Povratak izgubljene nade
Čuveni engleski pozorišni reditelj Piter Bruk (Peter Brook) izjavio je da je današnjoj civilizaciji neophodna nova nada, jer svet puca po svim šavovima, a iako smatra da pozorište ne može bilo šta da promeni, naglasio je da je obavezno, međutim, da govori o nenasilju, čak i kada ga nije moguće preduprediti.
Čuveni engleski pozorišni reditelj Piter Bruk (Peter Brook) izjavio je da je današnjoj civilizaciji neophodna nova nada, jer svet puca po svim šavovima, a iako smatra da pozorište ne može bilo šta da promeni, naglasio je da je obavezno, međutim, da govori o nenasilju, čak i kada ga nije moguće preduprediti.
Povodom Gogoljeve nagrade za 2009. godinu, koja mu je nedavno uručena u Italiji, kao i 150-godišnjice rođenja velikog dramskog pisca Antona Pavloviča Čehova (1860-1904), Bruk je u intervjuu ruskom dnevniku “Nova gazeta” govorio i o svom dugogodišnjem dijalogu sa tim ruskim klasikom, kao i drugim uticajima iz Rusije, a objasnio je i poruke nekih od aktuelnih predstava svog pozorišta Bouffes du Nord i osvrnuo se na današnje stanje čovečanstva i ulogu pozorišta u njemu.
Na pitanje o funkcionisanju trupe Bouffes du Nord, s obzirom na njen internacionalni sastav, kao i o iskustvima u izučavanju dijaloga civilizacija, čemu je bio dugo posvećen, posebno dijalogu Istoka i Zapada, Bruk je rekao: “Govoreći o kulturi, mi zapravo govorimo o formi. Nije toliko važna forma, premda je i ona neophodna, nego ono što se danas dešava. Svet se ruši i puca po svim šavovima, ostavljajući među ljudima ogromne pukotine. Nepravde po svuda rastu i umnožavaju se. Naivno bi bilo nadati se da pozorište može bilo šta promeniti. Ne može, ali se zbog toga ne smemo predavati. Obavezni smo da govorimo kako je neophodno da jedni druge shvatimo bez primene nasilja, čak i u slučaju da nasilje nikako ne možemo preduprediti”.
Prema njegovim rečima, bolje je sačuvati nadu ma koliko to bilo naivno.
“Otuda je neophodno da se neprestano borimo, da pronalazimo nove forme, ne dozvolivši im da se zavuku same u sebe. Veliki uspeh u uzajamnom odnosu formi bi se postigao ukoliko bi Rus, Amerikanac, Englez, Nemac, Afrikanac.., našli dodirne tačke. Sva naša nada je usmerena ka pronalaženju tog trenutka uzajamnog uvažavanja, baš zato što je uvažavanja sve manje i manje, na pronalaženju nade, zato što je i nade sve manje i manje. Neophodno je tražiti nešto što bi se razlikovalo od naše svakidašnjice”, poručio je Bruk.
Povodom dugogodišnjeg dijaloga s Čehovom, Bruk je rekao da je pozorište za njega lanac čiji počeci sežu do perioda koji prethodi grčkoj tragediji i proteže se sve do danas.
“Ako Šekspir otkriva ono što odlikuje čoveka kao takvog, onda je na suprotnom polu drugi dramski pisac, tvorac neverovatno tačnog i preciznog pozorišta saobaženog čoveku i životu. Pri tome ja kod Čehova nalazim isto ono bogatstvo kao i kod Šekspira. Razlika je jedino u formi. I tu sad nastaje jedna zagonteka. Upravo je u Rusiji nastala velika i razarajuća ideja forme, što je samo po sebi paradoksalno, budući da su baš Rusi dokazali da forma nija važna. Ona jedino pomaže da se izrazi najdublje značenje”, rekao je Bruk.
Prema njegovim rečima, forma mora da se podvrgava stalnim promenama.
