete kao "transformativna umetnost", pokušavajući da umetničkom praksom doprinesete rešavanju društvenih problema kojima se tematski bavite – od situacije u kojoj se nalaze Romi i posebno problema stanovanja, preko problema migranata, radničkih prava i klasne borbe… Početkom pandemije započeli ste video serijal "Performativno crtanje" (Performating Drawing). Za razliku od mnogih umetnika koji su se pasivizirali ili eventualno započeli onlajn dnevnike, vi ponovo pružate svojevrsni odgovor na vreme krize i izolacije. Da li je to vaš lični mehanizam odbrane na krizu ili vidite u takvom delovanju jednu od mogućih budućnost savremene umetnosti u uslovima pandemije koja će po svoj prilici potrajati?
Rena i Vladan: Zatvaranje kulturnih ustanova i otkazivanje izložbi, koncerata i pozorišnih predstava navelo je stvaraoce u kulturi da se zapitaju da li je umetnost, ovakva kakva jeste, uopšte potrebna društvu u doba sve izvesnijih klimatskih i bioloških katastrofa. Ova kriza se za sve one radnice i radnike u kulturi, umetnice i umetnike koji i koje žive u prekarnim ekonomskim uslovima odmah, zapravo, pretvorila u egzistencijalno odnosno pitanje preživljavanja. S druge strane, kada govorimo o podršci i finansiranju umetnosti, nameće se i pitanje da li će se kulturna proizvodnja i dalje smatrati pokretačem "kreativne ekonomije", što je u kapitalističkim društvima tokom XX veka pa sve do danas važilo kao mantra kulturnih politika. Ona je bila jedan od primarnih razloga za dosadašnje državne i privatne investicije u kulturnu produkciju, čija je funkcija stoga trebalo da bude da opravda ili podrži ideologiju kapitalističkog rasta.
Javna intervencija "Gluve cipele" u šoping distriktu Palerma, u sklopu Politics of Dissonance, pratećeg programa Manifeste 12, Palermo, Italija, 2018. Foto: Cinzia Delnevo
Što se tiče umetničke prakse i njene proizvodnje, institucije umetnosti su odavno u krizi. Tu krizu je Covid-19 još više ogolio i naglasio i ona je sada veoma opipljiva i u ekonomskom smislu ima realan učinak. To može dovesti do slabljenja uloge klasičnih institucija u distribuciji i medijaciji umetnosti, mada može da znači i to da će nekolicina onih koje autoritarna država protežira biti jedini privilegovani da opstanu. Stoga bi umetnička praksa trebalo da stupi u jedan neposredniji i uzajamni odnos sa širim društvenim praksama, sa drugim razmišljanjima. Reč je o uzajamnim procesima obrazovanja i razmene bez posrednika. Takva razmena se već odvija, hteli ili ne hteli, i na društvenim mrežama, pod uslovima zadatim korporativnim algoritmima odnosno pravilima jedne rudimentarne "veštačke inteligencije” hiperkonzumerizma. Zanimljivo je kako su ti, po svojoj vlasničkoj strukturi privatni kanali, gde posrednik jesu same korporativne procedure, zaista pružili neku vrstu ogromnog prostora "digitalne materije”, kroz koju ljudi otkrivaju svoje želje, hobije, bizarnosti, deleći svoje "afekte” u "ekonomiji pažnje”. Nama se postavilo pitanje načina na koji možemo da komuniciramo sa pravilima ovoga prostora, prepunog kontradikcija i algoritamsko-kvantitativnog posredovanja.
U tom okruženju, krajem aprila smo pokrenuli istraživačke, militantno optimistične video-sesije performativnog crtanja, koje objavljujemo na društvenim mrežama, direktno se obraćajući gledaocima. Nama je taj poluintimni-polujavni prostor omogućio da naglas razmišljamo o krucijalnim problemima. Pritom, performativni crteži jesu prevodi nekih opštih pojmova i njihovih relacija kroz koje otkrivamo svoja razmišljanja, artikulišući ih kroz proces umetničkog rada uhvaćenog kamerom, takoreći, iz jednog cuga. Pojmovi o kojima se govori i između kojih se uspostavljaju relacije nisu uvek kompatibilni, nego često stoje u protivurečnosti. Razine apstraktnog i konkretnog se mešaju, neke stvari ostaju nedorečene, nešto dolazi iz svakodnevnog iskustva, a nešto iz teorije, iz epistemologije.
