Društvo ne trpi kritiku

Beogradski umetnik Vladan Jeremić, aktivista, kustos i pronicljivi posmatrač umetnosti i odnosa kulture i politike, učestvovao je s kolegama iz Ljubljane, Zagreba i Skoplja na okruglom stolu “Bez anestezije” koji je krajem 2009. održan u Beogradu, a u intrervjuu za SEEcult.org i Kulturpunkt, govori o poziciji kritičke umetnosti u Srbiji i zemljama u tranziciji, njenim dometima i odnosu prema društvenom aktivizmu, navodeći da kritika treba da bude kritika odnosa u društvu, a ne kritika predstava.

Jeremić je završio Interdisciplinarne master studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, a 2001. je diplomirao na Fakultetu primjenjenih umetnosti takođe u Beogradu. Od 2002. radi sa Renom Raedle i aktivno učestvuje u projektima savremene umetnosti i društvenog aktivizma. Jeremić-Readle su objavili niz tekstova o savremenoj umetnosti i političkom aktivizmu, učestvujuchi na velikom broju umetničkih i aktivističkih događaja širom Evrope.

Samostalne izložbe imali su u Srbiji, Francuskoj i Nemačkoj, uključujući nedavnu “Psihogeografsko istraživanje” u MSUV u Novom Sadu, na kojoj su predstavili aktivnosti poslednjih sedam godina, koncentrisane na praksu “estetizovane dokumentacije” simptoma u društvu u kontekstu "ekonomske tranzicije" i uzročno-posledičnih poteza lokalno-globalnih politika, s fokusom na marginalne, ugnjetavane i prekarne strukture društva kao najfragilnije socijalne zone u kojima se sile moći sistema fatalno sudaraju. Važniji projekti su: video Belvil (2009), Writing on the Sky (2008) i Under the Bridge (2004), Serija spomenika - Nezaboravni trenuci u životu novobeogradskih radnika i radnica (2007), Sendi i Horrorkatze Macht Terror (2003).

Jeremić je bio jedan od učesnika okruglog stola “Bez anestezije”, koji je u decembru 2009. održan u Beogradu, u organizaciji portala SEEcult.org i partnera iz regiona, a bio je posvećen preispitivanju pozicija, praksi i modela kritičke umetnosti kroz četiri primera iz regiona (Hrvatske, Makedonije, Slovenije i Srbije).

S/KP: Poslednjih godina se, u saradnji sa Renom Raedle, posebno baviš propitivanjem društvenih simptoma u kontekstu tranzicije, uz fokus na marginalne i ugnjetene strukture društva. Kako bi opisao kontekst kritičke umetnosti danas u Srbiji i uopšte današnje društvo u Srbiji i njegovu budućnost u evropskim integracijama?

V.J.: Ovo je prilično široko pitanje, zadržao bih se samo na nekim karakteristikama koje su vezane za ekonomsku situaciju u Srbiji i u sličnim zemljama u regionu. Naime, prisvajanje materijalnih dobara od strane pojedinaca i političkih elita, te nikakvo interesovanje da se izvrše ozbiljnije socijalne reforme na nivou strukturiranja društva, dovodi do drastične pauperizacije velikog broja stanovnika, a sa druge strane bogaćenje malog broja onih koji drže instrumente vlasti u svojim rukama. Da bi jedna zemlja kao Srbija isplivala u ekonomskom smislu, posegnulo se za uzimanjem velikih kredita od strane Ruske Federacije i Međunarodnog monetarnog fonda. Budućnost velikog broja stanovnika je neizvesna. Ne postoje neki usmereni programi za zapošljavanje, sve više je nekompetentnih i obespravljenih radnika, pobegao je svaki tranzicioni voz na koji su se mogli ukrcati 90-ih ili ranih 2000-ih. Sve u svemu, ne vidim instrumente za ozbiljan oporavak velikog broja stanovništva. Ovaj proces je više-manje karakterističan za većinu zemalja u regionu pa i EU država, i naravno SAD u kontekstu ekonomske krize, stoga ne vidim izuzetak Srbije u tom kontekstu, osim da je zbog ratova i pogrešne politike izgubila nekoliko mogućnosti za kakav-takav oporavak. 

