Crvene situacije

Mlada slikarka Maja Obradović, dobitnica Nagrade za crtež “Vladimir Veličković”, predstaviće se na izložbi u Galeriji Haos 22. decembra s Markom Markovićem, koji je takođe nagrađen, a u intervjuu, koji je vodila istoričarka umetnosti Vladana Spaić, govori o dosadašnjem radu i izložbi “Zašto crvena?”, održanoj nedavno u Kolarčevoj zadužbini - o onome šta je bilo i šta sledi…

Tokom života sakupljamo ožiljke, zbog kojih često kažemo da nas kidaju iznutra, te da tako lagano posustajemo, polako umiremo. Tragovi na duši ostaju, o tome retko ko želi da priča. O smrti govorimo, dok je se bojimo, dok mislimo kako  će nekad doći, ali o onima koji su otišli, nama bliski i dragi, o njima pak retko. Volimo da ih se sećamo, ali ne da i o njima govorimo. Ipak,  razgovaramo o smrti koja nam je izvesan i krajnji ishod, mesto gde ćemo svi jednom poći. Međutim, danas ćemo se prisetiti onih koji su tamo prerano otišli, nasilnički odvedeni i lišeni života. Prepričavamo priču, onih smrtno ranjenih duša, koje pak žive i govore nam o najbližima kojih više nema i tako otvaraju rane koje nikad zapravo neće zaceliti. Duhove prošlosti prizivaju oni, koji to ponajmanje žele.

Maja Obradović nam govori o njima, o smrti, stepenicama bola, “crvenim situacijama” kroz koje prolaze oni koji moraju da umru. Sva tegoba u priči onih koji su videli, koji su patili i koji žive bez onih koji su morali da odu, a nisu birali. Može li ta tegoba stati u jednom prikazu?! Njihova bol je svakako veća, a u toliko i Majin zadatak teži. Hajde malo da razmišljamo o osećanju koje je prethodilo novom zadatom konceptu koji bi trebao biti utisnut na  stranicama brošure masakra. Čiju dušu treba ponovo secati, rasecati i konačno disecirati kako bi se iscedila i najmaglovitija slika prošlosti? Staje li sve to na jednom mestu?

V.S.: Kako je došlo do izložbe u Kolarcu? Čime si se vodila dok si odabirala prezentovana dela?

M.O.: Izložba u Kolarcu je najblaža verzija izložbe u odnosu na pripremljenu izložbu  za Berlin. Odabir je tematski pronikao iz Berlinskog projekta,  ali je ublažen autoportretima i proširen je na sve drugačije situacije, a zajednička je samo boja, tj. Crvena.

V.S.: Kako je publika shvatila ono što si želela da kažeš? Koliko ljudi znaju uopšte o tvom berlinskom projektu i njegovoj kompleksnosti?

M.O.: Nisam sigurna koliko je i ko shvatio i želeo da posveti malo vremena za razmišljanja u tom pravcu. Kada neko kaže za izložbu da je strašna, meni to nije jasno. Ništa nije strašnije (fantastičnije-Dostojevski) od stvarnosti. Projekat je za temu imao Umetnost i memoriju posle 1989. Bilo je ukupno osmoro učesnika, mahom sa Balkana, koji su učestvovali sa video radovima i fotografijama. Ja sam jedini predstavnik koji je kao medij koristio sliku i crtež.

V.S.: Koliko uspevaš da se oslobodiš tog bremena što negde i jeste deo kolektivne memorije, ali za tebe je to ipak bilo nešto više, gotovo kao istraživanje stepena jada iz almanaha masakra? Koliko mora situacija da bude jasna, razgovetno kazana, da bi se skicirala, konačno, bila uverljiva slika?

M.O.: Još uvek sam u tome i sve je vrlo ‘sveže’. Smatram da je sve to bilo neophodno jer kada nastavim da radim dalje i osetim smisao svake linije, znam da je vredelo. Imate osećaj kao da  tabanima prelazite preko žileta, a žilet stoji na kocki leda.  Postoji čitava serija drastičnijih crteža u odnosu na ponudjeno u Kolarcu i kada osetim pogodan trenutak za izlaganje, izložiću. Za mene će biti dovoljno da makar pokušam da nadomestim mali delić sile koju je stvarnost nametnula i to na ovim prostorima, po ko zna koji put. Neophodno je da bude jasno i jako ali da ne pređe u banalno. Svako iskustvo je bilo jako i sa sobom je nosilo određeni epilog koji se ne može transponovati  kroz likovno koje će biti jače od onoga što je izvorno.

