Sonja Petrović: Živimo na minskom polju, ali razgovarajmo
Rediteljka Sonja Petrović, čija je predstava “Kod večite slavine” u takmičarskom programu 67. Sterijinog pozorja u Novom Sadu, smatra da živimo u sadašnjosti u kojoj je prošlost prisutnija od samog prezenta, a budućnost apstrahovana. "Više nego ikad svesni smo da živimo na minskom polju, na prostoru koji kao tempirana bomba može da eksplodira u bilo kom trenutku, a razlozi za sukobe zakopani su duboko u prošlosti”, navela je Sonja Petrović u intervjuu za SEEcult.org. Predstava “Kod večite slavine” prema tekstu Momčila Nastasijevića, kako je istakla, progovara o pomirenju, o podeli grehova, jer je to trenutno važnije od bilo čega drugog. Rediteljka koja je u kratkom vremenu na novosadskim scenama režirala dve uspešne predstave – “Ko je ubio Dženis Džoplin” u Srpskom narodnom pozorištu i “Devojčica sa šibicama” u Pozorištu mladih, kaže da njeno čitanje Nastasijevića u velikoj meri govori o tome da je često potrebno da idemo unazad da bismo znali kako napred... Sonja Petrović kaže da mašta o pozorištu koje je deo kolektivnog čina, prostor sukoba, razmene stavova i mišljenja, o pozorištu koje je stalno pomalo u klinču i koje tera na razgovor, promišljanje.
– Bili ste nedavno u Švedskoj. Hoće li otud na naredno Pozorje stići neka Vaša predstava?
Sonja Petrović: Moje putovanje u Švedsku vezano je za Asitež Srbija, Udruženje za razvoj pozorišta za decu i mlade u kojem sam član Izvršnog odbora. Imala sam priliku da prisistvujem jednom od najvećih umetničkih događaja u oblasti pozorišta za decu i mlade u svetu Assitej Artistic Gathering, na kojem sam videla više od 30 predstava iz celog sveta, sa akcentom na one koje su napravili pripadnici domorodačkih naroda. Takoreći imala sam mogućnost da vidim i čujem nešto što je autentično, nestandardno, nesvakidašnje i netipično za evropske ideje o pozorištu. Sve ovo desilo se s jednim većim i važnijim ciljem, a to je učenje za sledeću godinu kada će Srbija prvi put u istoriji od osnivanja ove organizacije biti domaćin svetskog kongresa i kada će u tematskom fokusu biti naš region. Tako da ne mogu da se pohvalim, bar ne za sada, da ćete gledati nešto moje iz Švedske, ali mogu činjenicom da dovodimo preko 500 delegata iz celog sveta u Novi Sad i Beograd i da će ovo biti jedna sjajna prilika za sve naše umetnike da se predstave u najboljem svetlu i možda usvoje ili osvoje neke nove prakse, forme, ili se prosto inspirišu ili ohrabre za nove teme. I drago mi je što ste me ovo uopšte pitali, iako niste znali razlog mog boravka u Švedskoj, jer smatram da pozorište za decu i mlade ne zauzma mesto koje zaslužuje ni u medijima ni među stručnom javnošću iz oblasti pozorišta. Upravo su se na Sterijinom pozorju nekada predstave za decu i mlade takmičile rame uz rame sa predstavama za odrasle i osvajale nagrade. Žao mi je što to više nije praksa i volela bih da se o ovome za početak bar polemiše. Verujem da bi festival sa ovakvim kredibilitetom kao što je Sterijino pozorje mogao i morao pozorište za decu i mlade da izvuče sa margine.
– Šta je Vama Nastasijević, a šta mislite da Vaša generacija daje njemu? Šta je vama svima u ekipi oko predstave bilo najzanimljivije u njegovom delu, šta Vas je inspirisalo da pričate tu priču publici danas? Kako ste Vi lično došli do Nastasijevića?