Umetnost u ovom smislu treba da posluži kao sredstvo za edukaciju i osvešćenje pojedinaca i pojedinki, nasuprot instrumentu koji pokušava da skandalizuje ili medijski narušava već katastrofalnu situaciju, jer još više konfuzije ne doprinosi nikome. Kritika treba da bude kritika odnosa u društvu, a ne kritika predstava. Stoga je i pojam shvatanja kritičke umetnosti od strane mnogih savremenih umetnika nejasan i nekoristan.

S/KP: Vaš rad “Belvil”skrenuo je pažnju na položaj romskih porodica za vreme Univerzijade, održano je i nekoliko protesta, ali su gradske vlasti posle par meseci raselile to naselje i naizgled je problem rešen za najširu javnost. Koji su uopšte dometi kritičke umetnosti?

V.J.: Umetnost može da zabeleži i da preda široko jednu informaciju ili poruku, u slučaju filma Belvil, koji smo Rena Raedle i ja uradili, zabeležena je situacija rušenja romskog naselja u Bloku 67. Umetnost ima ograničenja, ona može da ukaže i da rasvetli problem, ali nemojmo se zavaravati da može da ga reši. Probleme treba da rešavamo svi mi u našem neposrednom okruženju i svakodnevno u našim životima. Najveći problem je u tome što neki od nas ne vide problem, e tu umetnost treba da nastupi kao sredstvo mapiranja datog problema ali i pružanja alternativnih rešenja.

S/KP: Baviš se i savremenom kritičkom umetnošću i društvenim aktivizmom? Koliko je teško to odvojiti i da li bi trebalo?

V.J.: Društveni aktvizam treba da bude odgovornost i aktivnost svih građana u Srbiji. Zavisi naravno u kom aktivističkom polju i koliko je domen delovanja. Ne vidim problem u miksovanju polja rada i aktivizma u bilo kom segmentu. Zasigurno zastupamo hibridnu poziciju. Teško da je moguće izbeći bilo kakvu aproprijaciju, jer je remix i copy-paste kultura potpuni deo naše savremene kulture, a mladim ljudima je to sastavni deo razmišljanja. Za nas je umetnički pristup isto što i alat. Naši umetnički radovi imaju važan didaktički i aktivistički karakter. Trudimo se da prikažemo odnose u društvu, ali se takođe trudimo da zastupamo koncept solidarnosti, jer razne alatke razne osobe mogu koristiti u raznorodne svrhe. Knjigu možete pročitati i dati drugome da je pročita, ili je koristiti kao podmetač.

S/KP: Šta kritička praksa sve može biti danas?

V.J.: Kultura, a pogotovu savremena umetnost se potiskuje i teži se da se ona marginalizuje. Naše društvo ne trpi nikakvu kritičku platformu niti želi da razvija diskurs savremene umetnosti. Naprotiv, ignorisanjima, nefinansiranjima, slanjem navijača i neo-fašista da prekidaju otvaranja, društvo briše i potiskuje nezavisne intelektualce i umetnike. U ovoj društvenoj cenzuri institucije kulture igraju veliku ulogu, zato što zaposlene birokrate koje sede po preostalim institucijama ne podržavaju kritičke nego nasuprot tome dekorativne sadržaje. Birokrate su zaposlene po stranačkoj liniji, i funkcija im je da ne talasaju. Ne možete očekivati od neke tamo birokratkinje ili birokrate koja i koji čekaju penziju (ovde ne govorimo o starosnoj dobi, jer i tek zaposleni mladi u takvom miljeu već krenu čekati penziju), da pokrenu kritički i analitički diskurs o savremenoj umetnosti u Srbiji. Većina ljudi jednostavno čeka penziju i želi što manje da radi, a smatraju da su malo i plaćeni. Sećate se one stare poslovice: „Ne mogu tako malo da me plate koliko malo mogu da radim“, ustvari radi se na drugoj strani da se preživi, svako u Srbiji radi 2-3 dodatna posla.

S/KP: Koja su važna pitanja koje treba postaviti kada se praktikuje kritička umetnost?

V.J.: Dva pitanja: 1. Šta mogu korisno drugi da nauče od moje kritike. 2. Ako kritikujemo da li pružamo neko alternativno rešenje?

S/KP: Svaka praksa podložna je reinterpretacijama, odnosno jedan te isti umetnički čin se može čitati na različite načine. Koje strategije koristiti da se kritička umetnička praksa čita na mišljeni način?

