Nušićijada kao osvajanje slobode
Nušićijada u Ivanjici, održana od 31. avgusta do 2. septembra, bila je pokušaj retrospektive stanja duha nekadašnjeg gradića s početka 60-ih godina prošlog veka. Nušićijada je obnovljeni festival koji se nekada održavao u Ivanjici. Ovogodišnji, trodnevni, festival nosio je naziv “Više od igre” po istoimenoj seriji koja je snimljena u Ivanjici. Medjutim, duh tog bajkovitog gradića skoro da je utrnuo, ljudi omamljeni estradizovanom “kulturom” nemaju potrebu za otporom. Da je kultura suvišno područje kojem bi se prepustio utrnuli palanački duh najbolje se ocrtalo u ideji organizatora da izvesni sadržaj “silom” prilika prikaže u okviru Nušićijade, ali ne u glavnom, već u pratećem programu. U prateći program, slovima malo većim od potrebe mikroskopskog sočiva, svrstani su sledeći sadržaji: projekcije filmova nagrađenih na evropskom festivalu animiranog filma Balkanima; izložbe ivanjičkih umetnika koji žive van Ivanjice, te samostalna izložba Milice Raičević i izložba karikatura Sabahudina Muranovića.
Zabranjeni bez zabrane, reklo bi se da situacija nije ista kao pre četrdeset godina. Ni nalik, mnogo je gora. U dokumentarnom filmu “Zabranjeni bez zabrane” Milana Nikodijevića i Dinka Tucakovića, scenarista Branko Vučićević kaže: “Mi njima šljagu, oni nama šljagu”. Metaforičnu šljagu, naravno. Danas ne postoji formalna zabrana , ali se u potpunosti sprovodi u vidu ignorisanja i zanemarivanja. Festivali u Srbiji godinama unazad, ma o kom festivalu da je reč, poprimaju populistički stil. Organizatori imaju fetišističku potrebu da podilaze masi, da se dodvoravaju nagonskom delu ljudskog bića, a osobit fetiš im je podilaženje političkim frakcijama.
Šta je to umetnost i koja je njena svrha skoro da nikog i ne zanima, važna je benificija da ne kažem korist. Umetnost je ljudska delatnost koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula, uma i duha. Andre Malro (André Malraux) kaže: “Umetnost nije ukras dokolice, ona je teško osvajanje...”
Rukovodeći se idejom da ljudski um i duh treba što više stimulisati lepotom i istinom, Milica Raičević, magistar slikarstva, okupila je 16 likovnih, primenjenih umetnika i arhitekata poreklom iz Ivanjice, pod sloganom “Onaj što ga tražimo - tu je!”, u cilju održavanja zajedničke izložbe. Prvi put su ivanjički stvaraoci različitih umetničkih izraza imali priliku da prikažu svoje radove svojim sugrađanima u galeriji Doma kulture u Ivanjici. Slogan preuzet iz Nušićevog dela “Sumnjivo lice” (Onaj sto ga trazimo - tu je!) upotrebljen je kao sredstvo kojim se skreće pažnja na preteranu upotrebu floskule - “koga ćemo, nemamo koga?” kada je reč o organizovanju neke umetničke, naučne ili obrazovne manifestacije. Uobičajeno je, kao najgori izgovor za beslovesnost, da se kaže kako nema niko relevantan ko bi to radio osim onog ko služi svrsi, tj. onoga koji služi većini, bez obzira što on nije kvalifikovan za tako što. I zaista svih 16 umetnika, a ima ih mnogo više, bili su taj koga tražimo.
Mudri Platon je u svom delu “Država”, pomoću tripartitne psihologije, objasnio šta je to pravednost - kada svaki deo organizma, nagonski, voljni i umni, radi ono što je njegov zadatak, rukovodeći se i podvodeći se pod um.
Želim da kažem da organizovanje festivala i njihov sadržinski deo mora biti dobro promišljen, organizovan, i na kraju realizovan. Samo tada zaista nema prostora za upotrebu bilo kakvih floskula, već onaj koga tražimo tu je, pored nas, bez potrebe za marginalizacijom i skrajnutošću.