Ovaj postupak predstavlja jedan od naših odgovora na ovu krizu, koju prati urgencija rekonceptualizacije sveta i društva, na stanje u kojem je budućnost bez katastrofe postala teško zamisliva, u situaciji kada nam izgleda da pojmovi i koncepcije kojima smo se dosad koristili nisu više valjani i da treba da ih povežemo na jedan sasvim drugačiji način. Video-sesije predstavljaju početak ovoga istraživanja, koje rado delimo sa gledaocima. Planiramo sada da uključimo i druge ljude koji će prikazati aspekte svojih iskustava, koncepcija i nekih drugih važnih relacija.
– Spajajući kreativnost i reflektivnost na aktuelno stanje, u novoj seriji radova bavite se pitanjima odnosa živog i neživog sveta, (re)definisanja pojma klase i uloge mašina u tom transformativnom procesu. Takođe, dovodite to sve i u vezi sa zdravljem… Šta su sve danas pošasti savremenog društva, pored virusa Covid-19? Šta sve manifestuju kreature koje crtate? Zašto je potrebno vizuelizovati te teme danas?
Rena i Vladan: Kroz video-kanal želimo da pokažemo svoj proces rada i prevod pojmova preuzetih iz mnogih oblasti. Poenta je da se sve to uradi na jedan jednostavan, gotovo opušten način, bez rezerve, pošto se polazi od pretpostavke da svako može crtati i razmišljati o tim stvarima. Naše teme, odnosi i kategorije su na početku jednostavni, pa se u toku crtanja komplikuju. Na primer, u epizodi broj pet smo razgovarali o klasi i zdravlju, pošto je u prethodnim sesijama već bilo reči o tome kako je komplikovano predstaviti klasu. Pošli smo od toga da se klasa definiše kroz mesto u društvenoj strukturi i klasnu borbu – da, dakle, nije fiksna, pa je zbog toga teško prikazati je statičnim simbolima ili predstavama. Što se tiče zdravlja, svi smo postali veoma svesni da je učešće tela u procesu reprodukcije od velikog značaja kada su državni organi u celom svetu preduzeli direktne biopolitičke mere i upravljanjem telima svojih građana pokazali kako, pritom, postoje prioriteti vezani za klasni interes. Dakle, zdravlje smo prvo nacrtali kao proces srećnog učešća tela u zajedničkoj atmosferi korelacije, komunikacije, konzumiranja, direktne akcije ili nekakve opšte radosne dinamike. Pitanje klase se u tom kontekstu pokazalo kao čin bolne intervencije koja remeti srećno učešće tela.
U julu smo kroz metodu performativnog crtanja za Trans-European Partizan Jam izveli sesiju legendarne pesme ¡Ay Carmela, zajedno sa moskovskim folk-pank bendom Arkadiy Kots i muzičarima iz Grčke, Italije i Katalonije. U jeku rastućih oblika mikro i makro fašizma svuda u svetu, Trans-European Partizan Jam istražuje relacijsku pedagogiju himni antifašizma, usmenu tradiciju poezije i pesama koje su osećaj zajedništva uplele u borbu, prenevši duh internacionalizma i transnacionalnu solidarnost.
To je primer za proces zajedničkog učenja koji danas posvećujemo antifašistima, onima koji ovu borbu održavaju u životu, onima koji se bore protiv društvene nepravde, rasizma, ksenofobije, patrijarhata i svih oblika ugnjetavanja.
– Vaša umetnička praksa podrazumevala je brojna putovanja i često rad van zemlje. Na koji je način ova kriza uticala još na vaš rad i kako vidite budućnost savremene umetnosti ako se korona kriza nastavi ili eventualno čak i pojača u dogledno vreme?