“Greše oni koji stalno ponavljaju kako je apstraktna umetnost čisti formalizam, a realistička kobajagi nije. Realizam Stanislavskog je takođe formalizam nastao u svom vremenu. Kad sam postavljao ‘Višnjik’, mislio sam da je Čehov Stanislavskom napisao podrobne i precizne didaskalije kojih se on pridržavao. Ali, ako danas neki idiot koji se priprema da postavi na scenu neki Čehovljev komad, kaže: ‘Pa nije bez razloga autor napisao toliko scenskih didaskalija, zato moramo postupati po njima’, taj ne shvata ni pozorište, ni život, jer pozorište je život, a život neprestano menja formu”, naveo je Bruk.
Tokom proba “Višnjika”, kako je dodao, nije se spremao da to bude nešto revolucionarno, ikonoboračko.
“Glavni cilj je bio i ostao: traženje istine u toj drami. Ali, ja sam eksperimentisao. U početku smo probali pozorište naopačke: da se glumci nalaze u raznim delovima i nivoima gledališta, a neko od njih i na balkonu. Ono što se time dobilo, bilo je vrlo teatralno, ali se istvoremeno u tome gubila intimnost komada i duboki Čehovljev realizam. Postepeno smo uspeli da napravimo predstavu sa minimalnom scenografijom i rekvizitima. Zajedno s glumcima uradili smo svoju varijantu komada i pošto smo predstavu najpre na engleskom izveli u Njujorku, pokazali smo tu verziju i u Moskvi. Došli smo do određenog temporitma i odlučili da predstavu igramo bez pauze. Isto kao i Majerhold, ali sa svoje strane mi smo shvatili da je ‘Višnjik’ jedinstvena muzička tema i to od početka do kraja drame, pa je prema tome, nemoguće prekidati ili deliti na delove”, rekao je Bruk.
Zato je postavio taj komad zbijeno, tako da jedna scena vuče za sobom drugu.
“Dobili smo jedinstvenu celinu u kojoj je došla do izražaja Čehovljeva čovečnost. Ali sad je ta forma već odigrana i zato treba težiti ka nekoj drugoj”, dodao je slavni pozorišni reditelj.
Povodom predstave “Tvoja ruka u mojoj ruci”, Bruk je rekao da su mu poslali komad koji je ranije igran u Americi, kao svojevrsna montaža iz čuvene prepiske Čehova sa Olgom Kniper.
“U tim tekstovima je sakriveno nešto osobito, jer u komadima Čehov govori ustima svojih likova. Kad čitamo ta pisma, potresa nas upravo glas samog Čehova. U njegovim pismima je takođe veliko bogatstvo”, istakao je Bruk o višegodišnjoj prepisci Čehova i prvakinje Hudožestvenog teatra, koja je na kraju krunisana i njihovim brakom, uprkos brojnim preprekama.
Navodeći da ne podnosi naivnu formu političkog teatra, jer teatar ne postoji zato da bi nekog poučio, nego zato da bi prodro iza predela reči, u sam njihov smisao, Bruk je rekao da su Nataša Pari i Mišel Pikoli sami na sceni duboko dirnuti uznemirenim dušama Antona Pavloviča i Olge Kniper i u tome treba tražiti dramaturšku suštinu predstave.
“Mi igramo pred publikom koja po pravilu vrlo malo ili gotovo nimalo zna o Čehovu, a kudikamo manje o Olgi Kniper. Ali za različite gledaoce Čehov i Kniperova postaju realni ljudi. To nije prosto čitanje pisama. To je, ako bi se tako moglo reći, nova, do sada nepoznata Čehovljjeva drama”, dodao je Bruk.
Bruk je priznao i da je, pored ruskih pisaca i pozorišnih reformatora, od Rusa na njega najviše uticao Georgije Gurdžijev.
