Zrno po zrno - pogača, cigla po cigla - palača
Marica Radojčić predstaviće 18. oktobra u galeriji Osmica u Kraljevića Marka projekat “Zrno po zrno - pogača, cigla po cigla - palača” koji je inspirisan obnovom porušene Nemačke posle kapitulacije u Drugom svetskom ratu, uz analizu situacije u Srbiji danas, u kojoj je rad, kako je navela, posebno onaj fizički, davno prognan kao nešto nedolično.
Ambijentalna izložba Marice Radojčić obuhvata video projekcije, fotografije, digitalne grafike i cigle, a biće otvorena do 8. novembra.
Projekat “Zrno po zrno-pogača, cigla po cigla - palača” ostvaren je uz podršku Trećeg Beograda, u okviru programa “Mi volimo umetnost drugih” u sklopu projekta “Urbani inkubator: Beograd” Gete instituta.
МАРИЦА РАДОЈЧИЋ О ИЗЛОЖБИ
Најупечатљивији документарни филмски кадрови које сам у видела јесу они о првом дану у Немачкој после капитулације у Другом светском рату. У пораженој, пониженој, разрушеној и обезглављеној земљи, људи широм Немачке, као по команди, самоиницијативно излазе на улице и почињу један другом да додају цигле и да рашчишћавају рушевине. Бескрајни вијугави ланци код сваке рушевине. Једна по једна цигла, из руке у руку, полако, стрпљиво, болно, али упорно. Те су ми се сцене дубоко урезале у сећање, узбудиле ме и узнемириле.
Касније сам се често враћала на то сећање, посебно кад сам се бавила анализом наше пропасти. Тачније пропадања, јер то није био нагли суноврат већ дугорочно лагано пропадање.
Све ми се привиђало да у том систематском додавању цигала лежи кључ немачке успешности. Цигла, по цигла, полако и стрпљиво. Једна по једна. Све прво сложити, па сортирати, па очистити, па вратити цигле тамо где су биле - поправити срушено. Ако је потребно, поново сазидати, уколико је све баш срушено. Међутим, поправка има првенство.
Боравећи у више наврата у Немачкој, некад дуже некад краће, питала сам се увек које су то кључне особине тог народа: вредноћа, марљивост, стрпљивост, упорност, саборност, све то заједно, или нешто треће?
Кад све то поредим са нама: овде се не поправља готово ништа, мало шта се одржава, не кречи се, не подмазује, не малтерише… Пушта се да све ороне, да зарђа, да зариба… И онда, кад више не може да се поправи, руши се и зида ново. Сваки унук обично руши кућу свог деде и зида нову. Па тако у Србији нема куће старије од 300 година.
Много је оронулих фасада, много је цигала које треба поправити. А на почетку, кад су се помаљале прве цигле на фасади све је било лако и једноставно. Требало је само мало цемента, мало песка, и мало рада да се то поправи Требало је рада - то је највећи проблем за нас. Рад је са ових простора давно прогнан као нешто недолично. Поготово онај физички. [
Додуше, то нисмо ми измислили, то је наслеђе од Старих Грка]. Типична реченица: „То није моја дужност…“ да чистим, перем, поправљам… То треба да уради неко други... А тамо, у успешним земљама не пита се шта је чија дужност. Посао МОРА да се уради. То је основно правило.Данас, кад су многе фасаде оронуле, тешко је све то поправити. Али није немогуће. Ваља само започети. Па, ето, ја сам решила да започнем пребројавањем и означавањем цигала које у Савамали треба замалтерисати. Наравно, то је само почетак, бројеви су огромни. Али, ништа није немогуће. Цигла по цигла по цигла, полако, једна по једна… Надам се да ће неко наставити, да ће се неко придружити.
Наравно, нису само цигле на оронулим фасадама у питању. Дугачак је списак:
Пропали прозори, врата, капије, ролетне…
Запушене ћуприје, запуштени и у коров зарасли канали…
Загађена, занемарена и затрована околина …
Запарложене плодне оранице, воћњаци и виногради...
А (цело) зрно се може појести само на славама и даћама. Где су се изгубила она старинска јела, која представљају праве примере данас свуда у свету цењене здраве хране чијом производњом се не загађује околина.
А људи ? Е, то је главни проблем:
Лењост, и духовна и физичка, неодговорност, распуштеност, немар, надобудност, завист, размаженост, себичност, уображеност без покрића, недостатак објективности…
Недостатак саборности – ретко ко и зна шта та реч значи. Данас постоји само на папиру, и у црквеним списима.
Није ни чудо што смо се изметнули у такве људе, јер овде се деца НЕ ВАСПИТАВАЈУ већ само ОБОЖАВАЈУ. Уместо да од деце полако стварају независне људе, родитељи стварају слабе и недорасле особе, којима целог живота треба ослонац. А кад се сударе са стварношћу као једино решење виде СЕОБЕ, односно бежање од проблема.
Можда се ипак нешто може учинити у будућности.
Најпре би требало препознати проблем.
Изанализирати га, развити стратегију… Можда је све то могуће. Упорношћу. Систематски, полако. Један по један. Сетимо се Немаца. Сетимо се Кинеза, тих вредних насмејаних, скромних људи којих је све више око нас…
Можда се не мора бежати од проблема, већ се ухватити у коштац са њима. Јер, проблеми су саставни део живота, свуда, у сваком друштву. Од њих се не може побећи.
У Београду, 8. октобра 2013.
Марица Радојчић