Rena i Vladan: Pandemija je pokazala u kakvoj se teškoj političkoj krizi nalazi srpsko društvo. Treba pružiti podršku inicijativama zdravstvenih radnika poput "Ujedinjenih protiv kovida", a nadamo se da će doći i do njihovog čvršćeg povezivanja sa sindikatima i širim društvenim pokretima, pošto će lekari sami teško uspeti da se izbore sa nagomilanim problemima. Izbori koje je bojkotovala opozicija, a organizovao autoritarni režim na vlasti, doveli su do neodržive situacije. Verovatno nas čekaju još jači udari krize na jesen i zimu. Sve ovo podseća na traumatičnu situaciju iz vremena sankcija, kada su mnogi iz trenutne garniture na vlasti takođe bili na visokim položajima. Putovanja skoro da nisu moguća i za srpske državljane mnoge granice su zatvorene. Nažalost, otkazano nam je nekoliko izložbi u inostranstvu. Vrlo je verovatno da će ovakva situacija trajati znatno duže, te da će se ljudi sve više i više navikavati na zatvaranje unutar granica svojih nacionalnih država. Neke izložbe ili manifestacije van Srbije se održavaju bez našeg prisustva kao, na primer, u Petrogradu, gde je 5. avgusta zakazano otvaranje izložbe "Anti-festival of Mutations", gde će biti izložen naš rad, uz učešće mnogih dragih prijateljica i prijatelja.
Izvođenje rada "Roling Classrom for Love and Resistance" u sklopu Karnevalet, Oslo, 2019, foto: Vladan Jeremić
Posebno zabrinjava ekološka kriza, koja se u suštini ne može razrešiti bez korenite promene ekonomskih odnosa i načina proizvodnje odnosno odbacivanja imperativa visokih profitnih stopa, kojem su sada životi podređeni. Najvažnije je, zatim, da se raspodela bogatstva organizuje na jedan antiekstraktivan i socijalno pravedan način, jer nije moguće nastaviti proizvodnju i potrošnju onako kako smo navikli, zbog toga što se tako ugrožavaju celokupna priroda i život. Da li ćemo uspeti suprotstaviti se trenutnoj inerciji nalik velikoj grudvi snega koja se kotrlja niz planinu, dok ne upadne u jezero užarene lave, teško je u ovom trenutku reći.
Alijansa za odbranu Nacionalnog pozorišta u Tirani sa radovima Rene Redle i Vladana Jeremića, Tirana, 2019, foto: Adela Demetja
– Aktuelnoj situaciji i neizvesnosti u svetlu najave još većeg rasplamsavanja korona krize, neminovne recesije i samim tim još veće prekarnosti i fragilnosti ljudskog života, bila je posvećena i 91. Prolećna izložba ULUS-a “Gde budućnost počinje?” Kako vam deluju uopšte reakcije domaće umetničke i kulturne scene na krizu izazvanu koronom s jedne strane, i mere kulturne politike koje su svedene na isplatu po tri minimalca samostalnim umetnicima?
Vladan: Izuzetno je dobro što je ULUS pokrenuo radne grupe i tela koja se svom snagom bore da otklone nagomilane administrativne poteškoće vezane za status samostalnih umetnika i drugo. Posebno je u doba ove najveće krize značajan Fond solidarnosti kulturnih radnica i radnika Srbije, nastao u saradnji sa nezavisnim udruženjima, što je za izuzetnu pohvalu. Moramo priznati da oko tekućih aktivnosti ULUS-a nismo previše angažovani, jer i nemamo status samostalnog umetnika, pri čemu Rena, iako joj je status boravka u Srbiji regularan, uopšte ne može postati članica tog udruženja, prema njegovom statutu.
Pogledao sam, pred samo zatvaranje, pomenutu 91. Prolećnu izložbu. Jedan deo izloženih radova ili slične radove autorki i autora već sam imao prilike da vidim tokom proteklih par godina, na nekim drugim izložbama. Stoga nisam bio previše iznenađen izloženim na ovoj smotri. Ona svakako predstavlja objektivni presek lokalne produkcije na doista široku temu. Između ostalog, mislim da je novina smotre u tome što se na tradicionalnoj Prolećnoj izložbi ULUS-a potencirao kuratorski diskurs i diskurzivna umetnička praksa uopšte, čime se legitimno pokušavala ponuditi dodatna interpretativna vrednost. Diskurs je u centru zbivanja, umetničkim radovima se učitava novo značenje a gube se ona pređašnja, koje su donekle neki neobavešteni umetnici možda hteli zadržati i fiksirati. "Kuratorski preokret" je, ipak, trebalo davno da se odigra na manifestacijama poput tradicionalne Prolećne izložbe. Čekalo se minimum dve decenije na to. Uprkos tome, mogao sam da zaključim, iz diskusija na društvenim mrežama, da su za jedan broj dugogodišnjih članica i članova pravo iznenađenje na Prolećnoj izložbi predstavljale upravo kuratorske diskurzivne prakse, performans-predavanja, te izloženi kuratorski projekti u vidu štampanih materijala, poput zidnih novina. To je, do sada, bio jedan gotovo tuđ izlagački jezik za značajan broj članica i članova slikarske i vajarske sekcije koji rade sa tradicionalnim likovnim formatima, tako da je ova izložba imala jedan zaista edukativni potencijal.
