Rat u doba ljubavi
Predstava “Rat u doba ljubavi” Jetona Neziraja, u režiji Bljerte Neziraj i produkciji Qendra Multimedije iz Prištine, gostuje 13. decembra u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, a govori o četiri čudne žene i njihovoj intimi, strastima, ludilu, tajnama i željama, ali na duhovit način promišlja i raspad Jugoslavije i ukazuje na teškoću uspostavljanja sećanja na događaje koji se ne mogu iskazati rečima.
Četiri žene u toj predstavi stvorile su zajednički zamišljeni svet u kojem zabava i igranje postaju sklonište koje im pomaže da prežive. Pred očima publike se smenjuje 28 scena koje kroz humor, sentimentalne stereotipe i klišee, prikazuju priče tih žena i njihove razgovore o ljubavi, strahu, osveti i tragičnoj prošlosti.
One ćaskaju dok se podvrgavaju depilaciji i drugim oblicima kozmetičke torture. U metaforičkom korišćenju salona lepote, pridruženom postojećem već kobajagi svetom, lepota je često povezana sa varanjem – sebe i drugih – ne bi li se posleratni period učinio podnošljivim i uopšte mogućim. Iza provokativnog naslova, koji sadrži efekat oksimorona, i takoreći izokreće sastojke jednog ekplozivnog koktela, predstava promišlja na istovremeno duhovit i maštovit način raspad Jugoslavije, navedeno je u pariskom Le Billet des Auteurs de Théâtre povodom predstave “Rat u doba ljubavi”.
Borku Pavićević najstarija žena u predstavi, koja više nema nikoga da je čuje, podseća na stihove Martina Nimelera iz vremena konsolidacije nacional-socijalizma u Nemačkoj, u kojima nabraja kako su nacisti prvo udarili na Jevreje, zatim na komuniste, pa onda i na sindikaliste. “Ta Nimelerova pesma je još od početka 1990-ih bila na zidovima naših soba i kancelarija kao podsetnik na moguće katastrofe, a posle svih tih nesreća, teških vremena rata i nasilja mi sada i opet u kontekstu današnjih okolnosti i događaja citiramo stihove te pesme… Sada kada nam se ‘dogodio mir’, svuda unaokolo vidimo salone lepote u kojima se odvijaju razgovori o noktima i kosi, i gde se ‘proizvode’ lepotice noći koje se razotkrivaju sledećeg jutra. U svim našim gradovima najznačajnija proizvodna delatnost je ulepšavanje, što je jedna od posledica dominacije trgovine u odnosu na proizvodnju. U našim gradovima stranci primećuju napredak i demokratiju samo na osnovu toga koliko je otvoreno butika koji prodaju svetske marke – brendovi internacionalnih kompanija čija su imena pogrešno napisana na engleskom – vide dobru hranu, restorane, kafee, zabavu…”, navela je Borka Pavićević.
Pariski Au Poulailler naveo je za predstavu da su “četiri žene zatvorene u duševnoj bolnici koju su, zahvaljujući njihovoj imaginaciji, pretvorile u salon lepote. Reči ljubavi dominiraju nad onima koje su povezane sa ratom, a da se ove potonje ipak mogu uočiti iza prvih. Centralna uloga je dodeljena staroj gospođi kojoj je nemoguće da iskaže njenu sopstvenu priču (verovatno jer je toliko neverovatna, a i nema ko da je čuje), a čija je funkcija da uređuje njihov zajednički život u tom nemogućem salonu lepote. Ovo ukazuje na teškoću uspostavljanja sećanja na događaje koji se ne mogu iskazati rečima, a time i na iskupljujuću nužnost imaginacije”.
U predstavi igraju: Aurita Agushi, Shengyl Ismaili, Shkelzen Veseli, Albulena Kryeziu i Molkë Maxhuni.
Koreografiju potpisuje Adrienne Hart, muziku Gabrielle Marangoni, scenografiju i kostime Igor Vasiljev i Isidora Spasić, a scenski menadžment Lendita Idrizi.
(SEEcult.org)
