KND: Neposredni konteksti 3/3

Milorad Mladenović - Neposredni konteksti, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, 17. novembar - 10. decembar 2016.

3/3 Kritičar na delu: Radonja Leposavić, istoričar umetnosti

Istoričar umetnosti Radonja Leposavić, učesnik treće epizode serijala Kritika na delu o izložbi  “Neposredni konteksti” Milorada Mladenovića, skreće pažnju da već više decenija zapravo nema bilo čega neposredovanog, zbog čega smatra da je i naslov postavke trebalo to da konstatuje.

“Kako to ‘Neposredni konteksti’ kada već 20 i više godina znamo da nema ničega neposredovanog? Sve je zapravo posredovanje”, naveo je Leposavić, navodeći da i sam Mladenović “obara taj svoj naslov” već prvim radovima na koje se nailazi po ulasku u galeriju sa desne strane – zamazanim ekranima.

“To je to stanje u kojem živimo već duže – da smo svesni potpuno toga da nema ničega neposredovanog, da je sve posredovano. U ovom slučaju - posredovano je ekranom”, naveo je Leposavić, koji smatra da je moto izložbe zato mogao da bude “Nema neposredovanih konteksta”.

Leposavić skreće pažnju na još nekoliko stvari koje su, prema njegovom mišljenju, pogrešno ili loše izložene. Između ostalog, ističe važnost rada koji je posvećen Vilijamu Morisu, ali je u niši, pa se na njega ne obraća dovoljna pažnja.

Mladenović je, prema mišljenju Leposavića, izabrao Morisa verovatno zato što je video sličnost između Engleske 19. veka i Beograda 21. veka.

Taj period industrijske revolucije u Engleskoj, kada su delovali i Moris, i prerafaeliti, njihov prijatelj i ideolog Džon Raskin opisao je kao vreme u kojem su “ljudi masovno ostajali bez posla, kada su gradovi postajali grozni, ružni, radnici sve siromašniji…”

“Da je bilo novca, čini mi se da bi ta mustra kojom Mladenović kaže hvala Vilijamu Morisu, trebalo da bude aplicirana kompletno na sve zidove galerije, i na plafon.. Time bi se možda reklo da je Beograd 21. veka kao recimo London 19. veka, a da je Smederevo Miše Mladenovića, recimo, Mančester 19. veka”, naveo je Leposavić.

Leposavić posebno skreće pažnju i na seriju fotografija praznih stolica na izložbi Mladenovića, koji je i likovni umetnik, i arhitekta.
 
Mladenović “zna da je arhitektura nešto što uzima u obzir meru čovekovu, a osnovni kvant čovekove mere je stolica. On nam daje stolicu koja je korišćena. Ljudi tu više nema. Ljudi moraju tek da se legitimišu, treba da kažu ko su da bi se pojavili ponovo na toj stolici - ako se ikada pojave”, naveo je Leposavić, skrećući pažnju i na rad “Pismo prijatelju” kojim se Mladenović legitimiše, priča priču ko je, iz koje kulture potiče…

“Kako nam on tu priču priča? Piše ćirilicom razglednice, koje šalje Marku Cukerbergu, osnivaču Fejsbuka. Služi se arhaičnom metodom, kao kada bi neko Nikiju Laudi dao da se vozi kočijom, čoveku koji je bio prvak Formule 1... Kočija je svakako nešto retro. Ovde imamo retro pristup Miše Mladenovića. On šalje svoje zapise, fotografije, slike, vidimo sandučiće… napravio je vrstu video rada sa slajdovima, vidimo adresu Cukerberga... Ali, on odgovor ne dobija. Time bi hteo da kaže da danas niko više nije zainteresovan za Milorada Mladenovića. Za nikoga od nas”, naveo je Leposavić, ukazujući i da je postavka tako osmišljena da se ne čuje šta Mladenović čita, nema slušalica pored ekrana, već se samo čuje neko romorenje i njegov glas, koji se ne prepoznaje.