Gledajući izložbu, moje interesovanje se usredsredilo na kritički i tematski okvir izloženih radova. Nisam mogao pročitati i pronaći jedan rad ili intervenciju koji se na lokalni kontekst odnose na eksplicitno politički i konfrontativan način. Govorim o kontekstu autoritarnog režima usred pandemijske krize, tada aktuelnoj predizbornoj borbi i opozicijskom bojkotu izbora, te o permanentnom uništavanju javnog gradskog prostora. Doduše, saznao sam da je na izvođačkom programu izložbe tih tema bilo, ali njega, nažalost, nismo uspeli da ispratimo.
– Zašto je, prema vašem mišljenju, umetnička scena razjedinjena, i da li je to isti sindrom koji vlada i političkom scenom?
Rena i Vladan: Nemamo utisak da je lokalna umetnička scena razjedinjena u svakom smislu. Sjedinjena je makar u jednom – u pokušaju da se što je više moguće ostvare interesi umetničke struke, mada se to čini na dijametralno suprotne načine. U političkom smislu, umetnička scena je svakako razjedinjena, jer umetnici i kustosi nemaju iste političke stavove a moguće je i da pripadaju potpuno različitim političkim opcijama. Mnogo je desnice i nacionalizma u polju kulture i to je njen najveći problem. Drugi faktori razjedinjenja scene, (ma šta scena značila, jer je reč o prilično labavom pojmu) jesu konkurencija za užasno mala finansijska sredstva na konkursima i sistem eliminacije u kojem učestvuju kolege i koleginice bliske ili prisutne u vladajućim strukturama. Do ujedinjenja "scene" može doći samo ako svi donekle razumeju da jedan zajednički interes, koji se sastoji u dosadašnjoj konkurencijskoj borbi za mizerni budžet za kulturu, više nema smisla, jer država mora ponuditi mnogo veća sredstva, koja onda potom treba da se raspodele na socijalno pravedan i ekonomski demokratski način.
Umetnost je javno dobro i javni interes i jako je važno da se na umetničke prakse gleda na taj način. Smatramo da je dugoročno poguban i pogrešan pravac komercijalizacije, turistifikacije i kreativnih industrija u polju umetnosti i kulture. Nažalost, tako nešto diktira i zvanična EU, svojim programima poput Kreativne Evrope. Sve je od starta naopako postavljeno, tako da je zaista teško da se kroz fragmentarno i razjedinjeno delovanje bilo šta promeni. Samo široke koalicije radnika u kulturi, umetnika, na kraju krajeva i konzumenata te kulture, te radničkih sindikata, mogu promeniti percepciju da umetnost nije samo privatni komercijalni biznis, već zaista javno dobro. Na takvim koalicijama treba raditi i dobro je početi od nečega što već postoji, kao što su, na primer, udruživanja poput ULUS-a i NKSS-a. Uz to se postavlja pitanje načina na koji u takva šira udruživanja mogu da se uključe sindikati i radnici u državnim institucijama kulture koji su ucenjeni, plaše se da ne izgube svoje radno mesto, što im se može lako desiti ako i najmanje podignu glas protiv korupcije, društvene nepravde i nejednakosti u ovom sektoru i u krizi u kojoj se nalazi celo društvo.