Raičevićeva je samostalnom izlozbom u Kušić hanu, nazvavši je “Intimna istorija”, referirala na grad kakav je bio 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Otuda i naziv “Intimna istorija”. Gledajući crno-bele fotografije iz detinjstva i mladosti svoje majke, fotografije na kojima su uhvaćeni čak i trenuci stare Nušićijade, posmatrajući to bajkovito i neponovljivo vreme, Milica je želela da nas podseti na to doba kada su se ljudi družili u prirodi, kupali u Moravici, i sa velikim nestrpljenjem i iskrenošću iščekivali nova ostvarenja jugoslovenskih i stranih umetnika. U tom gradu, u Ivanjici, nekada su se snimale serije i filmovi (Više od Igre, Sok od Šljiva, Sumnjivi lice...), grad je vrveo od umetnika, naučnika, posetilaca, čak i iz inostranstva. Stara Nušićijada je u svom glavnom programu podrazumevala, pored prikazivanja ili izvođenja Nušićevih dela, i prikazivanje stranih filmskih ostvarenje nagrađenih u Kanu.
Nijedan lik na koji Milica želi da nas podseti nije nalik nekom drugom, on je osoben, jedinstven i neponovljiv. Ljudi iz tog vremena nisu toliko, kao sada, želeli da budu “neko drugi”, kao da su znali da različitost obogaćuje svet i u toj različitosti su uživali. Čini se kao da je to bio neki svet koji nama sa ove vremenske distance izgleda nestvarno, bajkovito, gotovo utopijski. Na njenim slikama, slikama samog grada Ivanjice, vidimo grad bez ljudi, grad prelepih boja, miran, usnuo, jednu utopiju, ono što su možda želeli naši preci da ostave nama, a mi smo kao puki strašljivci pred činjenicom da smo iz jednog malog mesta pohrlili u neko drugo mesto, veće, sa željom da budemo deo mase, deo nečeg “velikog”, deo jednog gigantskog surogata svih vrednosti.
Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka obeležile su čitav svet , ne samo Ivanjicu ili Beograd. Decentralizacija je bila prirodan proces, raspodela odgovornosti sa najviših organa rukovođenja na niže, u prevodu decentralizovanje kulture, da bi odnos snaga bio dobar, da bi se postigla ravnoteža. Beograd i Zagreb su bili centri kulturnog razvoja, ali i drugi gradovi širom tadašnje zemlje nisu zaostajali za kulturnim tokovima, nekako se narod trudio da znanje, obrazovanje i produhovljenost budu cilj kome se teži.
Osvajanje slobode je sizifofski posao, iznova i iznova guranje kamena, borba za opstanak, borba za autentični život. Stanislav Lem (Stanisław Lem), poljski pisac naučne fantastike poznat po romanu “Solaris”, koji su ekranizovali Andrej Tarkovski (Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский), a zatim i Stiven Soderberg (Steven Soderbergh), napisao je novelu “Maska” koju su braća Kvej (Timothy, Stephen Quay), obradili u obliku animiranog filma. Film “Maska” prikazan je na Animafestu 2012, a osim njega, imali smo priliku da vidimo još pet animiranih filmova, pobednika međunarodnih festivala u okviru pratećeg programa Nušićijade. Nema potrebe da kažem koliko je takva mogućnost, mogućnost pogledati takve filmove u Ivanjici, važna, ali nažalost, to je ostalo nezapaženo, skoro sabotirano. Lem nam u svom delu “Maska” poručuje da se možemo maskirati, biti zauvek maskirani, potpuno promeniti lični opis, ali ono što smo mi uistinu ne može se promeniti ma kakva maska da je u pitanju. Osvajanje slobode pripada autentičnom životu, susretanju sa sobom, nasuprot neautentičnom životu koji je obeležen strahovima, osrednjošću i anonimnošću. To je fundamentalno pitanje: autentični ili neautentični život. Don Kihot (Don Quixote) ili Sančo Pasa (Sancho Panza). Čovek može da bira, čovek je biće mogućnosti.
Zato verujem u ljude, a želim da verujem i mojim sugrađanima, da mogu bolje, da mogu više, da će postati svesni koliko je važno da znaju i razumeju potrebe onih što dolaze za nama, da imaju odgovornost prema sebi i prema drugima!
Vesna Maričić