Sonja Petrović: Nastasijević je neko ko inspiriše generacije umetnika. Na svu sreću, on je i u nastavnom programu predmeta južnoslovenske drame na dramskim akademijama. Nekoliko njegovih pesama nalazi se u čitankama srednjoškolaca. Međutim, na sve to, i dalje je nepravedno skrajnut, nedovoljno istraživan, ispitivan, postavljan... Neko kome se divimo sa distance. Ja sam mu se uvek nekako vraćala jer me je intrigirao njegov nedokučivi svet, koji je u isto vreme i poetičan, i nežan, i realističan, i surov. Žanrovski me je podsećao na bajku ili legendu, a u kontekstu teme je na savršen način opisivao neobjašnjivo osećanje i teskobu koju osećam prema svojoj istoriji, zemlji, mestu na kom smo odrasli. To osećanje specifično je za čitavu moju generaciju i to je nešto oko čega se ujedinila i cela ekipa predstave. Potreba da se suočimo sa sobom kroz svoju istoriju i podneblje na kom smo odrasli. Da prihvatimo da je deo našeg folkora i pored mnogo predivnih stvari, nažalost i nasilje nad ženama, i silovanje, i incest. U stvari, najvažnija stvar je da se ta priča ispriča danas kada više nego ikada postajemo svesni da živimo na minskom polju, na prostoru koji kao tempirana bomba može da eksplodira u bilo kom trenutku, a razlozi za sukobe zakopani su duboko u prošlost. Mi smo želeli – neki će reći naivno, a mi bismo rekli iskreno i svesno – da pričamo o pomirenju, o podeli grehova, jer je to trenutno važnije nego bilo šta drugo.
– Razumete li taj fatum predaka/istorije, taj greh koji se umnožava i prenosi, koji kulja i koji preti da eksplodira bez plana i programa, evo konkretno na planu srpskog društva? Prihvatate li to kao sudbinu?
Sonja Petrović: Mi smo odrasli sa idejom da smo po mnogo čemu obeleženi ili smo odgovorni za nešto što nisu bili naši postupci i odluke. Ili osećamo grižu savest i vrlo često trpimo kazne i posledice za postupke naših predaka. Tapkamo po mraku našeg nacionalnog identiteta i istorije. Živimo u sadašnjosti u kojoj je prošlost prisutnija od samog prezenta, a budućnost je apstrahovana. Međutim, ja ovo što je glavna nit radnje u drami “Kod večite slavine” ne bih nikako pripisala sudbini i fatumu. Nastasijević je veoma vešto, inteligentno i smelo ponudio uzročno-posledični niz konkretnih postupaka koji vode u sunovrat. On postavlja vrlo jasno pitanje kako, kada i ko će taj niz da prekine? Nama kao da je u kulturnom nasleđu da se pravdamo sudbinom, onostranim, krvlju, istorijom, poreklom... U stvari, to je beg od prihvatanja odgovornosti i pridruživanje jednoj kolektivnoj ideji o bezizlazu.
Svedoci smo činjenice da živimo i hodamo po tlu na kome su se desili ratovi, zločini, ubistva i da ta činjenica mora da se prihvati i nađu načini da se to sa sobom nosi. Međutim, to nikako ne sme da postane opravdanje za naše postupke. Za našu novosadsku Akademiju se pričalo da je sagrađena na temeljima srušene ludnice, za Srpsko narodno pozorište kažu da je na bivšem groblju. U našem folkloru je da nesrećne okolnosti pripisujemo fatumu prošlosti i da često ne kažemo da se neko samoubistvo desilo zato što ne radimo dovoljno na njegovoj prevenciji, nego zato što je taj prostor uklet, ili nosi neku začudnost zbog koje se događaju neočekivani postupci.
– Šta mislite, jesmo li mi kao društvo, u neko dogledno vreme, spremni za neko ozbiljno presabiranje, da umesto guranja problema pod tepih i davanja im pogrešnog imena - progovorimo i odrastemo? I da li Vaša generacija prihvata tu matricu pričanja lažne istorije, ili joj se suprotstavlja i kako?
Sonja Petrović: Mislim da ovde nije pitanje spremnosti, nego nužde. Ipak, moram priznati da stvarno utopijski duboko verujem u deo moje generacije i već svedočim njihovom progovaranju. Okružena sam hrabrim ljudima koji se ne ustručavaju da kroz svoju reč ili delo stave tabu teme na sto i bore se za to do kraja. Dokazi za to su razne pozorišne predstave, filmovi, kampanje, pokreti, udruženja i festivali. Samo nam još treba prostora, podrške i vidljivosti.
Na pitanje o generaciji, ne mogu da odgovorim u ime cele generacije, jer stav svakako nije homogen. Mogu da govorim o sebi i svojim socijalnim krugovima, ali opet to bi bio odgovor iz vizure mog mehura stvarnosti koji potencijalno nema nikakve veze sa realnošću. Ono što mogu da tvrdim jeste da ekipa ove predstave svakako ne prihvata matricu nepoznavanja i izbegavanja suočavanja sa svojom istorijom. Ova predstava u velikoj meri govori upravo o tome da je često potrebno ići unazad da bismo znali kako napred.
