I bez Borke bez odustajanja
Porodica, mnogobrojni prijatelji, saradnici i poštovaoci oprostili su se 4. jula u krcatom Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) u Beogradu od Borke Pavićević, ističući njen doprinos pozorišnoj umetnosti i široj kulturnoj sceni, ali i hrabrost i nepokolebljivost u borbi za mir, ljudske slobode i najviše moralne vrednosti, koju će, kako su poručili, pokušati da nastave, iako bez jednog od najčvršćih oslonaca.
Uz horsko dvorišno izvođenje pesme “Iz sveg glasa”, koju je Dragan Protić iz grupe Škart posvetio Borki Pavićević, te partizanske “Oj Mosore, Mosore” Jure Kaštelana, okupljeni na komemoraciji odali su joj počast i minutom ćutanja, kao i nadahnutim govorima Mirjane Miočinović, Želimira Žilnika i Ivana Čolovića, koji su istakli šta im je lično značilo prijateljstvo sa Borkom Pavićević, ali i koliki je bio njen značaj za održavanje duhovnog zdravlja u društvu uopšte, počev od sredine 90-ih, kada je sa grupom prijatelja i saradnika osnovala CZKD.
Na komemorativnom skupu istaknuta je jedinstvenost ličnosti Borke Pavićević kao mudre, pravične, plemenite i odane osobe, ali i njena hrabrost i spremnost na rizike po svaku cenu, zbog čega je, kako je rekao Žilnik, bila “gromobran protiv haosa” i “izvor moralne energije” društva – kako je naglasio Čolović.
Mirjana Miočinović, bivša supruga Danila Kiša, podsetila je na njegovu pesmu iz avgusta 1989. godine, koju je objavio u Politici povodom smrti Mire Trailović, a mogla bi da važi i sada za Borku Pavićević.
“Početni stihovi glase: 'Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu!' Samo dva meseca kasnije i on je bio srušen. Smrt Borke Pavićević izaziva jednaku pobunu protiv smrti, jednako osećanje nezasluženosti, jednako osećanje nenadoknadivosti”, rekla je Mirjana Miočinović, posebno ističući značaj tekstova koje je Borka Pavićević pisala o situaciji u kulturi i društvu. “Svi mi koji smo poslednjih 30 godina bili Borkini saputnici i koji smo samo nastojali da je sledimo i donekle pomognemo na njenom iscrpljujućem putu, bili smo u poređenju sa njom trošna zdanja, dok je ona bila tvrđava”, rekla je Mirjana Miočinović.
Navodeći kolumne Borke Pavićević kao nešto zbog čega joj se posebno divila i na čemu joj je najviše zahvalna, Mirjana Miočinović je istakla da je Borka Pavićević “strasnom upornošću godinama registrovala sve znake rasula jednog društva, preuzevši na sebe opasnu ulogu svedoka”.
“Oštrini njenog poglada nije promakla nijedna pojava iz svakodnevnog života, čija je prividna bezazlenost zamagljivala njenu opakost. Nepogrešivo je znala šta je uzrok, a šta je posledica svega što se 90-ih događalo pod izgovorom odbrane srpskih nacionalnih interesa. Ona je ukazivala na podlost tih namera i pomagala nam da dođemo do istine. Njene su kolumne istovremeno donosile tu neku vrstu svetle opozicije, krhotine sećanja na prošlost…”, rekla je Mirjana Miočinović, podsećajući da su od tih tekstova nastale i dragocene knjige “Na ex – Postdejtonska moda” (1998), “Moda” (1994) i “Glava u torbi“ (2017). Na osnovu njih je shvatila i koliko je život Borke Pavićević bio bogat, koliko su njena sećanja uzbudljiva, a pamćenje pouzdano, te koliko je energije uloženo da bi se tako živelo.
