Slične teme angažovanih filmova na Balkanu

Regionalna selekcija 13. festivala angažovanih filmova Slobodna zona pokazuje, prema oceni selektora Ivana Bakrača, homogenost unutar kinematogafija bivše Jugoslavije, a bipolarnost u produkcijama Rumunije i Grčke, dok je ono što ih sve povezuje – balkanski mentalitet.

Mladi reditelj Ivan Bakrač i montažerka Jelena Maksimović pregledali su 70 filmova i odabrali deset dugometražnih i deset kratkih za takmičarski program 13. Slobodne zone, uz još dva naslova van konkurencije.

“Brojke variraju po zemljama. Na primer, iz Mađarske smo gledali samo tri filma, jer nije bilo onih koji odgovaraju profilu Slobodne zone - preovlađuju komedije, romanse. Iz Grčke takođe nismo našli puno filmova sa onom vrstom angažovanosti koja je nama zanimljiva. Tako da iz Mađarske imamo samo jedna kratki film i iz Grčke dva, dok je iz naših eks-ju zemalja bilo puno adekvatnih filmova i mogli smo da odaberemo i više da smo imali više termina za prikazivanje“, rekao je Bakrač 3. novembra u festivalskom programu “Kafa sa autorima”.

Bakrač je napomenuo da se u onome što su videli oseća izvesna bipolarnost. Kao primer, naveo je da u rumunskoj kinematografiji ili vlada novi rumunski talas ili oni koji se bore protiv toga. Isto je sa Grčkom – ili liče na ranije filmove Jorgosa Lantimosa, koji su klasičan novi grčki talas, ili su potpuno kontra tome - neki eksperimentalni, lični, esej filmovi.

“Sa bivšom Jugoslavijom je drugačije, čini mi se da je manje te bipolarnosti, da su homogeniji filmovi, da se i dalje bave sličnim temama. Puno se oslanjaju na naše ratove i mislim da je to nešto što ih povezuje“, rekao je Bakrač.

Ističući da se na tom polju izdvojio igrani film “Muškarci ne plaču” bosanskog reditelja Alena Drljevića, dodao je da je bilo još tri-četiri filma u vezi sa posttraumatskim sindromom.

“Inače, u svemu što smo videli nekako se stvarno oseća Balkan, čak i u mađarskom filmu - taj neki balkanski mentalitet i borba današnjeg balkanskog čoveka. Tako je i kad je reč o Bugarskoj, mada je ona već u Evropskoj uniji, ali igrani film ‘Smernice’ Stefana Komanadreva vrlo pokazuje probleme tranzicionog društva. Iako su oni kao odmakli korak dalje, izgleda da se bore sa istim problemima kao Bosna ili Albanija ili Srbija”, izjavio je Bakrač.

Povodom teme radničkih pitanja i propadanja industrije, Bakrač je kao njemu verovatno najdraži film u selekciji izdvojio dokumentarac “Buffet Željezara” hrvatskog reditelja Gorana Devića.

“Reč je o zatvaranju kafića koji se nalazi u ulazu najveće fabrike u jugoistočnoj Evropi, u Sisku. Dirljiva priča prikazuje odumiranje jednog vremena, a sa druge strane je takođe hrvatski dokumentarac ‘Tvornica je naša’ Vedrane Pribačić. To je inspirativan film o radnicima koji su preuzeli fabriku u svoje ruke jer nisu bili zadovolji privatizacijom  Izborili su se i sada su oni vlasnici i rade kao nekad, u vreme bivše Jugoslavije. Uvek ima neka konekcija sa bivšom Jugoslavijom, bilo kroz propadanje, bilo kroz vraćanje na ideju”, kazao je Bakrač.

Što se tiče opštih kriterijuma, dodao je da su koselektorka i on “težili da spoje kvalitet i filmski izraz, a da bude ispričano nešto što je vrlo relevantno i što je važno da bude prikazano na Slobodnoj zoni”.

“Bilo je puno filmova koji su samo angažovani, odnosno angažovani su u tematskom smislu, ali deluju kao televizijska reportaža ili emisija o nekoj specifičnoj temi. Jelena i ja smo se u startu dogovorili da tražimo fimove koji pomiruju dva kriterijuma - da su i filmski interesantni uz to što imaju angažovanost koju Slobodna zona zahteva. Pritom nismo imali specijalnu temu na koju bismo se fokusirali. Tražili smo najbolje filmove, a teme su  i LBGT i migranti, problemi nasilja u porodici, nezaposlenost”, rekao je Bakrač.