V.S.: Koliko su te žene, ostale neme posle vihora rata, najednom same i bez smisla, sa svežim ranama, bile spremne govoriti o svojim iskustvima? 

M.O.: To je priča za sebe. Jako su retke situacije otvorenosti jer moraju da steknu poverenje u vaš rad. Govorile su mi  i da bol ima svoje faze i da to treba razumeti. Ne može svako da vodi dijalog. Možete ih povrediti ili razljutiti ako ne znate kako da priđete. Zahvalna sam što sam imala priliku da ih upoznam. Pomogle su mi da shvatim intimnije i vrlo ranjive i teške faze. 

V.S.: Kada bi se razgovor završio, te usledilo emotivno pražnjenje, da li bi te neko upitao kako ćeš pretočiti  tugu i koja ćeš sredstva koristiti kako bi upotpunila taj likovni otisak koji bi usledio?

M.O.: Naravno. To je čak i prvo pitanje pre nego što uopšte vas puste u svoj svet. Normalno, postoji strah sa njihove strane da ćete to zloupotrebiti i čak profitirati na tome. To su isuviše osetljive stvari da bi se poigravalo sa njima. Za svaki potez odgovarate pred njima a i pred samim sobom. To nisu stavovi dopada mi se ili ne, već to jeste to ili nije to. Moralo je da boli i tačka. Publika nije imala saznanje o prethodnoj fazi i stupnju rada pre Kolarca. Radila sam na zadatu temu šest meseci, i sada sam jedan deo otkrila javnosti.

V.S.: Da li si zadržala svoj intiman stav i koliko je on uticao na tvoje dalje poimanje stvarnosti ispričane i sagledane iz različitih vizura?  Verujem da si morala biti veoma strpljiva, taktična i oprezna u dijalogu.

M.O.: Neophodno je ego predati dalje, raditi na razbijanju umetničkog autizma. Kada radite sa ljudima, razne situacije vas nateraju da pravite rez i po nekoliko puta krenete ispočetka u razmišljanjima. Na sve na šta obratite pažnju počinje da raste. Tako i moji stavovi rastu i modifikuju se zajedno sa delima. Što sam više radila na ovom materijalu, sve sam se manje osećala čovekom. Kao da ne posedujem ni ime, ni koren. Reakcije su bile kako na  mentalnom tako i na fizičkom nivou. Jačina koju ti ljudi imaju nakon svega je neverovatna. To je najviše uticalo na mene. Kao i osmeh koji se stidljivo pojavi ponekada I promeni njihova umorna lica.

Može se prići samo onome ko vam to i dopusti. Takve magle i rupe u ljudima su ostali kao svedoci su uvek Crvene. Rasecanje je uzajamni proces sa jednom bitnom razlikom: glavni teret nosi svedok događaja i On/Ona/Oni diktiraju ritam. Za svaku reč ima mesta jer shvatate koliko je svaki trag sećanja od krucijalne važnosti za kompoziciju. Rez koji autor doživljava zavisi od senzibilnosti i mogućnosti da se detektuju i razdvoje bitni momenti za delo.

V.S.: Od konkursa Vlade Veličkovića, te laskave nagrade koju si dobila,  prošla je  skoro godina dana. Šta je ta godina za tebe donela?

M.O.: Činjenica je da je to bila velika prekretnica za mene, naročito ukoliko Vam jedan velikan slikarstva dodeli po prvi put nagradu koja nosi njegovo ime. To je velika čast. Nakon toga sam intenzivno radila na materijalu za Berlin, paralelno za Kolarac, i naravno Haos galeriju. Kada obrađujete jak materijal, možete jako dugo raditi na njemu i načiniti više izložbi.

V.S.: Da li je mnogo ako pitam kakva li će nas situacija snaći u Haosu? Koju ćeš nam tada ispričati priču?