Ističući osnivanje CZKD-a kao krunu rada i vrhunac “graditeljske sposobnosti“ Borke Pavićević, Mirjana Miočinović je naglasila da je to već četvrt veka “mesto neporecive istine, jer su je potvrđivali dokumenti i časni ljudi, mesto otpora visokog rizika i neumoljive kritike, a istovremeno i prostor učenja, proučavanja, novine i eksperimenata”.
“Lično ne znam kakav bi bio moj život bez tog centra – do koje bih se mere osećala usamljeno”, rekla je ona, dodajući da je u CZKD-u sretala istomišljenike, sticala nova znanja i dobijala podršku, što joj je “u doslovnom smislu pomoglo da preživi”. “I za sve to najviše dugujem toj mudroj, pravičnoj, plemenitoj, prijateljima odanoj i jedinstvenoj Borki Pavićević, i svesna sam u ovom času opraštanja od nje da sam njen veliki dužnik”, naglasila je Mirjana Miočinović.
Filmski reditelj Želimir Žilnik istakao je da je Borka Pavićević bila osoba koja je pokazala “apsolutni spektar ljudskih vrlina i kvaliteta”.
Kontroverzne reakcije povodom njene smrti - s jedne strane veliki broj fantastičnih tekstova koji govore o njenoj hrabrosti, a sa druge histerični izlivi prezira, gneva i mržnje, predstavljaju, prema rečima Žilnika, “našu stvarnost” u kojoj “dostojanstvo i pamet nisu kompletno nestali, ali su u manjini”.
Većina je, kako je dodao, pod uticajem više od 90% medija i vladajuće retorike i ideologije, koji su posvećeni izazivanju mržnje, konfuzije i izluđivanja, i to “na onom tragu odakle faktički i današnji režim vuče korene”. “To je zabasavanje u slepu ulicu još od pre 90-ih godina”, dodao je Žilnik.
Prisećajući se niza susreta sa Borkom Pavićević u rasponu od pedesetak godina, Žilnik je naveo da svi ti primeri govore kako je “ona kroz vreme postajala mudrija, čvršća i spremnija na rizik”.
Prvi put su se, kako se prisetio, sreli u nedeljniku Susret pre 52 godine, kada je trebalo da kao debitant da svoj prvi intervju. “Bila je različita – fragilna, pametna, obrazovana, čak i elegantna, lepo obučena. Rekao sam: 'Vi drugarice - nisam rekao gospođice, ali sam to mislio, sklonite se odavde, vi ne pripadate ovde, ovo je jedna druga atmosfera… Ona je meni rekla: ‘Mladi gospodine, vi ste debitant, a već govorite kao starac’”, naveo je Žilnik.
Kada je snimao film “Rani radovi” u okolini Novog Sada, Borka Pavićević je došla na nekoliko dana, a opet joj je sugerisao da ide, jer je trebalo da snimaju po prašnjavim fabrikama, starim ciglanama, magacinima zemljoradničkih zadruga… Odbila je, a kada su snimali scenu u kojoj su glavni glumci uvaljani u blato, bila je prva koja je prišla i počela da im pere blato sa lica. “Tada sam joj rekao: ‘Vi gospođice znate da zasučete rukave’”, naveo je Žilnik, prisećajući se i kasnijeg susreta u Ateljeu 212, gde je Borka Pavićević radila kao dramaturg tokom 70-ih.
“Okružena sjajnim likovima koji su iza sebe imali i delo i kontakte, izgledalo je da će tu naći neki svoj mir i svoju zaštitu. Kad sam je sreo, kad sam došao na Bitef, rekao sam: ‘Dobro, sad ste našli čime da se bavite’. Međutim, ona je zapravo sama odlučila da izađe iz te, ja bih rekao fantastično kreativne, ali ipak ušuškane sredine, i krenula je u nove rizike”, rekao je Žilnik, podsećajući da je početkom 80-ih u staroj beogradskoj pivari osnovala andergraund teatar Nova osećajnost, a potom postala učesnica KPGT-a (Kazalište, pozorište, gledališče, teatar).