Ističući da je u regionalnom programu čak desetak nacionalnih premijera, četiri regionalne i četiri međunarodne premijere, dodao je da nisu tražili ekskluzivu, ali da je lepo što se tako ispostavilo.

“Cilj nam je bio da predstavimo nove autore i one sa već poznatim imenima u regionu kao što su Adrijan Sitaru (Nezakonito) ili Radu Jude (Mrtva nacija) ili već pomenuti Stefan Komandarev”, kazao je Bakrač.

Takođe su insistirali da uz svaki dugometražni film bude prikazan po jedan kratki.

“Smatramo da su oni podjednako važni – i tematski za Slobodnu zonu i po kvalitetu filmskog izraza. Nadam se da će to ubuduće biti stalna praksa. Hteli smo da tako povećamo vidljivost kratkih filmova, jer znamo da do sada u Beogradu kada su se kratki filmovi prikazivali u bloku te projekcije nisu bile baš posećene”, objasnio je Bakrač.

Jedan od kratkometražnih filmova u takmičarskom programu je “Prioritet”, koji su na “Kafi sa autorima” predstavili mlada rediteljka Jovana Kovanović i glumci Maja Šuša i Slaven Došlo.

Film prikazuje mlad pomodan par koji nailazi na čoveka u nesvesti blizu pruge na periferiji grada. Oni žure na njima bitan događaj koji organizuje važan prijatelj i moraju da odluče šta da rade.

“Bila sam inspirisana jednom italijanskom pričom, koja se bavi društvenom anomalijom, jako zastupljenom i kod nas i u svetu. Želela sam da se bavim globalnom temom koja predstavlja problem etike i savesti u digitalnom dobu, kao i problem nedostatka empatije”, izjavila je Jovana Kovanović, dodajući da je ceo film u jednom kadru.

“Snimili smo ga u dahu, za jedno veče i bez budžeta, iz desetak tejkova”, rekla je ona.

Glumci su se u razgovoru, koji je vodila rediteljka Jelena Gavrilović, prisetili pozitivnog iskustva sa snimanja, komentarišući i svoj odnos prema angažovanosti prilikom izbora uloga.

Maja Šuša je izjavila da je to za nju veoma važno i da ne bi želela da učestvuje u nekom filmu koji promoviše ideje koje ona ne podržava.

“A da li film mora da bude po svaku cenu angažovan ili ne, to kod glumaca nije tako razdvojeno. Ali jeste važno da sa rediteljem postigneš zajednički jezik oko te angažovanosti i na koji način će ona da se ispolji, koja je tvoja uloga u svemu tome, jer time što radiši govoriš o nekoj široj slici društva”, izjavila je Maja Šuša.

Slaven Došlo je naveo da je “posao glumca da konkretizuje ideju reditelja”.

“Koncept filma ili priča mogu da budu angažovani, ali kad dođe do likova, onda su to ljudi koje treba oživeti. Za gradnju lika glumcu ne znači mnogo da li je ceo film angažovan ili ne, osim ako igrate baš nekog aktivistu. Ipak, mislim da jeste poenta postavljati pitanja. Uvek je dragocenije ako smo time otvorili nekakav dijalog nego da smo samo nešto ispričali. Mada nemam ništa protiv pričanja priče, koja ne mora uvek da bude angažovana, ali mislim da svaka vrsta iskrenosti prpesipituje neku vrstu dogmu tako da je samim tim anagžovana”, rekao je Došlo.

Festival Slobodna zona prikazuje od 1. do 6. novembra u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, više od 45 dokumentarnih i igranih filmova.

Koji od filmova na 13. Slobodnoj zoni će osvojiti neku od četiri nagrade koje dodeljuju dva stručna i jedan omladinski žiri, biće poznato 6. novembra.

Publika će, kao i svake godine, glasati za svoje favorite, a pored nagrade za najbolji film, odlučiće i koji filmovi će na proleće 2018. krenuti na turneju po Srbiji.

Festivalski sajt je feezonebelgrade.org, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)