Evropski, na balkanski način

Evropski zakoni, a primena po balkanskim standardima, pokazuje se kao odlika kulturnih scena u regionu - sudeći prema učesnicima okruglog stola koji je Balkanska istraživačka mreža (BIRN) organizovala 28. januara u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu, povodom treće faze trogodišnjeg projekta posvećenog edukaciji mladih novinara i produkciji analitičkih tekstova o kulturnim politikama na Balkanu (BICCED).

Na okruglom stolu “Zakoni u oblasti kulture - podrška ili kočnica kulturnog razvoja”, predstavljeno je i istraživanje o zakonskom okviru u oblasti kulture u Srbiji “Između propisanog i realnog - kultura u pravnom haosu”, koji je grupa novinara uključenih u projekat BICCED sprovela u 11 gradova širom Srbije, uključujući Beograd i Novi Sad, a pokazuje da zbog nesklada različitih zakona, kao i nedostatka posebnih zakona za različite kulturne oblasti, većina kulturnih radnika nije osetila efekte dugoočekivanog Zakona o kulturi, usvojenog 2009. godine.

Autori istraživanja (Nemanja Čabrić, Jovan Ristić iz Beograda, Branislava Lovre i Peđa Popović), predstavljajući segmente kojima su se bavili, ukazali su, između ostalog, na odsustvo decentralizacije kulture u praksi, nedovoljno znanje zaposlenih u kulturi malim sredinama o mogućnostima projektnog finansiranja, politizaciju kulture, posledice nesklada Zakona o kulturi i drugih propisa, posebno Zakona o radu, kao i na neodgovarajuće regulisane pojedine oblasti kulture i umetnosti, uključujući pozorišnu.

Regionalna direktorka BIRN-a Gordana Igrić rekla je da istraživanje daje turobnu sliku kulture u Srbiji koja nije samo posledica neodgovarajućeg zakonskog okvira i često konfliktnih rešenja Zakona u kulturi i propisa u drugim oblastima. “Finansije su ključni problem”, rekla je Gordana Igrić, dodajuci da stoga i nije odgovorno samo Ministarstvo kulture.

Na nezadovoljavajući položaj kulture i neshvatanje njenog značaja za opšti razvoj društva ukazala je i većina ostalih učesnika okruglog stola, uključujući i goste iz regiona, koji su dali kratke preglede stanja u svojim sredinama - u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i na Kosovu.

Sekretar Ministarstva kulture, informisanja i informacionog društva Srbije Predrag Blagojević ocenio je da stvari nisu baš takve kako se na prvi pogled čine, a izrazio je zadovoljstvo što se neko bavi uopšte tim pitanjem, budući da je zakonodavstvo u oblasti kulture godinama bilo zapostavljano - do 2009. godine nijedan zakon nije bio donet unazad 15 godina, pa su primenjivani propisi iz 80-ih, osim jednog iz 1994.

Prema njegovim rečima, ključna kočnica u donošenju novih zakona bila je nemogućnost pomirenja različitih interesa mnogobrojnih aktera u oblasti kulture i pojedinačnim delatnostima, pa se od novih propisa godinama i odustajalo. Drugi problem, kako je rekao, predstavlja i to što država nije preterano zainteresovana za kulturu.

“Svaki zakon je teškom mukom donet. To mogu da vam garantujem”, rekao je Blagojević, dodajući da je između ministarstava postoji saradnja, ali da je “Ministarstvo kulture u poziciji prema Ministarstvu finansija kao Staro Selo naspram Beograda. Mi moramo da čekamo i mesec dana samo da nas prime... To nije samo kod nas tako... Kultura nema odgovarajuću važnost u društvu, a u siromašnim zemljama je još manje važna”, rekao je Blagojević, ističući da je deset zakona - koliko je 2009. godine planirano, do sada usvojeno.

Blagojević je rekao i da su sve zakone “radili ljudi iz struke”, pa i najnoviji, dugoočekivani Zakon o kinematografiji. Ministarstvo je pritom odustalo u startu od toga da učini sve zadovoljnim, već je gledalo da “Zakon bude najšire prihvaćen i da ne bude smetnja u razvoju kulture”, dodao je Blagojević i najavio usvajanje Zakona o arhivima.

Potom preostaju Zakon o muzejima i zakoni u oblasti kulturnog nasleđa.

Povodom primedbi o kašnjenju primene krovnog zakona o kulturi, koje su mnogi sagovornici BIRN-a izneli u istraživanju, ali i na samom okruglom stolu, Blagojević je rekao da to nije moguće “preko noći”, između ostalog i zato što je kultura “godinama funkcionisala po starim zakonima i u takvoj situaciji pojedinci su odlično prolazili, a sada se bune, imaju pristup medijima i stvaraju buku”.

“Mi nemamo iluziju da će svi biti zadovoljni”, rekao je Blagojević.

Prema njegovim rečima, Zakon o kulturi “primenjen je 90 odsto”, a i svetska praksa je da je za takav krovni zakon potrebno par godina.

Blagojević je dodao i da je logično da dođe do izmene Zakona, pa očekuje da će već ove godine biti izmenjene neke odredbe.