“Iako je KPGT danas pod izvesnom sumnjom zato što su neki ljudi koji su tu radili otišli na različite strane od nje, ali te prve godine, kada je tamo radila, to je bio izuzetno značajan vaniinstitucionalni umetnički poduhvat koji je u dobroj meri pokušavao da bude odgovor na talas neodogmatizma koji smo u bivšoj državi imali i koji je bio vrlo snažan. Te prve predstave bile su veoma hrabre predstave”, rekao je Žilnik.
Ističući da je potom uvideo da Borka Pavićević kreće u pravcu koji je podrazumevao spremnost na rizik, Žilnik je istakao i njenu fantastičnu sposobnost komunikacije i sklapanja prijateljstava ne samo širom bivše države, nego i internacionalno.
“Onda se desilo tragično komadanje naše zemlje, gde je Borka sa serijom drugarica i koleginica, dakle sa korpusom ljudskim koji nazivamo slabiji pol, pokazala koliko su jače, hrabrije i spremnije na borbu nego muški deo populacije tih godina, kada su krenule ratne akcije. Ta stvar je faktički već onda izgledala kao stavljanje glave u torbu”, rekao je Žilnik.
Kao događaj koji ga je u odnosu sa Borkom Pavićević najviše na izvestan način uznemirio, jer je sumnjao u njega, Žilnik je naveo da ga je krajem 1994. godine, kada je završavao film “Marble ass”, Borka Pavićević pozvala da mu iznese plan o budućem centru, odnosno o CZKD-u.
Prema rečima Žilnika, taj plan mu je tada izgledao fantazmagoričan. “Izgledao je to kao lansiranje nekog satelita van ove zemlje koja je klanica. To je vreme kada se ovde klalo naveliko”, rekao je Žilnik, dodajući da mu je tada Borka Pavićević rekla da pozorište više nije dovoljno za otpor.
“Uspela da napravi ovu instituciju koja je - ako pogledamo ovih četvrt veka, faktički najznačajnija, a u svakom slučaju najhrabrija, najdostojanstvenija, najmoralnija kulturna institucija naše zemlje. Mi druge nemamo. To je to. Razume se, to je bilo užasno ispunjeno rizicima”, dodao je Žilnik, ukazujući da su vrata CZKD-a bila stalno otvorena i da je to podrazumevalo izloženost i sudu i reakciji publike, kao i energiji i kreaciji samih umetnika, a Borka Pavićević je dovodila i nove, debitante, i najmlađe… “Davala je šansu svima koji na drugom mestu šansu nisu imali”, istakao je Žilnik.
“Za mene je Borka u tim godinama bila gromobran protiv haosa koji se sručio pre svega na našu kulturu, na našu generaciju, a s druge strane i na naše osećanje da smo blesavi svi ili ima nešto na šta možemo da se oslonimo”, rekao je Žilnik.
Opisujući poslednji susret sa Borkom Pavićević u aprilu ove godine u dvorištu CZKD-a, Žilnik je rekao da ju je zatekao na klupi i primetio da je oslabila: “A ona mi zafrkantski kaže: ‘Šta misliš Žilnik – da sam opet dobra riba?’ Kažem joj: ‘Uvek si bila dobra riba, ali si poslednjih 25 godina postala mudrija, hrabrija, iskusnija, jača i mlađa nego onda kada sam te video pre 52 godine. Ona mi priđe, zagrli me, ništa mi nije rekla. Nije mi rekla da je bolesna”.
Ivan Čolović, pisac, antropolog i osnivač Biblioteke XX vek, istakao je da je Borka Pavićević imala snagu kojom je napajala moralne baterije svih oko sebe, stvarajući svetlost u mraku koji šire ljudi na vlasti i proizvođači mraka koji rade za njih.
