Nezavidan položaj žena u kulturi Srbije

Žene u Srbiji u kulturnom i kreativnom sektoru rade u nesigurnim uslovima, nedovoljno su plaćene, često izložene seksualnom uznemiravanju, pa i nasilju, imaju malu ili nikakvu podršku u usklađivanju privatnog i profesionalnog života, teme rodne ravnopravnosti nisu dovoljno zastupljene ni na jednom nivou obrazovanja, a partijsko zapošljavanje je među pet glavnih problema u kulturi u Srbiji, pokazalo je istraživanje u okviru projekta “Rodna ravnopravnost za kulturnu raznolikost”, koji sprovode članice Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), uz podršku Međunarodnog fonda za kulturnu raznolikost (UNESCO).

Istraživanje je obuhvatilo anketu u kojoj je učestvovalo 206 kulturnih radnica i preduzetnica različitih starosnih grupa iz javnog, privatnog i civilnog sektora u Srbiji, uz 32 intervjua i ekspertsku fokus grupu sa devet učesnica. U fokusu su bila obrazovna i profesionalna iskustva radnica i preduzetnica u kulturi, balans privatnog i profesionalnog života i radna diskriminacija žena u sektoru kulture i to sa rodnog, klasnog i teritorijalnog aspekta. Reč je o jednom od ukupno šest najboljih projekata na konkursu Uneska i jedinom iz Srbije odabranom od 1.027 iz celog sveta, istakli su članovi istraživačkog tima 23. marta na promociji publikacije “Rod i rad u kulturnom polju u Srbiji”, koja je rezultat istraživanja sprovedenog od proleća do zime 2021. godine.

Iako nije moguće prenositi zaključke iz uzorka na celu populaciju, prema rečima Predraga Cvetičanina iz Centra za empirijske studije Jugoistočne Evrope (CESK), istraživanje je rezultiralo važnim nalazima zahvaljujući varijabilitetu uzorka: najviše ispitanica je bilo iz Beograda, ali i iz još 25 gradova u Srbiji, dolaze iz četiri starosne kategorije, više od 90 odsto žena ima fakultetsko i više obrazovanje, skoro polovina ih ima rukovodeće uloge na poslu, najviše je žena koje su zaposlene na neodređeno vreme i frilenserki, baš kao i onih koje rade u više oblasti kulture.

Istraživanje je pokazalo da ključnu ulogu u polju kulturne produkcije, i organizaciono i finansijski, ima država, jer se najveći broj ustanova finansira iz budžeta, a iako Srbija ima drugi najveći budžet u regionu, posle Hrvatske, od zemalja u regionu na poslednjem je mestu po izdvajanju za kulturu po glavi stanovnika, podsetio je Cvetičanin i dodao da Slovenija za kulturu izdvaja šest puta više od Srbije, a Hrvatska i Makedonija po tri puta više.

Istovremeno, sistem raspodele je izrazito centralizovan i većina novca se izdvaja za republičke kulturne ustanove u Beogradu (60 do 75 odsto), odnosno pokrajinske u Novom Sadu, dok ustanove i organizacije u malim sredinama rade ne samo sa neuporedivo manje sredstava, već i u svakom pogledu u neuporedivo težim uslovima, pa postoje “Beograd i kulturna pustoš”. Od 26 republičkih ustanova kulture, 21 je u Beogradu i vrlo retko možete da ih vidite bilo gde van Beograda, a slično je i sa Novim Sadom: Beograd ima 30 svojih ustanova i 21 republičku, dok Novi Sad ima 13, a od ukupno 17 pokrajinskih, 14 ih je u Novom Sadu, istakao je Cvetičanin.

Govoreći o Novom Sadu koji je 2022. godine bio Evropska prestonica kulture, on je istakao da je za te programe iz republičkog i pokrajinskog budžeta izdvojeno oko 30 miliona evra - koliko je izdvojio i grad Novi Sad, dok Evropska unija za nagradu "Melina Merkuri" izdvaja 1,5 milion evra. Novi Sad i Niš su prilbližno iste veličine, a budžet Novog Sada kao Evropske prestonice kulture je 2022. godine bio 200 miliona dinara, a Niša pet miliona dinara, pa "možete li onda da zamislite razlike u odnosu na Babušnicu ili Belu Palanku. One su nemerljive", naglasio je Cvetičanin.

Kulturne ustanove same zarađuju između pet i deset odsto novca, dok ostatak dobijaju od države, pa “nije ni čudno da postoji partijska kontrola, jer ih tretiraju kao da su nedonoščad”, istakao je Cvetičanin, navodeći da to dovodi do partijskog postavljanja rukovodilaca, partijskog zapošljavanja, autocenzure i apatije zaposlenih. Politički uticaj je sve jači i jači i glavna razlika u odnosu na 90-te je totalna deprofesionalizacija ne samo u kulturi, već u svim oblastima rada, naveo je on.

Nađa Bobičić, Tatjana Nikolić i Predrag Cvetičanin, foto: MC

Nađa Bobičić iz organizacije “Pobunjene čitateljke” istakla je da se profesionalna iskustva radnica u kulturi, u celini gledano, poklapaju sa nalazima iz Evrope i okruženja, a kao najvažnije odlike navela je radni dan koji traje skoro neprekidno, nemogućnost da se odbije posao, nemogućnost razlikovanja radnog i slobodnog vremena, izuzetno slabu plaćenost i političku dominaciju u kulturi.