Krovni zakon je iznedrio i devet podzakonskih akata, a uskoro bi trebalo da bude regulisana i oblast koja se odnosi na samostalne umetnike.

I Strategija razvoja kulture, na osnovu koje bi trebalo da budu donete lokalne strategije, u završnoj je fazi i početkom marta trebalo bi da uđe u javnu raspravu, rekao je Blagojević.

Povodom odlaganja usvajanja novog zakona o izdavaštvu, Blagojević je rekao da je nacrt povučen, jer je u javnim raspravama bilo mnogo komentara.

Za razliku od većine sagovornika BIRN-a, koji su ocenili da je neophodan novi zakon o pozorištu, Ministarstvo smatra da krovni zakon o kulturi “u dobroj meri reguliše” i tu oblast. Ipak, Blagojević nije isključio mogućnost da se poradi i na novom zakonu o pozorištu “ako se pokaže da ima potrebe”.

U raspravi na okruglom stolu ponovljene su neke ocene i strahovanja iz istraživanja, između ostalog i o mogućnosti primene novog Zakona o kinematografiji u delu koji se odnosi na finansiranje filma iz alternativnih izvora, kao i o potrebi regulisanja izdavačke delatnosti. Stručne saradnice Zavoda za proučavanje kulturnog razvtika, koji je nedavno objavio rezultate velikog istraživanja o kulturnim resursima u Srbiji, napomenule su da je opšte mišljenje anketiranih predstavnika ustanova kulture u više od 140 gradova da nedostaje strategija razvoja kulture na nacionalnom nivou. Istovremeno, ukazale su na pozitivne primere pojeidnih gradova koji, uprkos odsustvu nacionalne strategije, donose lokalne (Pančevo, Vranje, Užice, Niš...). To ukazuje da nije pre svega novac problem, već svest lokalne samouprave o važnosti i ulozi kulture u društvu.

Na sličnu situaciju u oblasti kulture u regionu ukazali su i ostali učesnici okruglog stola, ukazujući i na pojedine specifičnosti u svojim sredinama - kao što je trend privatizacije arheoloških nazališta u Albaniji, zatvaranje nacionalnih institucija kulture u BiH ili famozni projekat antikvizacije Skoplja “Skoplje 2014”.

Među učesnicima skupa bili su članovi Odbora projekta BICCED - Lutfi Derviši, predavač u Školi novinarstva na Univerzitetu u Tirani i direktor albanskog ogranka Transparentnost (Transparency International), zatim scenaristkinja, profesorka i selektorka Sarajevo Film Festivala Elma Tataragić, direktor Dokufesta u Prizrenu Aliriza Arenliu i stručnjak za kulturnu politiku Robert Alađozovski iz Skoplja, te Vesna Milosavljević, direktorka udruženja građana SEEcult.org iz Beograda, jednog od partnera u projektu BICCED, koja je dala regionalni pregled zakonskog okvira u odnosu na nezavisnu kulturnu scenu.

Vesna Milosavljević rekla je da je nezavisna kulturna scena u specifičnom položaju, jer se bitno razlikuje i od javnih ustanova, i od klasično shvaćenog nevladinog sektora. Takođe, ne može se poistovetiti sa amaterizmom, jer je profesionalni rad upravo jedna od njenih glavnih karakteristika. Nezavisna kulturna scena bavi se pritom savremenom kulturom i umetnošću, koje su prirodno posvećene kritičkom preispitivanju sadašnjeg društvenog trenutka, iniciraju nove oblike izražavanja i uvode inovativne prakse. Zbog toga je nezavisna kulturna scena i vitalna snaga kulture uopšte, a time i celokupnog razoja društva. Ipak, nezavisna scena se često doživljava kao svojevrsna anomalija u društvu, pre svega zato što je nije moguće kontrolisati klasičnim mehanizmima postavljanja direktora i finansiranjem, kao što je slučaj u javnim ustanovama kulture.

Aliriza Arenliu, direktor Dokufesta, jednog od najznačajnijih festivala dokumentarnog filma u regionu, rekao je da je na Kosovu usvojeno proteklih godina desetak zakona (o filmu, pozorištu, javnim ustanovama kulture...), ali nema opšte strategije.

Prema njegovim rečima, teško je očekivati podršku vlasti na centralnom nivou, pa se i Dokufest orijentiše na lokalni. U tom smislu formirana je mreža kulturnih organizacija u Prizrenu koje pokušavaju da ustanove koliko ima novca za kulturu i koliko njima treba, a onda vrše zajednički pritisak na lokalne vlasti.

Dokufest pritom ima gotovo dvostruko veći budžet od prizrenskog za kulturu, što ne znači, kako je napomenuo Arenliu, da njegov festival ima mnogo, nego da za kulturu stvarno ima malo novca.

Situacija u BiH, po mnogo čemu specifična, razlikuje se od ostalih u regionu i po tome što praktično ostaje bez nacionalnih ustanova kulture koje zatvaraju vrata za publiku zbog nedostatka sredstava za rad.

Prema rečima Elme Tataragić, razlika između vladinog i nezavisnog sektora praktično se briše, a osim u filmskom sektoru, nema ni inicijativa koje bi mogle da dovedu do promena.