– Kako biste definisali svoj identitet? Je li on fiksan, fluidan, i koliko je presudno biti u tom smislu određen i politički podoban da bi se danas radilo u Srbiji, da bi uopšte postojao? I može li se postojati izvan umreženosti, bilo koje vrste?
Sonja Petrović: Nažalost, mislim da naše društvo čak ni ne dobacuje do takvih kategorizacija, nego je sve jedan interesni krug, takozvano “tamte za vamte”. Jedino što je važno da bi radio i "živeo" u Srbiji je da se dobro kotiraš u interesnim krugovima. Da ljudi imaju šta da traže od vas i na šta da računaju zauzvrat – bilo da je to ugled, novac, zaposlenje, socijalni status, medijska slika ili samo neka preporuka i poznanstvo. Ja ih često u neformalnom razgovoru na ovu temu delim na zaštićene i nezaštićene. U tom smislu za moj identitet i indentitet svih onih koji su kao ja, mnogo više u nezaštićenim krugovima može se reći da je još uvek fluidan i nestabilan. Ne zato što želimo da postanemo zaštićeni, nego zato što pokušavamo da nametnemo neke druge vrednosti koje bi nas učinile podobnim i olakšale nam ili samo omogućile slobodniji pristup poslu. Neki samo odu u Beograd kako bi, ako ništa drugo, bili bliži interesnim krugovima, neki se služe drugim sredstvima, ali ljudi koje ja imam oko sebe i koji su svi do jednog deo autorskog tima i ansambla ove predstave, su ljudi koji žele da nametnu drugačije vrednosti u našem poslu. Bez te vrste umreženosti sa istomišljenicima i upornosti, ne bismo nikada ostvari priliku da prvo, recimo, radimo predstavu “Ko je ubio Dženis Džoplin”, a zatim i predstavu “Kod večite slavine”. Jer što bi rekao Nastasijević: "Ko je bez borbe pobedio, taj nema šta reći."
– Šta Vas još u pozorištu zanima, u kojim pravcima se razvijaju teme koje Vas zanimaju? Šta mislite, zašto korona nije baš mnogo tematizovana u pozorištu, pa to je u jednom trenutku bila ozbiljna civiliizacijska frustracija...
Sonja Petrović: Ja čak imam utisak da je korona previše tematizovana i jedva sam čekala da nestane bar iz kulturne ponude, tako da je to možda stvar subjektivnog osećaja. Takođe mislim da je mnogim umetnicima za realno bavljenje temom kojoj su svedočili potreban barem mali otklon, a od korone se nažalost još uvek nismo dovoljno otklonili.
Mene u mom budućem radu podjednako zanima eksperimentisanje i igranje formom i sadržajem. Razmišljam stalno u pravcu ekologije i održivosti u pozorištu. Šta ona sve podrazumeva, šta može da bude, kako da to primenim na svoj proces i na svoje predstave. Sve više se puštam u pravcu ekologije duha i postajem alergična na predstave sa glomaznim dekorima, odsustvom odgovornosti prema trenutku u kom živimo, prirodi, publici, glumcima i temama o kojima progovaramo. S obzirom na to da sam stvarno alergična na prašinu, pa samim tim i sva pozorišta, i da patim od nedostatka vitamina D koji se upija samo kroz kožu suncem, a svaki proces podrazumeva višemesečno sedenje u mraku – želim da u budućnosti pozorište izađe napolje, da podrazumeva zdravu okolinu, sunce i prirodu, umesto crne kutije, prašine i vlage. Želim da pozorište počne da nas tera napolje, a ne unutra, da nas inspiriše da se krećemo, a ne da sedimo. Maštam o velikim, prostranim, prirodnim pejzažima i malim pričama o ljudima sa sela, o biljkama, životinjama, o putnicima, o biciklima, muzici...
Maštam o pozorištu koje je deo kolektivnog čina, prostor sukoba, razmene stavova i mišljenja. O pozorištu koje je stalno pomalo u klinču i tera na razgovor, promišljanje. Maštam o pozorištu u kome vidim da se glumci osećaju udobno i svesno stoje iza njega, o pozorištu čiji su procesi zdravi, prijatni i produktivni. Maštam o hrabrom pozorištu, onom koje ne igra na sigurno, nego istražuje, onom koje je spremno na rizike, pa i po cenu velikog neuspeha.
*Foto: Vladimir Veličković
(Snežana Miletić/SEEcult.org)
