Crnčević u Otklonu
Izložba skulptura i crteža Đorđija Crnčevića otvorena je u Ateljeu Otklon u Beogradu, koji tom postavkom završava izlagačku sezonu 2010. Izložba predstavlja spakovane, komprimovane skulpturom u staklenim tubusima, kao i čelične konstrukcije, nešto veće i robusnije figure, koje nisu striktno spakovane, već izlaze iz ravni strukture, izazivajući prostorne ekcese van glavne vertikalne čelične konstrukcije.
Izložba skulptura i crteža Đorđija Crnčevića otvorena je u Ateljeu Otklon u Beogradu, koji tom postavkom završava izlagačku sezonu 2010.
Izložba predstavlja spakovane, komprimovane skulpturom u staklenim tubusima, kao i čelične konstrukcije, nešto veće i robusnije figure, koje nisu striktno spakovane, već izlaze iz ravni strukture, izazivajući prostorne ekcese van glavne vertikalne čelične konstrukcije.
Prema navodima Bojane Burić, Crnčevićeva izložba može se sagledati kao pokušaj neke nove kontekstualizacije sopstvene skulpture koji autor postavlja kao diktat vremena ili kompresiju sopstvenog rada u vremenu i prostoru.
Uvek sumarnog izraza, bez mnogo narativa u sopstvenoj skulpturi, sa velikim poštovanjem prema materijalu, ali i sa izrazitim tragovima sopstvenog rukopisa, procesa rada, traga alatke, Crnčević je, prema njenim rečima, spakovao takoreći ceo opus i paradoksalno ponudio, bez muzejske pretenzije i zaštite, pogled kroz staklo na dodire i razmake različitih skulptura, pojedinih njihovih faseta i neočekivanih susreta i dodira, nudeći neočekivani pogled kroz staklo na puno i prazno.
Izložbu, kako je navela Bojana Burić, odlikuje i paradoks da iako skulptura traži dodir, taktilno, ostaje nedodirljiva i nudi se pogledu samo jednom svojom dimenzijom, stranom, bez obzira na mogućnosti da li se radi na prepoznavanju lica ili naličja.
“Uglačanost ovih stakala, negde nas vraća na seriju Solženjicinovih portreta u gipsu, koji su visoko polirani za razliku od ostalog rustičnog i robusnog materijala, gde je uvek negovan rukopis i trag umetnikovog rada. Pakovanje u ove tegle ili kubuse nije stvaranje novih artefakata, već kompresija vremena i prostora, istorizacija sopstvenog rada i otkrivanje novih skulpturalnih formi i različitog materijala”, navela je Bojana Burić.
Kontrast u Crnčevićevim radovima ona vidi u olovnim poklopcima na staklenim posudama, kao i u pokušajima uprisutnosti same skulpture njenom virtuelnom projekcijom kojom bi se prostorno prepoznala u svim dimenzijama.
Zdravko Vučinić istakao je povodom izložbe da Crnčević uvek iznova
preispituje svoje umeće, koje je u kontekstu njegovog ranog stvaralačkog buđenja imalo primetnog dejstva. Taj imperativ traje do sadašnjih ostvarenja, bez obzira kojom se likovnom granom bavi, a okrenut je i ka grafici, crtežu i slikarstvu.
Crnčević i ovom prilikom iznenađuje domišljanjem pojma skulpture, zapravo, pomeranjem njene datosti u drugu fenomenološku ravan.
Rođen 1941. godine u Dupilu u Crnoj Goru, Crnčević je završio 1972. godine Akademiju likovnih umetnosti i postdiplomske studije na vajarskom odseku u Beogradu, gde i živi i radi.
Samostalno izlaže od 1969. godine, a prethodnu izložbu u Beogradu imao je 2002. godine u Salonu Muzeja savremene umetnosti (sa Bojanom Bemom i Borom Iljovskim).
Učestvovao je na brojnim grupnim izložbama, a dela mu se nalaze u muzejima i privatnim kolekcijama.
Izlozba u Ateljeu Otklon (Dečanska 21) otvorena je do 27. novembra.
(SEEcult.org)