Smatrajući da je teška situacija javnih ustanova za kulturu posledica toga što su petnaestak godina bile uljuljkane i uverene da im se ništa neće desiti. Sada su došle u situaciju da nemaju nikakvu alternativu finansijskog opstanka. S druge strane, ima organizacija koje su već godinama suošene sa problemom finansiranja i spremne su na izazove.

“Praktično smo svi u jednakom blatu. Možda su samo pozorišta u nešto boljoj situaciji... Pitanje je kada će se ta neka naša apatija i tešenje: ‘Samo nek’ se ne puca’, odraziti na to da li će biti redovnih plata”, rekla je Elma Tataragić, dodajući i da nema solidarnosti javnog i nezavisnog sektora na kulturnoj sceni, ali ni unutar njih i “svi su svima neprijatelji u toj velikoj bari krokodila”.

To se posebno odražava sada na muzeje i galerije, odnosno na likovne umetnosti. Ta scena je, prema rečima Elme Tataragić, posebno rascepkana, dok su najaktivnije filmadžije.

Iz filmskog sektora, odnosno od Udruženja filmskih radnika, i dolaze određene nove inicijative koje se pritom odnose i na Federaciju i na Republiku Srpsku. Dok u RS postoji inflacija zakona, u FBiH se primenjuju zakoni iz vremena Titove Jugoslavije. Ipak, iako RS ima novi Zakon o kinematografiji iz 2008. godine, koji “predviđa kule i gradove”, ništa praktično nije urađeno.

“Sad pokušavamo da se povežemo da svako iz svog centra utiče na realizaciju onoga što je obećano... Na primer, filmadžije iz RS nemaju nijedan konkurs godišnje i njihova egzistencija zavisi od ličnih veza sa ljudima u Ministarstvu, premijerom, predsednikom... To su dosad prilično istrošili. A Zakon predviđa i godišnji konkurs koji bi raspisivao Filmski centar RS. Ali, u budžetu je 0 KM”, rekla je Elma Tataragić, dodajući i da tako i mladi umetnici koji završe banjalučku Akademiju praktično nemaju gde da rade i postaju postepeno “konobari koji životare”.

Filmski radnici u Sarajevu stoga će nastojati da za potrebe snimanja filma dovedu asistenta režije iz Banjaluke, a ne iz Beograda ili Zagreba, kao do sada. Tako je, dodala je Elma Tataragić, lakše i zbog poreskih pitanja, a i doprineće jačanju filmske industrije BiH.

Situacija u kulturi u Albaniji slična je kao i u ostalim zemljama u regionu, pa je Lutfi Derviši rekao da mu se čini kao da prisustvuje diskusiji u Tirani, a ne u Beogradu.

“Na papiru imamo evropske zakone, a implementacije je prema balkanskim standardima”, rekao je Derviši, navodeći da je status kulture u društvu kao što je i u novinama - na pretposlednjoj strani.

Specifičnost Albanije, u kojoj se privatizuje sve što je moguće privatizovati, ogleda se u odnosu prema arheološkim nalazištima i kulturnoj baštini. To nasleđe daje se privatnicima koji onda tu otvaraju kafiće, restorane... Zakon koji to dozvoljava je iz 2003. godine, a iako predviđa i visoke kazne od oko 40.000 evra za nedozvoljenu gradnju na kulturnim dobrima, niko do sada nije kažnjen. Kulturni radnici očekuju da će se situacija promeniti usvajanjem novog zakona koji je u proceduri.

Specifičnost situacije u kulturi u Makedoniji pre svega se ogleda u vladinom projektu “Skoplje 2014”, odnosno antikvizaciji Skoplja, koji je zasnovan na tezi da su Makedonci potomci Aleksandra Makedonskog. Projekat je već iznedrio niz ogromnih skulptura i građevina, uključujući ogromnu skulpt uru Aleksandra Makedonskog sa svetlosnim i zvučnim i efektima na centralnom gradskom trgu.

“Kod nas je sve moguće. Mi smo zemlja čuda...”, rekao je Robert Alađozovski, dodajući u polušali da taj novi model shvatanja kulture i vladanja predstavlja mogući scenario i za ostale na Balkanu.

Istraživanje “Između propisanog i realnog”, predstavljeno na okruglom stolu, nalazi se (u pdf) u PRILOGU, a moguće ga je pročitati i na stranama:

Između propisanog i realnog
Prevelike ingerencije ministra
Nesklad sa postojećim zakonima
Čekajući posebne zakone – izdavaštvo u haosu
Pozorišta bez zakona
Kultura i politika

Istraživanje je realizovano u okviru produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)”, koji realizuje BIRN. SEEcult.org je jedan od partnera projekta koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu - SCP.

Projekat BICCED započet je u aprilu 2010. godine regionalnom konferencijom “Balkan, mediji i kultura - vreme za promenu” u Skoplju, a krajem ove godine biće završen konferencijom u Sarajevu, uz dodelu vredne nagrade za najbolji tekst o kulturnim politikama u regionu, objavljen u lokalnim medijima.

(SEEcult.org)