Sve starije srpske balerine guše nade mladih plesača

Baletski umetnici u Narodnom pozorištu u Beogradu moraju da prestanu da igraju nakon napunjene 40. godine, ali ne mogu da se penzionišu pre 50 godina. I dok oni rastežu godine, nova generacija primorana je da čeka.

Piše: Dimitrije Bukvić

Tamara Antonijević Spasić je druga solistkinja Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu. Međutim, u svojoj 45. godini, ona igra samo povremeno, birajući sporedne uloge koje često nisu striktno baletske, već i glumačke.

Kao mnoge balerine starije od 40 godina, ni ona više ne može da vežba zbog opasnosti od profesionalne povrede. Međutim, više od 20 godina Tamara je igrala veoma zahtevne uloge, vežbajući za predstave i po deset sati dnevno.

Poput mnogih njenih kolega i koleginica, zasnovala je porodicu prilično kasno, zato što je morala da posveti rane godine vežbanju i karijeri. Rodila je u 36. godini.

To je bilo pre devet godina, a sada, mada više nije u stanju da igra, premlada je da bi mogla da se penzioniše.

Tamara je jedna od 25 igračica i igrača Narodnog pozorišta u Beogradu koji više ne mogu da igraju zbog godina, ali koji su i dalje zaposleni i plaćeni kao aktivni plesači. Ovo je otprilike četvrtina od ukupnog broja baletskih umetnika Narodnog pozorišta.

“Ne mogu više da igram uloge iz klasičnog repertoara. Mogu da igram samo povremene uloge koje ne zahtevaju preveliku izdržljivost ali takvih je malo”, kaže ona.

Udruženje baletskih umetnika Srbije već gotovo deset godina insistira na tome da se ovakvim umetnicima omogući rano penzionisanje. Udruženje se poziva na praksu većine zemalja EU, kao i Rusije, gde balerine i baletani odlaze u penziju nakon 20 godina izvođačkog rada.

Oni traže da se zakon izmeni tako da plesači koji zalaze u neke godine mogu da uzmu penzije, te eventualno započnu neke nove karijere, ali i da se napravi prostor za mlade baletske umetnike koji bi zauzeli mesta u Narodnom pozorištu.

Tamara Antonijević Spasić, foto: Dimitrije Bukvić

Tamara je postala redovna balerina 1984. godine. Kao druga solistkinja baleta Narodnog pozorišta, igrala je vodeće uloge u komadima “Labudovo jezero” i “Žizela”, kao i Sanča Pansu u “Don Kihotu”.

U ugovoru koji je svojevremeno potpisala, dok su na snazi bili zakoni tadašnje Jugoslavije, stajalo je da će steći pravo na penziju nakon 23 i po godine igranja.

Ovaj je zakon, međutim, zamenjen novim 1996. godine i beneficije koje je Tamara očekivala da će imati u tom trenutku su nestale.

Otkrila je da, po novom zakonu, neće moći da se penzioniše 2007. godine sa 40 godina života i nakon 23 i po godine igračkog staža, već da će za to morati da sačeka još deset godina, odnosno dok ne napuni 50.

Novi zakon, donet 2003. godine, dodatno je podigao starosnu granicu za penzionisanje na 53 godine života.

Ovaj broj je zatim 2005. godine smanjen na 50, izjednačavajući baletske umetnike sa pilotima, rudarima ili instruktorima padobranstva. Jedna godina baletskog plesa računa se kao 18 meseci standardnog rada.

Ako bi Tamara sada otišla u penziju, dobila bi mnogo manje nego što sad prima kao platu. Ipak, ona i dalje misli da bi svi bili na dobitku kada bi se starosna granica za penzionisanje baletskih umetnika smanjila na 40 godina, kako je to bilo ranije.

“Baletski umetnici bi i dalje imali stalan prihod, mogli bi da se posvete svojim porodicama i eventualno da se prekvalifikuju za neki drugi posao”, kaže ona.

Međutim, Ministarstvo rada Srbije se ne slaže sa ovim. U Ministarstvu tvrde da baletski umetnici već imaju sve moguće privilegije koje im pripadaju po zakonu.

“Problemi baletskih umetnika ne mogu biti rešeni (ranim) penzionisanjem, već samo prekvalifikacijom ili preusmerenjem na neki drugi posao”, kažu u Ministarstvu.

Konstantin Kostjukov, bivši direktor baleta i zvezda Narodnog pozorišta, smatra da se Ministarstvo rada nadmudruje oko mizernih novčanih iznosa.

