Recept Siniše Labrovića
Pasulj sa kobasicom, koji će umetnik Siniša Labrović besplatno podeliti 17. decembra u Galeriji VN u Zagrebu, trebalo bi da okupi na zajedničkoj gozbi dve vrste publike koje se retko sreću - one koji se svakodnevno bore za preživljavanje i one gladne duha, koji se muče oko smisla života.
Labrovićev rad “Recept” sastoji se iz dva dela. Prvi je večera u Galeriji VN tokom koje će biti podeljeno oko 300 porcija pasulja sa kobasicom i hlebom.
Na zajedničku gozbu pozvani su svi ljudi dobre volje i/ili krčećih creva.
Prema rečima Labrovića, za vreme obeda stajaće za govornicom, u odelu, i držati govor.
Sadržaj govora je detaljan opis bogatog i slasnog obroka, uz recepte i načine pripreme. Proces podele hrane, obedovanja i govora će biti sniman kako bi video rad naknadno bio prikazan u galeriji.
Navodeći da je zajednički obed jedan od najstarijih oblika utemeljenja, potvrde i proslave zajedništva, Labrović podseća da su i danas događaji koji se smatraju važnim za pojedinca i zajednicu (rođenje, svadba, smrt) praćeni zajedničkim blagovanjem. Takođe, i proslave rođendana, prijateljska, porodična i poslovna druženja, završeci školovanja, verski praznici i slično.
“Hrana je moćan integrator. Možda baš zato što je gotovo nikada nije bilo dovoljno za sve. Inverzan oblik deljenja hrane kao slavljenja zajedništva jeste institucija javne/narodne kuhinje. Ona je namenjena nemoćnima, starima, siromašnima, bolesnima, onima koji, privremeno ili trajno, gube u trci života, pa više ne mogu sebi priuštiti niti ono najosnovnije. I tu, bez obzira na osećaj solidarnosti, gotovo niko ne slavi zajednički obed, makar i bio zahvalan za njega”, naveo je Labrović u opisu svog rada kojim ukazuje i da je galerija savremene umetnosti institucija koja je u mnogo čemu slična javnoj kuhinji.
“Njena je publika ona gladna duha, makar i dijetalnog, kakav je savremeni, i dobrovoljna, a ipak često zapitana ‘što meni ovo treba’”, naveo je Labrović i izrazio nadu da će se u Galeriji VN sjediniti te dve “publike” koje se retko susreću: ona koja se bori za svakodnevno preživljavanje i život kao takav i bilo kakav sa onom koja se muči oko smisla toga života u znoju svojih artističkih i kulturnih pregnuća.
Podsećajući i na stihove Vislave Simborske (Wislawa Szymborska) is pesme “Deca epohe” (Mi smo deca epohe / epoha je politička), Labrović konstatuje da izgleda, međutim, da je došlo do “zamora materijala”.
“S porastom broja onih koji tendiraju prehrani u javnoj kuhinji, smanjuje se broj zainteresovanih za politiku kao brigu za javni interes. Međutim, izbori se i dalje održavaju u pravilnim ciklusima. Sa smanjenjem interesa za ponudu političara, porastao je broj i sadržaj pratećih događanja. U predizborna vremena umesto političkih skupova imamo sevanja makaza na raznim otvaranjima, besplatne koncerte, a jedan od omiljenijih oblika privlačenja glasača je podela hrane. Najčešće se na obali deli riba, a u unutrašnjosti pasulj s kobasicama. Prodaja nade, začin ideologije, lakše se guta uz besplatan obrok. Zemlja Dembelija do prvoga pražnjenja creva. Jacques Lacan kaže da nada u bolje sutra vodi u samoubistvo. Kao optimistu, drago mi je da ipak nekamo vodi”, naveo je Labrović.
Rođen 1965. u Sinju, Labrović je jedan od najprovokativnijih umetnika u Hrvatskoj poslednjih desetak godina. Skrenuo je pažnju 2005. godine radom “Stado.org”, u kojem su ovce bile učesnice rialiti šou programa po ugledu na “Velikog brata”.
Među njegovim poznatim performansima su “Gloria” (guslarsko izvođenje tekstova iz magazina “Gloria”), “Kažnjavanje”, “Obeležavanje” i “Zavijanje ranjenika”, te serije “Fraze” i “Pišanje”.
Labrovićevi radovi nalaze se u zbirkama Muzeja savremene umetnosti u Zagrebu, Galerije umetnina u Splitu i Umetničke galerije u Dubrovniku. Na 11. Istanbulskom bijenalu 2009. godine izložio je rad “Postdiplomsko obrazovanje”.
Predstavljao je Hrvatsku ove godine na 13. Bijenalu arhitekture u Veneciji s Pulskom grupom, Hrvoslavom Brkušić, Igorom Bezinovićem i Borisom Cvjetanovićem.
(SEEcult.org)