Dado Ćosić: Živeti beskompromisno, sa osećajem za meru i kajanje
Glumac Dado Ćosić, koji je na 67. Sterijinom pozorju u Novom Sadu briljirao u predstavi “Ja sam ona koja nisam” Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM), u režiji Paola Mađelija, koja govori o različitim vrstama nasilja i tretmana žena u društvu, kaže da mu je drago što više ne živimo u vremenu pozorišta koje nešto nameće, u kojem se nešto mora, već u vremenu kada je pozorište pitanje saradnje i kompromisa. Zlatno pravilo za Ćosića, kako je rekao u intervjuu za SEEcult.org, jeste da je kompromis – pitanje.
– Kaže Mate Matišić u prvoj priči svoje drame “Ja sam ona koja nisam” da “gepek jako popravi ljude”. Na osnovu toga kako živimo, reklo bi se da bi za ljude koji nam kroje društveno-političku klimu trebalo obezbediti jedan gepek. Ima li neki koji bi popravio te što unose nemir u živote ljudi i vode nas u razne vrste propasti – od ekonomske, zdravstvene, kulturološke, mentalne do duhovne? Ima li tog gepeka koji bi popakovao te otpakovane?
Dado Ćosić: Za početak treba neki gepek da popravi nas koji te ljude biramo i dovodimo na vlast, i to je već nešto što je potpuno neverovatno toliki niz godina. Ja ne znam da smo mi ikada dobro birali. Poslednjih 30 godina koliko se sećam te politike, mi nikad nismo dobro birali.
– Kako biste definisali izbor pogrešnih izbora?
Dado Ćosić: Poslednjih par godina dosta sam se bavio temom Drugog svetskog rata i svega onoga što se tada događalo. I čini mi se da su svi naši današnji problemi ukorenjeni u tom dobu. Imam utisak da je sve ono što se tada dešavalo došlo na naplatu mojoj generaciji, da ona mora da razrešava ta sranja i užase, jer je to preskočilo prethodne generacije. Poznato je da ima istraživanja upravo o tome kojim generacijama neki ratovi dolaze na naplatu, a mi smo u međuvremenu imali i još neke ratove. Možda odgovor na pitanje leži u činjenici da nas nikada niko, pa ni te ljude koje biramo, nije naučio toleranciji, razumevanju i poštovanju drugog čoveka.
– Pozorje je maltene tek počelo, a već smo čuli i videli dosta ženskih priča, koje su napisale ili režirale žene. I ova vaša predstava priča je o ženama, onima koje i jesu, i nisu... Govore o raznim vrstama nasilja, od fizičkog, društvenog, mentalnog... Imate li utisak da je za ženu i uopšte ugroženog čoveka, došlo bolje vreme makar utoliko da se više priča o nasilju?
Dado Ćosić: Teško mi je o tome govoriti iz pozicije muškarca, ja nemam to iskustvo, ne znam iznutra da govorim. Znam samo po pričama nekih koleginica da su sada jednako plaćene u nekim poslovima kao i muške kolege, što pre nekoliko godina nije bio slučaj. I ta je priča potpuno neverovatna, iako znamo da je to priča i, recimo, jedne Amerike, i Holivuda na primer.
– Da, da nije to samo naša priča, iako uvek izgleda da je situacija bolja negde drugde i da su po tom pitanju emancipovanije zemlje u kojima demokratija nije još uvek u pelenama...
Dado Ćosić: Ne mislim ni ja da su te druge, bogatije zemlje, sa dužom tradicijom demokratije, nužno emancipovanije. Dobro je da sve te priče osvešćuju nas muškarce, jer ih zbog pola nismo mogli da osetimo. Mislim da je ta priča o emancipaciji ovde tek započeta, da joj nije kraj, što je dobro. Mi smo joj ovde u regionu tek udarili temelje, i ona može da se dogodi za desetak godina možda, što je opet 30-40-50 godina prekasno.