M.O.: U Haosu će biti haos! Potrudiću se da ovoga puta izbegnem pojam priče u svom radu, kako  bih se posvetila čistijem istraživanju i promenila ugao posmatranja. Umetnik, čini mi se, brzo postane svestan promena u svom radu i one ne moraju biti čak ni drastične, dovoljno je da iskreno pomiluje svoj nerv koji je i ukazao na početak nove faze. I da, naravno, nastavi da radi.

V.S.: Da li možemo u skorije vreme očekivati i malo razvodnjavanje prethodnih tema, otopljavanje osećanja, malu promenu tvog artističkog smera?

M.O.: Ne znam koliko će vremena biti potrebno da se stvori distanca prema novom materijalu. Ideja naravno ima i da imam izbor krenula bih ispočetka, od modela u ateljeu. Ponovo bih se vratila odlivcima i portretima velikih formata.Bitno je imati kvalitetne faze, a brzina njihove smene nije u prvom planu. Podsetiću da sam na prvoj samostalnoj izložbi u galeriji FLU, imala mahom crteže inspirisane ljubavlju.

V.S.: Kakvo je ovo naše vreme u kome živimo? Ima li mesta i nade za vas mlade ljude koji stvarate svoju viziju umetnosti?

M.O.: Neću praviti besmislenu komparaciju kome je i kada bilo teže ali činjenica je da postoji velika napetost u međuljudskim odnosima koja lagano postaje praznina koja izgleda da će teško odolevati vremenu. Ne rešavamo probleme već ih prebacujemo u sledeću generaciju, time ništa dobro nije urađeno. Red talentovanih, odvažnih, senzibilnih je uvek tu i sve, nažalost, zavisi od njihove sposobnosti i volje da se izdignu jer poštovalaca takvih individua je beskrajno malo. Neophodno je utoliti glad za radom i prosperitetom mladog čoveka. Vaš najintimniji krug tu igra veliku ulogu.

V.S.: Da li ima nešto što tvojoj slici smeta, a tvoje slikarstvo usporava?

M.O.: Ja jesam samokritična i jasno vidim mane svog rada. No, kada bi čovek uvek bio u stanju da ‘natkrili’ i jednu jedinu situaciju, ne bi bilo eksperimenata.
Jedino što možda utiče na moju brzinu rada jeste to što dosta vremena provodim u sakupljanju neophodne građe, zatim obradi onda analizi, odabiru materijala… tada zapravo započinjem rad i tek onda shvatim da mi nedostaju neophodna finansijska sredstva, te  da zbog toga neću moći sve što hoću. Dakle,  i novac diktira koncept.

V.S.: Kada bi bila zamoljena od strane gradskih vlasti da napraviš jedan mural, na zidu neke zgrade u centru grada, kakav bi on bio i kakvu bi poruku nosio?

M.O.: ‘Priberi se, saberi se i…kreni!” ili nešto slično bi moglo doći u obzir što se naziva tiče. To bi svakako bila mešavina više nagih telesa jakog kolorita, koja ilustruju nesputanu energiju i skrivenu snagu koja ide ka napred.

V.S.: I na kraju, da li je smrt crvena, da li joj je ruka kvrgava i hrapava, a mantija crna i beskrajna?

M.O.: Na razne načine, a i kroz istoriju umetnosti nametnuti su nam prikazi smrti i u toj slojevitosti leži njihova draž. Jedna od mojih najomiljenjih jeste crtež Kathe Kolvitz, iz privatnog muzeja u Berlinu, pod nazivom “Smrt zove”. Ona je i bila okidač za moj crtez u Kolarcu pod nazivom “Da li smrt diše?”.

Zanimalo me je kakav joj je dah, naspram boje i koščatosti prstiju šake. Da li ima mantiju ili kakvo joj je lice, ne znam. Ali kada već Ona uzima nekome dah, neko drugi je dah dobio i otpočeo svoj život.
 
V.S.: Da nisi slikarka, bila bi..

M.O.: Bila bih kostimograf, težila bih visokoj modi. Postoji lep upliv konceptualnog u visokoj modi, što se po mom mišljenju najbolje vidi u delu  Issey-a Miyake-ija.

*Razgovor vodila istoričarka umetnosti Vladana Spaić
(Intervju objavljen u decembarskoj Artfami)