“Borka je bila i izvor i prenosilac te moralne energije, ali nju je nalazila i u drugim ljudima. Privlačile su je ličnosti sa snažnim etičkim potencijalom, sarađivala je i radila sa sebi sličnima. Njihov broj je impresivan - na stranicama njene knjige kolumni ‘Glava u torbi’ naći ćete stotine imena. Po pravilu, to su ljudi koje nije našla u lektiri, mada ima njih, nego ih je lično upoznala, sa njima razgovarala, sarađivala, putovala… To su, naravno, ljudi iz sveta pozorišta, ali i iz mnogih drugih zanimanja, iz raznih zemalja, različitih generacija, konfesija – cela jedna neformalna, ali široko razgranata mreža onih koji stvaraju, održavaju i prenose snagu i nadu koji su potrebni da ostanemo kao ljudi, što je ovde bilo uvek teško, a danas nam se čini teže nego ikad. Ovaj Borkin centar, naš centar, jedno je od najvažnijih mesta koje služi tome da ova mreža za održavanje moralnog napona radi. On je trafo stanica naše moralne energije”, istakao je Čolović.
Čolović je podsetio i da su mnogi ljudi koje je Borka Pavićević pominjala u kolumnama radili u CZKD-u, govorili, glumili, izlagali, demonstrirali, branili su otpor nasilju, kritičku misao, solidarnost, odgovornost, bratstvo - vrednosti koje CZKD neguje od kada postoji.
“Ovde se već 24 godina kultura dekontaminira od otrova nacionalizma, nacionalističke mržnje i zločina. Ovde smo sa Borkom oživljavali i sećanje na žrtve tog otrova i na jednu od najvećih – na Jugoslaviju, ali ne na državu Jugoslaviju, nego na Jugoslaviju kao prostor na kojem su ljudi različitih naroda mogli da žive zajedno, izmešani i ne uvek, ali često u ljubavi, što je za nacionaliste bio nepodnošljiv skandal. Zbog toga su Jugoslaviju krvavo kaznili”, naveo je Čolović.
Borka Pavićević je u tom smuislu, kako je naglasio, bila i do kraja ostala Jugoslovenka.
“Jugoslavija je bila i ostala ime njene zemlje, ime prijateljstva, kulture, zajedništva, koje i danas ponegde istrajava i koje se ponegde obnavlja i koje osećaju i praktikuju i mladi ljudi rođeni posle nestanka jugoslovenske države. Primetila je Borka da to nezaboravljeno jugoslovenstvo, jugoslovensko zajedništvo i danas postaje sve važniji oslonac otpora nacionalizmu i etničkoj mržnji. Zato je jedan od tekstova nazvala ‘Jugoslavija kao otpor’”, naveo je Čolović, koji je svoj omaž Borki Pavićević nazvao “Borka kao otpor”.
Borka Pavićević, kako je istakao, zaista je bila verna svom imenu.
“Bila je beskompromisan, neumoran borac, borkinja, ali sredstva njene borbe bila su neagresivna, nenasilna – solidarnost, prijateljstvo, saosećanje, odgovornost, nesebičnost… Radovala se kada bi ta njena nenasilna sredstva borbe nalazila kod drugih. Tako je jednog svog saborca iz Hrvatske opisala kao čoveka čija je snaga ravna njenovoj nežnosti i empatiji prema ljudima”, istakao je Čolović, dodajući da je Borka Pavićević razoružavala svoje prijatelje i nenametljivom lepotom i elegancijom bez ukrasa, ako se ne računaju njeni odavno legendarni biseri.
Navodeći i da je kratko bolovala, Čolović je rekao da izgleda kao da je odlučila da - ako već mora da ide, odlazak ne odugovlači. “Tako je i sve ostalo radila – odlučno, bez otezanja, odugovlačenja, brzo… Zato je i ova brza smrt tipično Borkina, kao da je izvedena u njenom dramatizaciji”, rekao je Čolović.
Čolović je istakao i važnost nastavka njenog puta.