– Stiče se ponekad utisak da se i muškarci koji razumeju šta znači feminizam, koji borbu za ženska prava ne doživljavaju kao nešto štetno po njihov položaj u društvu, usred pojačanog prisustva priča o ženskim pravima u medijima, osete prozvanim i neugodno. Kakva je situacija u tom smislu u pozorištu, u kojem se barata blizinom u svim oblicima? Da li novi društveni kontekst koji insistira na poštovanju (i) žena sada blizinu meri drugačije?
Dado Ćosić: Ja se ne osećam ugroženim. Naše okruženje ZKM-a bilo je podržavajuće i pre #MeTo priča, a i posle toga je. Postoji kod nas neko zlatno pravilo da ne postoji taj zanos koji te može dovesti do toga da pređeš neke granice, a da se ne postavi pitanje da li je to ok, i da li treba ići u tom smeru. Na kraju krajeva, setimo se onoga što je rekao Lorens Olivije: “Zašto to kolega ne biste odglumeli?” Postoje jasne mere i granice i ako se ide u neku telesnost koja nije možda svima ugodna, postoji platforma, put do toga da se to vremenom prihvati i da ne bude neugodno. Čini mi se da nismo više u vremenu pozorišta kad se nešto nameće i mora, već u vremenu kada je pozorište pitanje saradnje, nekog kompromisa. Teatar više nije prostor u kojem reditelj samo ostvaruje svoju rediteljsku viziju, nego je prostor sukreacije u kojoj glumci nisu samo izvršitelji glumačkih radnji i scenskih poslova. Za mene je neko zlatno pravilo da je kompromis - pitanje.
– Zašto je Paolo Mađeli tako mlad reditelj? Evo, sudeći po ovoj predstavi, najmlađi od svih do sada na ovom Pozorju?
Dado Ćosić: Mislim da je to stvar iskustva. Nisam radio sa mnogo mladih reditelja, ali sam i gledao neke njihove predstave i čini mi se da oni ne rizikuju. Iz straha da će se ta neka prilika koja im je ukazana propustiti, iako je glupo generalizovati stvari, ali mislim da oni ne rizikuju, mislim da se o tome radi. Igra se na sigurno, na ustaljene stvari koje su naučene, preuzete od tih profesora koji imaju hiljadu nekih svojih godina i iskustva. Jedan od retkih koji je rizikovao bio je Igor Vuk Torbica sa kojim sam radio “Tita Andornika” i “Hinkemana”. Paolo Mađeli ima te godine koje ima i njegova je dužnost da rizikuje. I kad rizikuje, radi to vrlo nežno i radi vrlo pametno. Osim znanja i neverovatnog pozorišnog iskustva, Mađeli ima naročit senzibilitet, za koji ne znam da li je pre bio takav, ali je jako nežan i pažljiv.
– Šta ste naučili tokom tog procesa rada? Od glumaca iz ZKM-a još nismo videli slabu predstavu. Navikli smo da ste našpanovani, podatni, talentovani, vredni, izuzetni, da pomerate lestvice u pozorišnom regionu... Šta je Mađeli dodao vašem talentu?
Dado Ćosić: Nisam pre radio sa njim. Najviše mi se svidelo – što nisam očekivao, jer sam očekivao teatar u smislu neke sitne psihologije, što je nešto što mene trenutno ne privlači i ne zanima, a on je došao sa suprotnim – sve je lišavao te psihologije 20. veka, koja propituje svaku reč, koja nudi ilustraciju, gde glumac glumi, što u većini slučajeva nije potrebno. Insistirao je na tempu i brzini, a preko toga nas usmeravao na partnerstvo. To je ono što mi se svidelo. I mnogo toga je prepustio publici. Da oni interpretiraju, a ne da mi insistiramo.
– Kako ona/on koja/i nije može da postane ona/on koji/a jeste?
Dado Ćosić: Kompleksno pitanje, ali kada bih to simplifikovao, onda bih rekao – živeti beskompromisno, sa osećajem za meru i kajanje.
*Foto: Branko Lučić
(Snežana Miletić/SEEcult.org)