Performative exhibition, Tirana Art Lab, 2019, foto: Rädle & Jeremić
– Vladane, diplomirao si restauraciju i konzervaciju na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, magistrirao digitalnu umetnost na Univerzitetu umetnosti, a uoči početka pandemije doktorirao si na Fakultetu političkih nauka tezom "Funkcije umetničkih praksi u uslovima tranzicije u Srbiji 1991-2008”, uz ocenu stručne komisije da je posebna vrednost tog rada u prepoznavanju, detektovanju i analizi tih slabih tačaka u kojima političke namere i zahtevi pretočeni u umetničke prakse ne postižu željene efekte u procesu tranzicionih poremećaja, koji Srbiju uvode u globalno društvo. Šta te je dovelo na teren politikologije i koliko će ti taj diskurs značiti u umetničkoj praksi?
Vladan: Rena i ja smo od početka razmišljali o našoj praksi dvojako, kao umetničkoj i kao političkoj. U tom smislu nismo nikada odvajali teoriju od prakse i smatrali smo da su obe stvari potrebne kako bi se svesno delalo. Pitanje koje nam se najpre postavilo glasi: gde počinje konkretna politika a prestaje umetnost? Politika ima veoma široko dejstvo, ona prožima sve društvene odnose i primarno pitanje u vezi sa njom uvek je pitanje o kojoj je to politici reč. Umetnička praksa je za nas prvenstveno društvena praksa, što znači da je ona uvek i politički izraz neke politike koja prožima društvene odnose. Kategorije političke upotrebne vrednosti umetnosti i funkcije umetnosti su nam postale značajne tokom rada na umetničkim i edukativnim projektima. Upotrebna vrednost umetnosti, po nama, prvenstveno podrazumeva suprotnost razmenskoj vrednosti umetnosti, što znači da je primarna vrednost proizvoda umetničke prakse u njegovoj društvenoj upotrebljivosti, a ne u njegovoj tržišnoj razmenjivosti.
Razgovor o radu Rene i Vladana "Lomljivo prisustvo" sa Snežanom Ristić i Radonjom Leposavić u sklopu 56. Oktobarskog salona, Beograd, 2016. Foto: Boris Burić
U svojoj disertaciji sam pak razmatrao koje su to društveno-političke funkcije imale karakteristične umetničke tendencije u datom društveno-ekonomskom kontekstu. Funkcije umetničkih praksi u srpskom društvu tokom perioda koji sam istraživao su raznorodne, neke rade u cilju konstrukcije i konsolidacije nacionalističkog diskursa, dok se druge vezuju za tranzicijske i evrointegracijske diskurse i političke prakse. Moja disertacija se bavi umetnošću u Srbiji iz perspektive političkog i društveno-ekonomskog konteksta, a ne pojedinačnih dela ili ličnosti nekolicine umetnika, što je u naučnom smislu čini verodostojnim istraživanjem, jer ne stavlja u prvi plan lične afinitete, stilske karakteristike i periodizaciju umetničkih radova, što često predstavlja prevaziđenu i upitnu metodologiju većine istoričara umetnosti. Na koncu stvari, disertacija pomaže da se odgovori na pitanje funkcije umetnosti, što je problem na koji se ne može odgovarati samo tržišnim odgovorom. Pojednostavljeno rečeno, kako moja disertacija, tako i naša umetnička praksa pokušavaju da na pitanje funkcije i upotrebne vrednosti umetnosti daju društveni odgovor, a ne da ponude još jednu zapakovanu robu za konzumaciju.
– Da li zaključke na osnovu svojih hipoteza možeš da dovedeš u vezu sa sadašnjim trenutkom?
Vladan: Svakako. Nije prošlo baš mnogo vremena od perioda koji istražujem – moja disertacija završava sa događajima iz 2008. godine, kada dolazi do svetske finansijske krize (link Disertacije). Pored toga, u Srbiji se 2012. godine na političku scenu vraćaju snage koje su bile aktuelne tokom devedesetih godina XX veka. Međutim, potpuno izmenjen medijski i kulturni kontekst, na globalnom nivou, jeste nov problem.
Moje hipoteze iz disertacije su dobro funkcionisale za pomenuti predmet istraživanja i period o kojem je reč, dok je za ovo što se danas dešava potrebno imati sasvim nove hipoteze. Jedna od njih mogla bi da bude vezana za promenu pojma umetnosti odnosno savremene umetnosti, kao i za hiperprodukciju, postinternetske tendencije, uloge društvenih mreža i procese bijenalizacije i turistifikacije u kontekstu kreativnih industrija. Druga bi mogla da se tiče stabilokratskog konteksta autoritarnog režima u kojem živimo na ovoj ekonomskoj periferiji Evropske unije koja se zove Srbija, a treća – prekarnih uslova proizvodnje kulture i sve multifasetne apsurdnosti umetničkih egzistencija i formi u tom opskurnom okviru.