V.J.: Interpretacija pre interpretatora je bitan apsekt koji mora biti integrisan u proces primanja umetničkog dela.

S/KP: I sam se baviš organizovanjem i osmišljavanjem različitih događaja u poljima umetnosti i aktivizma. Pomaže li ti to iskustvo da sistem umetnosti, ukoliko se može reći da postoji, sagledaš bolje i iznutra? I kakva je ta unutrašnjost?

V.J.: Unutrašnjost je birokratska i gladna. Jako puno aplikacija, finansijski izveštaji, birkoratija koja ubija kreativni rad. To je jako veliki deo organizatorskog rada. Satisfakcija dolazi i kada drugima omogućite polatformu za ostvarivanje. Organizacija izložbi i dešavanja i za druge umetnike i kulturne radnike me ispunjava takođe ako u tome vidim svrhu i mogućnost neke promene u realnosti svakodnevnice.

Možemo govoriti i o monopolizaciji kulture u Srbiji i da je zvanična kulturna politika više okrenuta profitu i projektima od „nacionalnog značaja“, dok se zanemaruje neprofitna kulturna produkcija.

Smatram da zvanična kulturna politika zanemaruje upravo projekte kulture.

U slučaju EXIT festivala novac ide u razne promotivne kampanje. Koncert Madone je takođe iskorišten u promotivne svrhe nekih ljudi. Ne bih rekao da postoji strategija, na delu je ad hoc presipanje fondova.

S/KP: Šta misliš o muzejima savremene umetnosti danas i njihovoj ulozi?

V.J.: Neki dobro rade svoj posao a neki ne. Teško je generalizovati. Upšte nisam veliki ljubitelj muzejskoj pristupa. Tu treba nešto debelo menjati, jer vučemo još uvek neke koncepte iz 19. veka.

S/KP: Može li se živeti od umetnosti?

V.J.: Može i ne može. Veliki broj umetnika u Srbiji i u inostranstvu ima želju da bude neoliberalni faktor koji funkcioniše uspešno na tržištu, operisan ikakve kritike. Stoga je veliki broj umetničkih radova danas samo dekoracija na tržištu ili trenutno uspešna marketinška strategija. Većina radova demonstriraju moć tržišta i dodvoravaju se tržištu, oni jesu indikator moći kapitala i neoliberalnog sistema, ali u isto vreme oni nikako nemaju didaktičku i emancipatorsku poruku, niti nose bilo kakav aspekt otrežnjenja. Ovakvi radovi su dekoracija i investicija za bogate špekulante. Umetnici koji žive u Republici Srbiji velikom većinom jesu isključeni iz svetskih špekulantskih sitema tržišta umetnosti i jesu veoma marginalizovani. Umetnici u Srbiji kukaju i plaču da ne postoji tržište umetnosti koje bi pokrenulo umetničku produkciju. Naš odgovor na sve ovo je prilično diverzan, jer smatramo da samo tržište ne može da čini umetnost. Umetničko delo nije lepa stvar koja ukrašava dom kolekcionara ili bogataša, umetničko delo dekonstruiše pozicije moći i prikazuje stvarnost.
 
Više o radu umjetničkog para Jeremić-Raedle možete saznati OVDE.

Okrugli sto “Kritička umetnost i odgovorna kultura: BEZ ANESTEZIJE!”, održan je u Gete institutu u Beogradu u nastavku projekta “Let’s Talk Critic Art” portala SEEcult.org s partnerima iz regiona (Kulturpunkt, SCCA-Ljubljana/Artservis i Forum-Skopje), a učestvovali su i kustoskinja i kulturna radnica Nataša Bodrožić iz Zagreba i umetnici Milena Kosec iz Ljubljane i Igor Toševski iz Skoplja, uz moderaciju nezavisne kustoskinje i likovne kritičarke Maje Ćirić iz Beograda.

Ostale intervjue moguće je pročitati OVDE

Dvogodišnji projekat “Let’s Talk Critic Art”, čiji je nosilac portal za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org, realizuje se uz podršku Evropske kulturne fondacije (ECF), a beogradski okrugli sto organizovan je i uz podršku Gete instituta Beograd.

Vesna Milosavljević (SEEcult.org)