Kritika na delu: 18. Bijenale umetnosti Pančevo - 2/4
18. Bijenale umetnosti "Prostorni agens", Pančevo, 26. maj - 17. jun 2018.
2/4 Kritičar na delu: Stevan Vuković, teoretičar umetnosti
U nastavku serijala Kritika na delu, u drugoj od četiri epizode o 18. Bijenalu umetnosti u Pančevu, teoretičar umetnosti Stevan Vuković navodi da je koncept te izložbe nedovoljno definisan kroz samu postavku, dok je jasniji u katalogu, a kao najveći nedostatak vidi odsustvo diskusionog programa, zbog čega se Bijenale svodi na prezentaciju i jednosmernu komunikaciju radova.
“Za mene je koncept teško uhvatljiv s obzirom na tri segmenta koja se u katalogu još nekako i prepliću, ali u postavci je teško detektovati način na koji se njihov odnos reflektuje kroz konkretne radove, kroz postavku i kroz mapu grada kroz koju se neko kreće da bi video pojedinačne radove, jer nisu koncentrisani na jednom mestu”, naveo je Vuković povodom 18. Bijenala umetnosti, koje je bilo tematski fokusirano na performans, privatne galerije i kolekcije i doktorske umetničke radove.
Performans S/T umetnice Lale Nomade iz Meksika na otvaranju 18. Bijenala
Iako je pohvalio naslov 18. Bijenala “Prostorni agens” kao jednostavan i britak, Vuković je očekivao da će se u tom kontekstu dogoditi i određena reaktivacija prostora, kojih ima mnogo u Pančevu, i koja nije nova stvar, jer je gotovo svako bijenale do sada reaktiviralo neke od lokacija odabranih za izlaganje. Iako su to često bili isti prostori, reaktivirani su, kako podseća Vuković, na različite načine – različitim radovima ili iz različitih uglova formulisanom koncepcijom reaktiviranja.
“Međutim, ovde to što smo videli je bilo uglavnom svedeno na artefakte stavljene u prostor i neke performanse koji nisu ostavljali trajnijeg traga u tom prostoru – odvijali su se u vremenu i kasnije je dokumentacija prikazivana tokom izložbe, kao i dokumentacija mnogih drugih performansa koji su, eto tako, uvedeni u okviru jedne od tri podteme, a to su perfromans, edukacija i tržište, uslovno rečeno”, naveo je Vuković, koji smatra i da je bi zajednički imenitelj za te tri heterogene teme mogla da bude korišćena, ali neiscrpljena reč – kapital.
Radovi Simonide Rajčević u okviru predstavljanja galerije Zvono u Beogradu
“Imamo obrazovni kapital – nešto u šta mnogi ljudi ulažu ne bi li na taj način postali kompetitvniji na tržištu umetnosti. Industrija obrazovanja je vrlo surova i mnoge master i doktorske studije koštaju mnogo, ali mnogi umetnici, i ne samo umetnici u polju umetnosti, ulažu u svoje obrazovanje i u sticanje statusa ne bi li postali kompetitivniji na sve prekarnijem tržištu rada u tom polju. S druge strane, imamo simbolički kapital nekadašnjih propitivačkih praksi – neoavangardnih i drugih pokušaja, npr. rađanje postobjektne umetnosti koja je u osnovi imala i subverziju tržišta u smislu – ako ne proizvodimo nešto što je objektno, onda taj neki proizvod našeg rada ne može da cirkuliše na tržištu. Naravno, neke vrste detekcije vrednosti tog rada, dokumentacija tog rada, mogu da budu vrlo tržišno isplative. Treća stvar je taj finansijski kapital koji u nedostatku socijalne države preuzima dominaciju nad strukturom umetničkog sistema. Mnogo veći broj umetničkih produkcija koje su vidljive u javnosti se realizuje preko privatnog kapitala, nego preko konkursa, koji su javni, koji se finansiraju javnim novcem i gde su u žirijima neke osobe koje su osvedočeni profesionalci u svojoj oblasti, koje rade za javno dobro”, naveo je Vuković.
Video performansa Sanje Iveković 'Osobni rezovi' (1982)
“Kada se govori o prostornom agensu, ovde imamo relativno pasiviziranu institucionalnu infrastrukturu grada koja se nekako reaktivira suodnošenjem različitih vrsta kapitala. Ideja je da obrazovni kapital plus finansijski kapital plus simbolički kapital, koji postoji u toj nekoj nataloženoj istoriji umetnosti, zajedno proizvode određenu vrstu viška vrednosti koji može da podigne kvalitet života, koji može da bude isplativ, koji može da uvede ovu sredinu u neke kulturne industrije i sve to što je jako poželjno na nivou lokalnih kulturnih politika danas”, dodao je Vuković.