Crvena zima, instalacija, Galerija SIZ, Rijeka, 2015. Foto: Rena Rädle
– Na osnovu doktorske disertacije, pripremaš i knjigu radnog naslova "Strane fondacije i umetnost u Srbiji 1991-2008”. Na neki način si se tom tematikom bavio i kao jedan od učesnika akcija Zampa di Leonea, posvećenih uticaju fondacije Džordža Sorosa na ovim prostorima… Koje su osnovne teze tog dela tvog doktorskog rada?
Vladan: Međunarodni donatori su zaista podsticali određene društvene promene i u svojim agendama obično naglašavali kakve promene žele. U slučaju Fonda za otvoreno društvo, reč je o podršci civilnom društvu i kulturi u procesima otvaranja srpskog "zatvorenog društva” tokom takozvane "blokirane društvene transformacije” u neoliberalizam. Podrška koju je Fond za otvoreno društvo pružao civilnom društvu i projektima savremene umetnosti tokom devedesetih godina XX veka bila je izuzetno značajna za konsolidaciju i povezivanje umetničke produkcije i civilnog društva sa medijskim okvirima koji su, poput Radija B92, obezbeđivali institucionalnu potporu i sredstva za umetničku produkciju u funkciji učešća u društvenim promenama i pružanju otpora Miloševićevom režimu. Nakon političkih promena 2000-ih, oni koji su delovali u sektoru civilnog društva prelaze da deluju unutar državnih aparata i kroz njih, gradeći državnu infrastrukturu na neoliberalan način. Sve ovo je jedan izuzetno zanimljiv, jedinstven istorijski proces i mnogo toga će moći da se pročita u knjizi koju pripremam.
Što se tiče grupe Zampa di Leone, koja je nastala početkom 2000-ih, a prestala krajem 2011. godine, reč je o nečemu potpuno drugačijem – o kolektivnoj umetničkoj intervenciji u medijski prostor, jer se distribucija radova vršila uglavnom putem interneta, koji je tada polako postajao aktuelan. Još nisu postojale društvene mreže, nego samo mejling liste i prvi blogovi. Zampa je intervencija čiji je cilj, pre svega, bio da se putem jednostavnih alata poput stripa i karikature uputi radikalna kritika na adresu ondašnjih "balkanizacijskih" i "čaršijskih diskursa", te da se parodiranjem i negacijom oni sami dovedu do apsurda.
U tom smislu je Zampa di Leone neponovljiva stvar; vezan je za jedno veoma specifično vreme, kao i za neke od jako zanimljivih beogradskih umetnika koji su svojim radom nadahnuli Zampu, poput Saše Markovića Mikroba, koji je, na žalost mnogih koleginica i kolega koji su i njega i njegov rad neizmerno voleli, prerano preminuo 2010. godine.
Zampa di Leone se bori protiv neoliberalnog kapitalizma, savremene umetnosti i aktivizma u kulturi, Univerzitetska biblioteka "Svetozar Markovic", 2008. Foto: SEEcult
– S obzirom na hronično, ali i aktuelno, a po svoj prilici i buduće odsustvo institucionalne podrške umetničkoj sceni, koliko je, prema vašem mišljenju, ograničavajuća upućenost na strane fondacije i njihove tematske okvire i prioritete za sve one koji odluče da se i dalje bave kulturom, umetnošću, aktivizmom?
Rena i Vladan: Mislimo da je pogrešno uspeh ili neuspeh umetničkog ili političkog rada povezivati isključivo sa oblicima finansiranja, jer je sve mnogo složenije. Naravno, moguće je povezati agendu nekoga donatora, mecene ili naručioca sa temom ili funkcijom dela ili neke prakse, ali učinak te prakse i dela ne može se unapred znati. Moguće je, naravno, što se često i dešava, investirati milione u jako lošu umetnost ili u nekakve apsurdne aktivizme koji nemaju ama baš nikakvog društvenog učinka. Svet je toga pun i iza toga često jeste svesna ili nesvesna namera održavanja statusa quo, nečijeg klasnog interesa ili položaja. Većina pak polazi od najboljih namera i želje za pozitivnim promenama. Pitanje koje se pritom nameće glasi: da li su nam uvek potrebna pozamašna finansijska sredstva da bi se stvorila kvalitetna umetnička praksa? Naš odgovor je odričan.