“Šta ćemo bez Borke? Kako će sada njen Nikola i Jovan, to će samo oni znati. Kako će nastaviti da rade njeni saradnici – CZKD, to će morati da nauče. Kako ćemo mi, njeni mnogobrojni prijatelji, kako ćemo bez nje održavati napon moralne snage… Odgovor se nalazi u onome što je sama govorila o gubicima, žalosti, praznini koja ostaje posle smrti naših prijatelja. Često je o tome govorila kada se zajedno sa nama opraštala sa mnogim izuzetnim i dragocenim, nepreželjanim ličnostima u ovom centru koji je odavno i centar za kulturnu komemoraciju. Znala je kako je ostati bez jednog, drugog, trećeg prijatelja… Jedna njena kolumna povodom smrti Mire Stupice, naslovljena je ‘Bez’… Ali, govorila je i da su i naše komemoracije okupljanja na kojima potvrđujemo privrženost zajedničkim vrednostima i obnavljamo spremnost da se i dalje za njih borimo”, podsetio je Čolović.
“Poslušajmo Borku i trudimo se da u njemo ime i sa sećanjem na nju nastavimo zajedničku borbu - da budemo njeni borci. Uostalom, da smo ostali u socijalističkoj Jugslaviji, danas bismo slavili Dan borca, i možda pevali jednu od tadašnjih pesama: ‘Naša borba zahteva kad se gine da se peva’”, poručio je Čolović.
I rediteljka Ana Miljanić, u ime kolektiva CZKD-a, najavila je nastavak aktivnosti tog centra, a za septembar i predstavu koju je Borka Pavićević želela umesto komemoracije, a radno ju je zvala “Moja predstava”.
“Ima predloga da se već sada nazove nešto Borkinim imenom. Rekla bi nam: 'Ne dolazi u obzir!' Tu ćemo prazninu morati da ispunimo - ne znam kako, ali nekako, radeći u prostoru koji nam je ostavila… U tom smislu, obeležavajuće počasne funkcije moraće da otpadnu, ali moraćemo, u dogovoru sa svima sa kojima je Centar nastao 1994. godine, da se vratimo telefonskom imeniku, da se čujemo telefonom, povežemo… Za neke stvari, kao što su njene kolumne, nema zamene, ali neke akcije ćemo morati da nastavimo. Ne bi nam oprostila”, dodala je Ana Miljanić.
Na komemoraciji je prikazan i kratak video sa arhivskim snimcima nekih od mnogobrojnih aktivnosti Borke Pavićević, koja je ispraćena dugim aplauzom okupljenih, među kojima su bili i predstavnici diplomatskog kora, civilnog društva, političkog i javnog života…
Borka Pavićević preminula je u noći između 29. i 30. juna u Beogradu u 72. godini. Ispraćena je 3. jula na Novom groblju uz jugoslovensku himnu "Hej Sloveni", nakon kremacije.
Smrt direktorke CZKD-a, istaknute dramaturškinje, mirovne aktivistkinje i borca za ljudska prava, izazvala je duboku tugu među njenim kolegama i poštovaocima širom bivše Jugoslavije, uz zahvalnost za istrajnost u promovisanju kulture i umetnosti i hrabrost u borbi za slobodu izražavanja, kao i za pomirenje i suživot u regionu.
Počast Borki Pavićević biće odata i 10. jula u Zagrebu, na poziv Srpskog narodnog vijeća koje je pozvalo sve njene prijatelje i saradnike da mu se pridruže u Novinarskom domu u sećanju na "jednu od najvažnijih heroina ovoga doba".
*U video intervjuu za SEEcult.org 2015. godine, povodom dve decenije CZKD-a i posle više od 6.000 događaja, od kojih su neki bili i dramatični, posebno 90-ih, Borka Pavićević govori o posledicama nesuočavanja sa prošlošću, provincijalizovanoj svesti koja proizvodi novu zatvorenost, egzistencijalnom strahu običnog čoveka, ali i o važnosti preuzimanja rizika, kao i o potrebi pronalaženja načina za nove forme udruživanja i borbe za pravo na rad i život dostojan čoveka.
(SEEcult.org)