“Ja ga nisam lično poznavao, ali sam se sretao sa njemu bliskim ljudima godinu dana nakon njegove smrti 1950. Na mene su snažan utisak ostavile njegove priče. Taj čovek je doneo u XX vek do tada skriveno znanje o čovečanstvu i čoveku na Zemlji. Gurdžijev je istraživao žeđ za znanjem, neophodnost da se zna, sam sebe je vodio sve dalje i dalje. Zatim je to znanje počeo da deli sa učenicima. On je, poput Ajnštajna, Frojda, i u svojoj oblasti Marksa, ovladao najširim znanjima, a umnogome je čak i prevazišao Ajnštajna i Frojda, jer je savladao znanja koja su bila znatno univerzalnija”, rekao je Bruk.
Navodeći da je Ajnštajn bio duboko religiozan čovek i da to nikad nije negirao, Bruk je dodao da su ga nučna otkrića tog vremena dovela do istog saznanja do kojeg je, nezavisno od njega došao i Gurdžijev: suočenja sa neizvesnošću čoveka u prirodi.
“Gurdžijevo učenje je bilo bez metoda, bez sistema, bez teorije i predstavljalo je samo poziv za ispitivanje samog sebe. Svakome ko je s njim radio, on je davao jedan jedinstveni savet: nikad ne veruj onome što ja govorim ili pišem, uzmi sve to samo kao poziv za samostalno ‘zapošljavanje’ misli. Ja kazujem rečenice, a vi probajte da sami proverite šta one znače. Taj princip je izuzetno važan i u pozorištu”, naglasio je Bruk.
O angažovanju u tekućoj sezoni, slavni reditelj rekao je da je njegovo pozorište Bouffes du Nord trenutno na turneji s predstavom “Jedanaest i Dvanaest” u kojoj se govori o religijskom sukobu, o tome da čovečanstvo ima samo jednu jedinstvenu religiju, premda se ona izražava u više različitih formi.
“Zato ne treba ubijati bližnjeg radi forme. Jedni ponavljaju molitvu 11, a drugi 12 puta. Ljudi u našem komadu ubijaju jedni druge upravo zbog pripadnosti različitim formama. To je komad o neophodnosti podjednakog uvažavanja i hrišćanstva i islama”, rekao je Bruk, dodajući da je njegov teatar postavio i “Velikog inkvizitora” po Dostojevskom kako bi pokazao da ne samo u islamu, nego i u hrišćanstvu, postoje ljudi koji svoju religiju zamenjuju terorizmom.
“U hrišćanstvu je inkvizicija uvela terorizam u cilju tobožnjeg očuvanja ‘svetla vere’. Sada vidimo da se taj mehanizam primenjuje i u drugim religijama. Veoma mi je važno što ta predstava sada gostuje po celom svetu”, rekao je Bruk, koji priprema i “Čarobnu frulu” po Mocartu, jednostavnu predstavu kamerne forme.
Bruk nije isključio mogućnost gostovanja u Rusiji, navodeći da bi mogao da pokaže jednu nedavno izvedenu premijeru “Šekspirove sonete” u kojima nastupaju Nataša Piri i jedan od najtalenontovanijih mlađih engleskih glumaca Aleksander Pantington.
Bruk je jedan od dobitnika Gogoljeve nagrade za 2009. godinu, koju je ustanovio fond Predsedničkog centra “B.I. Jeljcin”, a uručena je nedavno u vili Mediči u Firenci.
Među dobitnicima su i Tonio Guera (Italija), kao i Peter Urban (Nemačka) - za prevod akademskog izdanja Sabranih dela A.P. Čehova na nemački jezik, Jevgenije Solonovič za prevod italijanske poezije na ruski jezik, te Antonela d'Amelija i Daniela Raci (Italija), koordinatorke projekta “Rusija u Italiji”, koji sadrži bogatu bazu podataka o ruskoj emigraciji 19. i 20. veka.
Branko Rakočević
