Da li nas je istorija izneverila?
Međunarodna izložba “Moving Forwards, Counting Backwards” kustoskinja Antonije Majače i Ivane Bago iz Zagreba, otvorena u MUAC-u u Meksiku, predstavlja umetnike iz istočne Evrope različitih generacija, čiji su rad oblikovale radikalne promene u politici i umetnosti tokom 20. veka, a pokušavaju da ukažu na puteve ka budućnosti kroz pamćenje prošlih revolucionarnih događaja i zaboravljenih ili potisnutih emancipatorskih ideja.
Na izložbi, otvorenoj 25. februara, učestvuju Vojin Bakić (Hrvatska, 1964-1992), Chto Delat? (Rusija, 2003) & Vladan Jeremić (Srbija, 1975), Collective Actions (Rusija, 1976), Gorgona (Hrvatska, 1959), Igor Grubić (Hrvatska, 1969), Tibor Hajas (Mađarska, 1946), Irwin (Slovenija, 1983), Sanja Iveković (Hrvatska, 1949), Julius Koller (Slovačka, 1939), Andreja Kulunčić (Hrvatska, 1968), David Maljković (Hrvatska, 1973), Kazimir Maljevič (Beograd, 1986), Ahmet Ogut (Turska, 1981), Dan Perjovschi (Rumunija, 1961), Anri Sala (Albanija, 1974), Mladen Stilinović (Hrvatska, 1947), Nicoline van Harskamp (Holandija, 1975), Želimir Žilnik (Srbija, 1942) i Artur Žmijewski (Poljska, 1966).
Kustoskinje i umetnici ispred MUAC-a
Izložba ukazuje na to da se dve decenije nakon pada Gvozdene zavese “Tvrđava Evropa” danas suočava s najgorom društvenom, političkom i ekonomskom krizom koju je ikada videla.
“Takozvana Istočna Europa još se seća svoje prošlosti i napuštene komunističke budućnosti. Prošla budućnost je menjana za obećanje panevropske slobode i demokratije, a nekad ‘življena utopija’ za prazni ekran beskrajne tranzicije i političke atmosfere zakasnelosti i nedoraslosti. Diskursi o istočnoevropskoj umetnosti najčešće se konstituišu oko formule ‘umetnost unatoč totalitarizmu i represiji’ koja nemo implicira ideološki postulat da je zapadnoevropska umetnost bila izraz slobodnih individua”, navedeno je u tekstu povodom izložbe.
Ideja o umetnosti kao transformativnoj društvenoj praksi je intrinzična komunističkom projektu, a korene ima u istorijskim avangardama s početka 20. veka. Bez obzira na brojne razlike među zemljama bivšeg socijalističkog Istoka, one dele stoleće dugo uverenje o neodvojivosti umetnosti i političko-emancipatorske imaginacije. Upravo tu međusobnu uslovljenost želi da istrazi izložba “Moving Forwards, Counting Backwards”, koja apeluje na ponovno promišljanje ideja koje su zacrtale horizont 20. veka.
Partisan Songspiel, instalacija Chto Delat? i Vladana Jeremića
Budući da predstavljeni umetnici vuku poreklom uglavnom iz socijalističkih zemalja, njihovi radovi, prema navodima kustoskinja, mogu dati odgovor na pitanje da li nas je istorija doista izneverila.
Njihove prakse istražuju potencijal za stvaranje novog političkog imaginarijuma zasnovanog na ranim univerzalističkim idejama internacionalizma, jednakosti, solidarnosti i slobode. U pitanju su radovi koji, kako je istaknuto, ispituju nestabilne temporalnosti prošlih emancipacijskih događaja i ponovno aktiviraju one delove prošlosti koji su danas zaboravljeni ili potisnuti unutar dominantnih diskursa. Izložba predstavlja splet ideje istorijskog napretka sa umetničkim i intelektualnim avangardističkim tradicijama i njihovim odjecima u sadašnjosti. Veza ideologije, oblika, prevoda i vremena, isprepletena je s narativima o kolektivnom pamćenju i kolektivnom zaboravljanju, kao i našoj sposobnosti da zamislimo zajedničku budućnost i budućnost zajedničkog.
Pojedini učesnici izložbe, koji su umetničke prakse započeli još 60-ih i 70-ih godina 20. veka, bave se nasleđem istorijskih avangardi kroz njihovu dekonstrukciju ili osnaživanje, obećavajući umetnost koja može da transformiše društvo. Na drugoj strani, umetnici mlade generacije, pozivaju se na prakse i ideje 60-ih i 70-ih kako bi pronašli potencijal za spoj umetnosti i života u neoliberalnoj sadašnjosti, odnosno izgradili nove utopije na ruinama prošlih. Drugi istražuju pitanje zajednice i kolektiviteta, bilo testiranjem ideje o mogućnosti kolektivne akcije, bilo ispitivanjem snage aktivizma i samoorganizovanih mreža u sadašnjosti. Grupa radova na izložbi evocira odnose, sećanja i mnogo ličnije interpretacije društvenih događaja u prošlosti, i traumatičnih i emancipatorskih.
Izložba u MUAC-u otvorena je do 25. marta, a realizovana je u saradnji Antonije Majače i Ivane Bago s kustoskinjom Alejandrom Labastidom.
MUAC (Contemporary Art University Museum) je najveća javna institucija savremene umetnosti u Meksiku, čiju je zgradu projektovao arhitekta Teodoro Gonzales de Leon. Prostire se na površini od oko 14.000 kvadratnih metara, od kojih je oko 3.300 kvadrata izlagačkog prostora.
(SEEcult.org)