“l on čita što je napisao, ali morate da prislonite uvo… a niko neće to uraditi na izložbi. Dakle, to što je on nama omogućio da čitamo ili slušamo o tome ko je on, to ostaje mimo nas”, dodao je Leposavić.

Navodeći i da je iskrenost jedna od velikih tema Mladenovića, Leposavić ukazuje na fotografiju kafića u Kosovskoj Mitrovici koja pokazuje neiskrenost, odnosno isprepletenost laži i istine.

“Da li je on iskren? Nije iskren. Zašto nije iskren? On je, doduše, tu fotografiju nama prezentovao kao sliku jednog trenutka Kosovske Mitrovice. Ta fotografija jeste tačna, ali tačnost nije istina. To je govorio još Pol Sezan. Tu se prepliću istina i laž”, naveo je Leposavić.

Leposavić je posebno skrenuo pažnju i na deo izložbe sa portretima profesora Arhitektonskog fakulteta, na kojem predaje i sam Mladenović, a koji ukazuju na ambijent u kojem on živi i radi. Zato je izložba, prema Leposaviću, mogla da nosi naziv “Bliski konteksti”. 

“Na 13 portreta su ljudi koji su vanredni prof na Arhitektonskom fakultetu, a u tu grupu spada i Milorad Mladenović. Tu nema žena. Ti portreti govore o nečemu jako dramatičnom. Tu nema Ljiljane Blagojević i još nekih žena koje su vanredne profesorke. Zašto ih nema? Zato što je odstrel društveni već počeo”, naveo je Leposavić.

“U toj istoj sali videćete i uništene reči – knjigu uništenih reči. To vas može podsetiti na policijske dosijee koji nikada kod nas nisu otvoreni, ali tim prebrisanim delovima onemogućavaju danas da saznate istoriju. Danas možete samo nagađati šta je to bilo u našoj prošlosti”, naveo je Leposavić.

Leposavić skreće pažnju i na fotografije stolica u tramvaju, koje je Mladenović snimio u trenutku kada nikoga od ljudi nije bilo.

“Mi živimo u tranziciji. Svi mi koji se vozimo tramvajima smo višak, mi smo suvišni, nepotrebni, nepotrebni smo i u tim tramvajima. Ostavili smo neke svoje tragove, ali nas nema. Dakle, svet danas nije dovoljno veliki da i nas tu bude”, dodao je Leposavić.

Leposavić je, inače, pokušao da sagleda Mladenovićevu izložbu i iz umetnikovog, i iz sopstvenog ugla, u želji da “upiše i sebe u to šta umetnost danas jeste”. Da bi demonstrirao taj dvostruki pristup savremenoj umetnosti, na početku snimanja video kritike rekao je da obuva jednu cipelu umetnika i ostaje u jednoj svojoj. Cipela koju je obuo, međutim, nije bila umetnikova, već njegova - kako je priznao na kraju, a time je želeo da ukaže da čovek danas ne može biti iskren.

“Ja sam iskreno slagao da je cipela koju sam obuo Mladenovićeva, a nije. To je moja cipela. Mi smo u vreme Fejsbuka obojica bili lenji da se nađemo da mi on da cipelu. Sve je, dakle, neka vrsta laži, ali iskrene laži”, naveo je Leposavić.

*U prvoj epizodi Kritike na delu o izložbi "Neposredni konteksti" učestvovala je istoričarka umetnosti Una Popović, a u drugoj epizodi govori Simona Ognjanović.

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Svaku izložbu koja je u fokusu pratiće po tri priloga iz ugla različitih likovnih kritičara/kustosa/istoričara umetnosti, koji će biti emitovani na portalu SEEcult.org i njegovom YouTube kanalu, kao i na Fb strani projekta Kritika na delu

_ _ _

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2016.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije

(SEEcult.org)