Maraton Marine Abramović u Gugenhajmu

NJUJORK, 18. novembra (SEEcult.org) - Maratonski serijal performansa “Sedam lakih komada” (Seven easy pieces) koje je Marina Abramović nedelju dana izvodila u Gugenhajm muzeju u Njujorku, privukao je svake večeri između 500 i 1.500 posetilaca koji su, kako je ocenila njujorška kritika, bezrezervno podržali potrebu razlikovanja umetnosti performansa od teatra, a za vreme pojedinih radova, pojedinci su i molili umetnicu da prestane da nanosi sebi bol.

Prema navodima “Njujork tajmsa”, Marina Abramović je reizvođenjem čuvenih performansa Vita Akončija (Acconci), Brusa Naumana (Bruce), Đine Pane (Gina), Vali Eksport (Valie Export) i Jozefa Bojsa (Joseph Beuys), kao i sopstvenog rada “Thomas Lips” iz 1975. godine, pokazala da stari performansi ne treba da umru i postanu daleki mitovi, već da, iako nikada ne mogu biti potpuno reizvedeni, mogu biti postavljeni u sadašnjost, možda oslobođeni nekih svojih misterija i vraćeni živoj umetnosti.

Najburnije reakcije publike izazvalo je reizvođenje umetničinog performansa “Lips of Thomas” (Tomasove usne) 14. novembra, kada se najmanje jedna osoba u publici onesvestila dok je Marina Abramović sedam sati sedela naga za stolom, ispijajući crno vino i jedući med iz tegle, a potom ustajala, rezala žiletom po jednu stranu forme zvezde na svom stomaku, a zatim legla na krst od kocki leda sa grejalicom iznad, koja je prouzrokovala dodatno krvarenje. Ustajući, umetnica se potom bičevala po leđima i ponavljala ceo performans punih sedam sati, nakon čega je nagrađena gotovo desetominutnim aplauzom oko ponoći.

Primetno smirena i usredsređena na svoje misli, ne pokazujući da je svesna prisustva publike, umetnica se tresla od hladnoće i jaukala od bolova dok se bičevala, evocirajući svoju ličnu istoriju, ali i kolektivnu istoriju i tragediju na prostoru sa kojeg je ponikla, koristeći ikonografiju komunizma (partizanska kapa) i pravoslavlja.

Publika je tokom performansa dolazila, odlazila, vraćala se, sedela na podu rotunde Gugenhajma…

Maraton “Sedam lakih komada” započet je 9. novembra reizvođenjem performansa Brusa Naumana (Bruce) “Body Pressure” iz 1974. godine, u kojem je Abramovićeva sedam sati telom i licem svog snagom pritiskala stakleni zid.

Akoncijev “Seedbed” iz 1972. godine podrazumevao je da publika može samo da čuje umetnicu, ali ne i da vidi kako masturbira u prostoru ispod muzejskog poda. Pojedinci su bili razočarani, iako su strpljivo stajali u radu da bi se približili umetnici.

Tokom reizvođenja performansa Vali Eksport (Valie Export) “Action Pants: Genital Panic” iz 1969. godine, u crnoj kožnoj jakni i farmerkama, sa izrezanim delom koji otkriva genitalije, Marina Abramović provocirala je publiku uperenom puškom, što je posebno bilo iznenađujuće za posetioce izložbe ruskih umetnika, organizovane istovremeno u Gugenhajmu, koji su slučajno prolazili pored rotunde.

Marina Abramović ponovo je izvela i performans Đine Pane (Gina) “The Conditioning” iz 1973. godine, koji je originalno trajao 30 minuta, dok je u njenoj verziji podrazumevao maratonsko ležanje na metalnoj klupi ispod koje su se nalazile sveće. Abramovićeva je iznova stavljala nove sveće, kako su postepeno dogorevale i smanjivale toplotu.

Marina Abramović izvela je i čuveni performans Jozefa Bojsa (Joseph Beuys) “How To Explain Pictures to a Dead Hare” iz 1965. godine, umazavši glavu medom i zlatnim lišćem i objašnjavajući mu u tišini umetnost. Kao i Bojs, bila je u cipelama sa metalnim đonom, kojim je lupala, kao i  štapom koji je upirala u publiku.

Prema navodima “Njujork Tajmsa”, taj možda najpoznatiji od svih izvedenih performansa ostao je “najtanji”, možda zbog prevelikog identifikovanja sa Bojsom, kome više leži pedagoška uloga.

U završnici serijala “Sedam lakih komada”, Marina Abramović izvela je svoj novi performans “Entering the Other Side”, opisan u programu kao “živa instalacija”, tokom kojeg je sedam sati stajala na četiri metara visokim merdevinama gotovo dosežući prvi sprat muzeja, obučena u plavu haljinu, sedam metara dugačku, koja je prekrivala tanku platformu na koju se oslanjala i spuštala u krugu do poda.

Marina Abramović na kraju je pozvala publiku da zatvori oči i zamisli daje sa njom “ovde i sada”. To je bila i jedina instrukcija u najavi njenog novog performansa: “Umetnica je prisutna, ovde i sada”.

Pojedini posetioci očekivali su zbog te najave još jedan ekstremni performans, ali su ovoga puta videli umetnicu doteranu, sa frizurom, šminkom.., totalno drugačijom od prethodnih noći. Okretala se po publici, naizgled kao da je prvi put vidi taj prostor. I ljude.

Za vreme performansa “Lips of Thomas”, u pripravnosti je bila i ekipa hitne pomoći, najverovatnije anonimno pozvana. Posle uzaludnog dolaska, njeni članovi su se zadovoljlili objašnjenjem art dilera Marine Abramović, Šona Kelija (Sean Kelly), vlasnika istoimene njujorske galerije, da nema potrebe za intervencijom i da je u pitanju performans.

Prema navodima “Njujork tajmsa”, kada su članovi ekipe čuli da performans podrazumeva i nagost umetnice, pridružili su se publici.

Marina Abramović osmislila je “Sedam lakih komada” u želji da pokaže kompleksne odnose istorijskog nasleđa performansa i njegovog savremenog života unutar muzeja.

Čuvena umetnica, rođena 1946. u Beogradu, naglasila je u nedavno intervjuu, između ostalog, i značaj zaštite autorskih prava performera, kao i njihovog odgovarajućeg dokumentovanja radi pravilne interpretacije.

Navodeći da tim reizvođenjem performansa drugih poznatih umetnika želi da sama doživi za sebe njihova dela, koja nikad nije uživo doživela u vreme kada su izvedena, Marina Abramović prisetila se i vremena 70-ih, kada je počinjala da se bavi performansom u Beogradu i kada je bilo “veoma teško doći do informacija”, nije bilo umetničkih časopisa, već je sve dopiralo do umetnika kroz nečije priče.

Projekat “Sedam lakih komada” dokumentovan je, a i zasnovan je na činjenici da postoji veoma malo dokumentacije o većini performansa, posebno iz uticajnog ranog perioda. Većina opstaje zahvaljujući svedočenjima prisutnih ili fotografijama koje pokazuju samo deo svakog rada, naveo je Gugenhajm povodom serijala Marine Abramović.

(SEEcult.org)