Što se tiče kustoskog elementa izložbe, odnosno načina na koji su određeni sadržaji koji se prikazuju formatirani i prikazani u prostoru i vremenu trajanja Bijenala, Vukoviću je posebno interesantno to da je “najuspešnije urađen katalog, koji je koštao verovatno više od 50% celokupnog budžeta izložbe”.
Katalog 18. Bijenala umetnosti
“Čuo sam da je koštao nekih milion dinara. Sve što nema na izložbi, ima u katalogu, tj. u katalogu postoje sve reference koje posetilac ne može da otkrije gledajući postavku. Kada u postavci gledamo neke radove koji su 50 i više godina stari, čak i ako prepoznajemo njihova značenja, ne poznajemo kontekst u kojem su proizvedeni, niti kontekst u kojem su pokušavali da deluju za neku ideju i protiv nekog stanja. U katalogu su tekstovi veoma elaborirani. Tekst selektora (Andreja Mirčeva) daje istoriju performansa, ne samo lokalnog, i ne samo činjeničnu istoriju, nego istoriju koja je u velikoj meri potkrepljena teorijom, gde se tačno pozicioniraju - i u vremenu, u nekoj dijahroniji, i u odnosu na današnji trenutak, određene performativne prakse. Ali kada gledamo izložbu, to je nekako potpuno izmešano sa krajnje dekorativnim radovima, koji dolaze iz drugog segmenta, a to je segment tržišta, koji je ukorenjen u današnjem trenutku i mogućnostima da se prodre do određenih finansijskih izvora koji bi dalje mogli da podstaknu razvoj tržišta itd”, naveo je Vuković.
S druge strane, kako je dodao, u katalogu je i tekst Danila Prnjata koji veoma kritički posmatra tržište i pokušava da pokaže na koji način tržište uslovljava produkciju, kontekstualizuje produkciju, artikuliše produkciju i pokazuje određenu javnu sliku toga šta je umetnost.
“Na samoj izložbi to ne vidimo. Ništa skoro. Ovde je to što je komercijalno i ono što je makar po ideji subverzivno i makar to što je po svom istorijskom položaju bilo subverzivno – stavljeno u istu ravan. To su neke slike na nekim zidovima koje mi tako u nekoj nestrukturisanoj postavci gledamo jedne za drugima i kao shvatamo da su to sve neke vrednosti i da sve njih treba da zapamtimo ne bi li ih prepoznali ako se susretnemo ponovo sa njima”, dodao je Vuković.
Radovi u okviru predstavljanja galerije Zvono i privatne kolekcije Radivoja Dražovića - Radiks
Kao ono što najviše nedostaje 18. Bijenalu, Vuković je naveo programe koji bi proizvodili dijalog, konteksutalizaciju.
“Ovo je možda prvo bijenale koje nema nikakav panel, koje je zasnovano na prezentacioji i jednosmernoj komunikaciji radova. Možda nije prvo, možda je to moja naivna projekcija da svaki kustoski projekat danas mora da ima neku dimenziju koja se otvara i prema stručnoj, i prema opštoj publici, i koja problematizuje sopstvenu poziciju, i koja to što se prikazuje u izlagačkom formatu ne posmatra dato kako jeste, nego kao set pitanja koja se postavljaju za neku javnu raspravu u kojoj učestvuje šira javnost. Ja ne volim da gledam izložbe koje imaju kao pretpostavku serviranje određenih vrednosnih kriterijuma. Uvek su mi više prijale problematizujuće izložbe. Znači, sve što mi postavljamo - makar čak i verovali u to što radimo, a nekada je jako potrebno da verujemo u vrste umetničkih praksi koje predstavljamo - ne smemo to uzimati kao nekako hijerarhizovane i jednom zanavek date vrednosti koje treba samo prenositi publici i kanonizovati ih za neke sledeće generacije koje će ih pasivno preuzimati”, naveo je Vuković.
“Takva istorija umetnosti ne postoji odavno i takva vrsta kustoskih praksi teško može da se nađe, osim u nekim fragmentima”, dodao je Vuković.
*U prvoj epizodi serijala o 18. Bijenalu umetnosti u Pančevu, na kojem su predstavljeni radovi više od 30 umetnika, za serijal “Kritika na delu” govorila je istoričarka umetnosti Marijana Kolarić, a u narednim učestvuju umetnik Selman Trtovac i mladi istoričar umetnosti Lav Mrenović.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2018. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2018.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
(SEEcult.org)