Trešnjevački motivi, instalacija, produkcija BLOK, Zagreb, 2018. Foto: Damir Žižić
– Kako bi, Vladane, u tom kontekstu okarakterisao praksu Fondacije Roza Luksemburg za Jugoistočnu Evropu, u kojoj si zaposlen od 2010. godine kao voditelj projekata?
Vladan: Rosa Luxemburg Stiftung za Jugoistočnu Evropu se bavi projektima političkog obrazovanja i u fokusu joj nisu projekti u kulturi. Moj posao u toj organizaciji je vezan za rad sa partnerskim organizacijama u vezi sa raznim temama, kao što su migracije, radnička i socijalna prava. U ovom kontekstu izdvojio bih kao značajnu "Političku školu za umjetnike i sve zainteresirane" koju je pokrenuo BLOK u Hrvatskoj, i koja povezuje polje kulture sa politikom, a na kojoj mogu učestvovati učesnici iz regiona. Jedno od retkih dešavanja koje je Rosa Luxemburg Stiftung prošle godine održala u vezi sa organizovanjem prekarnih radnika u kulturi, a u partnerstvu sa kolegama i koleginicama iz Makedonije, bilo je simpozijum koji je kurirala Ivana Vaseva.
– Aktivni ste i kao urednici platforme ArtLeaks koja je posvećena radnim pravima i slobodama umetnika, a nedavno ste imali i zanimljiv onlajn razgovor povodom osmogodišnjice skupštine održane u Moskvi na temu "Kakav nam sistem umetnosti treba?". Danas se kriza čini još kompleksnijom… Šta ste zaključili u tom pogledu?
Rena i Vladan: ArtLeaks je krajem 2010. godine počeo da se bavi slučajevima cenzure u umetnosti i unapređenjem prekarnog položaja radnika u kulturi neposredno nakon globalne finansijske krize. Ovaj period je karakterisalo udruživanje sličnih inicijativa iz mnogih zemalja a cilj udruživanja je bio da se ponude konkretni odgovori koji će uroditi plodom, a ne samo da se opisuje prekarno stanje većine umetnika i umetnica. ArtLeaks nije ostao samo na tome da izveštava o slučajevima, nego je radio i na formulisanju diskursa kroz ArtLeaks Gazettu i druge alate. Ekipa ArtLeaks-a je uspela da putem podrške konkretno pomogne u izvesnom broju slučajeva. Ti slučajevi su se razrešili na način povoljan po umetnike i radnike u kulturi i ovo je važan aspekt našeg rada. Partnerske organizacije, poput W.A.G.E, uspele su da uspostave sistem renumeracije honorara za umetnike u SAD, koji bi mogao da se iskoristi i adaptira i za druge sredine u svetu. Koleginice i kolege iz Chto delat?, koji su od početka aktivni u ArtLeaks-u, inicirale su razgovor koji je tematizovao pogoršanu situaciju radnika u kulturi tokom pandemije. Glavni aspekti razgovora bili su kako da se obezbede sredstva za period tokom pandemije i to kako su reagovale različite sredine, povezivanje sa sindikatima i preporučljivi vidovi povezivanja, slične prakse koje pokušavaju sprovesti akteri u Srbiji poput NKSS i ULUS.
– Rena, već skoro dvadesetak godina živiš u Srbiji, umesto u rodnoj Nemačkoj, radeći zajedno sa Vladanom. Kako ti danas izgleda odnos Beograd-Berlin u odnosu na početak 2000-ih?
Rena: Kriza u kojoj se nalazimo je globalna, i prvi put sa prijateljima koji žive u Nemačkoj imam neizbežnu zajedničku temu za razgovor. Kad situaciju u Berlinu posmatram u odnosu na početak dvehiljaditih, umetnička zbivanja su postala mnogo internacionalnija, od nekadašnje izolacije tog grada se više ništa ne može primetiti. To vidim kao pozitivni razvoj, jer sam nemačku kulturnu scenu doživela kao zatvorenu i nemačkocentričnu. Međutim, u Berlinu su kirije za iznajmljivanje stanova postale nedostižno visoke, što mnogima predstavlja problem.