Nedefinisano radno vreme, potcenjivanje kompetencija žena u odnosu na muške kolege, kao i potplaćenost njihovih poslova uz stres kojem su izložene u pokušaju da usklade privatne i profesionalne obaveze često dovode do tzv “pregorevanja” (burnout). Polje kulture posebno je surovo u tom pogledu, jer žene, osim podrške partnera koja je porasla, uglavnom nemaju bilo kakvu drugu pomoć i često su prinuđene na nemoguć izbor između obaveza na poslu i u porodici, istakla je Nađa Bobičić.

Prema rečima Tatjane Nikolić iz FEMIX-a, poražavajući su podaci o (ne)zastupljenosti rodne ravnopravnosti u celokupnom sistemu obrazovanja, posebno s obzirom na činjenicu da je 65 odsto ispitanica reklo da je tokom školovanja bilo izloženo lascivnom govoru koji je toliko prisutan da je normalizovan, čak 35 odsto je bilo izloženo nepoželjnim dodirima, a deset odsto žena preživelo je seksualno nasilje. Istovremeno, na poslu je lascivnom govoru bilo izloženo čak 70 odsto žena, nepoželjnim dodirima 26 odsto, seksualnim ucenama osam odsto njih, a seksualnom nasilju pet odsto žena zaposlenih u kulturnim i kreativnim delatnostima.

Zbog svega toga je neophodno da rodna komponenta bude osnova svakog planiranja, a o ravnopravnosti, pravima i mehanizmima zaštite treba edukovati i žene i muškarce, doneti pravilnike za sprečavanje rodne diskriminacije i rodno zasnovanog nasilja u sektoru kulture, umetnosti i kreativnih industrija, procesuirati i sankcionisati počinioce, istakla je Tatjana Nikolić, ukazujući da kulturna scena nije primer dobre prakse u pogledu rodne diskriminacije i da su i u toj oblasti žene manje zastupljene u finansijski isplatljivim poslovima.

Među preporukama istraživačkog tima donosiocima odluka je i obezbeđivanje redovne, dostojanstvene i adekvatne naknade za rad i redovne isplate, kao i omogućavanje autonomnosti delovanja institucija kulture, kompanija i organizacija u nezavisnom i privatnom sektoru od političkih uticaja.

Takođe, u kurikulume osnovnog, srednjeg i visokog umetničkog obrazovanja treba da budu uvedeni novi sadržaji koji bi omogućili bolji uvid u doprinos žena kulturnoj istoriji i produkciji, senzibilisali učenike i studente i dali uzore novim generacijama, uz istovremeno podsticanje ravnomernije zastupljenosti žena u obrazovnim umetničkim institucijama i ohrabrivanje devojčica da se uključe u obrazovne programe koji su do sada bili većinski dečački, odnosno muški.

Poslodavci bi trebalo da radnicama u kulturi olakšaju usklađivanje privatnih i profesionalnih obaveza merama podrške majčinstvu i čuvanju dece unutar institucija i organizacija kulturne scene, ali bi trebalo da podrže i očeve kako bi se više angažovali oko nege deteta i brige o kući. Kreiranje i podržavanje održivih i adekvatnih, bezbednih i nekomercijalnih prostora za rad, poput ateljea i studija za samostalne radnice u kulturi, u cilju odvajanja privatnog i profesionalnog prostora i vremena za one žene kojima je takva podrška potrebna, takođe je preporuka istraživačkog tima.

“Rodna diskriminacija u kulturi i umetnosti je, kao i u mnogim drugim poljima, implicitna, suptilna, prećutna, teško uhvatljiva i protiv nje je izuzetno teško boriti se, em zato što je tako široko rasprostranjena i normalizovana, em zato što su to neke suptilne igre moći ili strukture protiv kojih ti zapravo ne možeš ni da se konfrontiraš tako lako”, istakla je Tatjana Nikolić. Ona je ukazala i na podatke da dve trećine žena smatra da fleksibilnost radnog vremena u kulturi ima vrlo negativan uticaj na njihov privatan život, brak, roditeljstvo i partnerstvo, a da je svaka treća ispitanica rekla da su godine starosti i fizićki izgled bili bitni faktori pri zapošljavanju, odnosno angažovanju.  

Učesnice ankete, njih čak 65 odsto smatra da su donosioci odluka u kulturnoj politici ključni za unapređenje položaja žena i rodnu ravnopravnost, a odmah iza njih su mediji (56 odsto).

Cilj projekta, u okviru kojeg je sprovedeno istraživanje, bio je da stvori preduslove da žene imaju jednake mogućnosti za stvaralaštvo, zaradu i karijeru u kulturnom polju u Srbiji, identifikujući mehanizme koji generišu rodnu neravnopravnost i institucije, organizacije, grupe i pojedince koji mogu da doprinesu poboljšanju položaja žena, da unaprede njihove profesionalne veštine, znanje, samosvest i vidljivost, istakla je Tatjana Nikolić i najavila da će 13. maja u Novom Sadu, u organizaciji Kultura nove, biti održana osnivačka skupština nacionalne mreže za radnu ravnopravnost u sektoru kulture. Pozvala je medije, kulturne institucije i druge organizacije da podrže osnivanje mreže kao platforme za međusobnu saradnju, podršku, razmenu resursa, mobilnost i razmenu znanja, kao i da se pridruže rešavanju problema rodne ravnopravnosti.

U realizaciji projekta učestvovale su organizacije: Kolektiv mladih žena Femix, Pobunjene čitateljke, Millennium, Studio 6, Kulturanova, Elektrika i Centar za empirijske studije kulture Jugoistočne Evrope.

*Prezentacija istraživanja, Predrag Cvetičanin (pp)

(SEEcult.org)

*Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS-a i Ambasade SAD, već isključivo autora.