Konstantin Kostjukov

“Ovo nije profesija koja obuhvata hiljade ljudi čije bi penzionisanje predstavljalo teret za budžet”, objašnjava on.

“Spuštanje starosne granice značilo bi penzionisanje nekih 20 baletskih umetnika (u Narodnom pozorištu) prve godine, ali bi nakon toga taj broj iznosio petoro ili šestoro godišnje”, naglašava Kostjukov.

Baletski umetnici takođe nemaju ni kvalifikacije za druge poslove. Svakodnevne vežbe i probe koje imaju tokom karijere primoravaju ih da vreme posvete isključivo plesu.

Tamara kaže da joj je bilo teško da istovremeno vežba i diplomira istoriju umetnosti zbog teškog dnevnog režima.

“Mnoge moje kolege nisu upisivale fakultete zato što su morale da vezbaju po ceo dan, šest dana nedeljno i po deset sati dnevno”, priseća se Tamara.

Sonja Lapatanov, predsednica Udruženja baletskih umetnika i poznata bivša balerina, kaže da je premalo drugih poslova u okviru pozorišta koji bi mogli da apsorbuju neaktivne baletske umetnike.

Da postoji veći broj takvih radnih mesta oni bi mogli da rade kao pedagozi i koreografi ili da obavljaju administrativne poslove u okviru pozorišta.

“Mi verujemo da bi se problem mogao rešiti skraćenim radnim vremenom ili eventualno primenom ruskog modela koji zakonski organičava radni vek baletskog umetnika na 20 godina”, kaže Sonja Lapatanov.

Sonja Lapatanov

Rad sa skraćenim radnim vremenom bio je predviđen Zakonom o kulturi iz 2009. godine, međutim, kako je pokazalo istraživanje BIRN-a, taj institut nikada nije primenjen u praksi zato što je u sukobu sa Zakonom o radu koji, pak, ne predviđa takve ugovore o zaposlenju.

Sonja Lapatanov kaže da kada baletski umetnici igraju uloge nakon 40 godine, to obično nije estetski pametno.

“Balet je takođe i vizuelna umetnost. Niko ne želi da gleda baletske umetnike koji su prestari za balet kako se muče da odigraju ulogu”, kaže ona. “Zato se koreografi retko odlučuju da ih uzmu osim ako nije reč o predstavi sa ulogama koje zahtevaju više glume nego igračkih atributa. Balerine poput Maje Plisecke ili Sonje Vukićević su pre izuzetak nego pravilo”, kaže ona.

Sonja Lapatanov, koja je prestala da igra i penzionisala se sa 40 godina još 1991. godine, kaže da bilo koji baletski umetnik koji nastavi da igra nakon ove starosne dobi rizikuje povrede.

Neke od povreda na radu sa kojima su suočeni baletski umetnici u godinama su kriva kičma, išijas, povrede kolena i kukova, istegnute tetive, pokidani ligamenti i uštinuti nervi.

“Baletani obično imaju probleme sa lumbalnim delom kičme zato što podižu svoje partnere, balerine, dok one pate od problema vezanih za igranje na prstima”, objašnjava Sonja Lapatanov.

Čuveni baletan Konstantin Kostjukov platio je cenu toga što je nastavio da igra i u svojim četrdesetim. Kada je iskidao Ahilovu tetivu prošle godine, podvrgnut je operaciji nakon čega mu je noga bila nedeljama u gipsu. Bez obzira na to, od trenutka kada se oporavio, Kostjukov je nastavio da igra.

Kostjukov je mišljenja da je sistem koji je trenutno na snazi loš i za balet i za državni budžet.

“Za budžet je skuplje ako plaćate ljude koji ne rade godinama”, kaže on. “Istovremeno, rasipa se novac koji bi se mogao upotrebiti za sledeću generaciju plesača”.

“Umesto da igraju u sopstvenoj zemlji oni su primorani da igraju u inostranstvu”, dodaje Kostjukov.

Tamara veruje da posledice važećeg zakona nanose štetu baletu u Srbiji. Ona je više nego svesna da već četiri godine zauzima mesto koje s pravom pipada nekom mlađem baletanu ili balerini koji su upravo završili školovanje.

“Svih nas 25 koji čekamo penziju napustićemo pozorište jednog dana”, upozorava Tamara i dodaje: "Deo mlade generacije koja je u međuvremenu sazrela igraće u Evropi, što znači da ovde više neće biti nikoga da nastupa”.

*Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)”, koji realizuje BIRN. SEEcult.org je jedan od partnera projekta koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu - SCP.