Kada sam došla u Beograd početkom 2000-ih, osetila se specifičnost kulturne scene u težnji da se, nakon izolacije, otvara prema raznim strujama, sa posebnim iskustvom rata i nacionalističke propagande, sa voljom da se društvene teme problematizuju u kulturi i umetnosti, ali i da se teške stvari prevaziđu, te da se nađu novi načini organizovanja u kulturi. Danas, u ovoj krizi, najveći problem je kako čovek da očuva mentalno zdravlje. Kultura i umetnost u tome igraju bitnu ulogu. Jasno je da umetnice i umetnici od države ne mogu da očekuju veliku podršku, kakvu njihove kolege i koleginice dobijaju u bogatijim zemaljama. Dodatni problem je to što političari otvoreno šire mržnju protiv svakoga ko ispoljava racionalno i kritičko mišljenje. Prvi koji to osete su novinarke i novinari, što možemo gotovo svakodnevno uživo da pratimo. U javnoj sferi, gde bi kultura trebalo da deluje, vlada atmosfera linča, i moguće je da će to dovesti do daljeg povlačenja intelektualaca i zdravorazumskih ljudi u još uže krugove i kolektive, što je odavno započet proces. Kako to zaustaviti u doba kada je javni kulturni život, zbog pandemije, sveden na minimum? Mislim da je u ovom trenutku za sve stvaraoce u kulturi, bilo da rade u ustanovima kulture, bilo da imaju status samostalnog umetnika ili ga nemaju, najbitnije da im društvo, a pod tim mislim na pojedince, pokaže da im je stalo do kulturne produkcije. Pokrenuti solidarni fond za podršku umetnicima je dobar korak u tom pravcu, mada nije reč isključivo o novcu. A mi, radnici i radnice u kulturi, moramo da nađemo načine da, uz mere prevencije zaraze, nastavimo kako znamo i umemo sa javnim radom.
Cold Wall, Studio of Young Artists' Gallery, Budimpešta, 2015.
– Da li razmišljate eventualno o odlasku?
Rena i Vladan: Čak i ako bismo se fizički odselili i odjavili sa adrese u Beogradu, teško da se ovde ne bismo vraćali. Uvek ćemo biti povezani sa celim Balkanom, gde mnogo radimo. Fizički odlazak je uvek moguć, ali je onaj mentalni već postao nemoguć.
*Rena Rädle i Vladan Jeremić žive u Beogradu. Njihova umetnička praksa obuhvata instalacije i intervencije u javnom prostoru. Kroz zajedničku praksu istražuju odnose umetnosti i politike, razotkrivajući goruće društvene kontradikcije. Koriste tehnike koje je lako reprodukovati i distribuirati, poput grafike i štampe, te jednostavnih materijala kao što su tekstil, karton i drvo, insistirajući na upotrebnoj vrednosti i društveno-ekološkoj svesti umetničkog rada. Razvijaju transformativne potencijale umetnosti u kontekstu društvenih borbi i kroz saradnju s društvenim pokretima. Nedavno su izlagali, između ostalog, u Bruklin muzeju u Njujorku, na Creative Time Summitu u Majamiju, u Muzeju savremene umetnosti u Ljubljani, u MMOMA u Moskvi, u Muzeju savremene umetnosti u Skoplju, u Galleria del Progetto u Milanu, u Intercultural museum u Oslu, na 56. Oktobarskom salonu u Beogradu, na EKKM u Talinu, na Autostrada bijenalu u Prizrenu, na Politics of Dissonance u okviru Manifeste 12 u Palermu, u centru < rotor > u Gracu, u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, u Muzeju Jugoslavije u Beogradu...
U PRILOGU: Kratak video intervju sa Renom Redle i Vladanom Jeremićem o sopstvenom položaju i o umetničkoj sceni u Srbiji i u svetu. Prilog je deo serijala "3 x ?" portala SEEcult.org, u okviru kojeg objavljujemo stavove umetnika različitih generacija, počev od 70-ih do danas. Video prilog je snimljen pre proglašenja pandemije korona virusa.
(SEEcult.org)
