Darija Medić: Digitalno sopstvo postaje dominantno, a vreme luksuz
Umetnica Darija Medić učestvuje na 20. Bijenalu umetnosti u Pančevu "rafinerijamanastir" radom Terms of Service Fantasy Reader - instalacijom koja propituje različite aspekte tehnološki uslovljenog života, u kojem sopstvo sve više postaje digitalno. "Ne prihvatiti uslove korišćenja neke aplikacije danas stvara prepreke za učestvovanje u društvenim, a često i u poslovnim, edukativnim, ekonomskim interakcijama", navodi Darija Medić u intervjuu povodom tog rada, kojim ukazuje, između ostalog, i na neoliberalni koncept iluzije optimizacije, kroz koji živimo mit da savremene tehnologije olakšavaju život, dok vreme postaje jedan od najvećih luksuza. U odnosu na digitalno, posebno joj je zanimljiv proces kroz koji se ideje o sopstvu generišu, odnosno kako se njegove granice pregovaraju u uslovima korišćenja sadašnje realnosti.
Ono što čini život zanimljivim, kako je navela, jeste upravo to da i u kontekstima uslovljenosti postoje razni načini odgovaranja na neuslove i činjenja nehumanih sistema životnijim. Radom Terms of Service Fantasy Reader ukazuje, između ostalog, i da imati vreme za istraživanje sopstvenih sloboda, relacija i želja jeste ljudsko pravo, a ne privilegija.
– Kako ste inicijalno reagovali na poziv kustoskinje i ideju ovogodišnjeg Bijenala "rafinerijamanastir"?
Darija Medić: Oduševljeno! Sama lokacija u Pančevu je primer specifičnog lokalnog konteksta gustine naslaga kulturoloških zapisa industrijalizacije, adaptacije i tranzicije, koji jedni druge potiskuju, prožimaju, ne mogu da se obuhvate, niti mogu da se zamisle jedni bez drugih. Tako i naziv Bijenala čini da se međurelacija objekata u prostoru posmatra kao readymade i višedecenijska socijalna skulptura. U isto vreme ta interferencija označava spektar pojava dominantih za današnja pitanja stvaranja značenja i značaja. Jedna od njih koja odmah upada u oči je sveprisutni kolaps konteksta, termin koji opisuje neprevodivost proživljenog iskustva danas dodatno pojačanu generativnim automatizovanim tekstom. Druga dominantna pojava koju ovaj naziv po meni oslikava je pitanje inflacije označitelja, broja i modaliteta formi kojima se vrši komunikacija i koji menjaju relacije kroz procese komodifikacije, preuzimanja, remiksa. A treća koju bih istakla je pojava koju bismo mogli zvati bihejvioralnim kodiranjem, praksi kao što je prilagođavanje ljudskog jezika apsurdnim kovanicama nespojivih spojeva radi lakšeg prepoznavanja od strane algoritama za pretragu. A šire gledano, prostor savremenog tehnološkog tržišta jeste svojevrsna rafinerija neupitne vere u tehnologiju, kako kroz pitanja reprezentacije i marketinga samih proizvoda, tako i efektivno kroz generisanje onoga što se često naziva novom naftom današnjice kroz akumulaciju i obradu nematerijalnog rada u profitabline datasetove. I tako dok se podaci obrađuju i mašinsko učenje sve suptilnije adaptira kroz personalizovane filter mehure, rafiniše se često i skoro religiozna posvećenost ideološkim mikrokosmosima, koja za posledicu ima ubrzanu polarizaciju mišljenja u lako eskalirajućim onlajn sukobima, takozvanim flejm ratovima. Ovi sukobi su opet profitabilni za digitalnu rafineriju, samim tim sistem digitalnarafinerijamanastir koji motiviše brzoeskalirajuće viralne sadržaje postaje skoro pa samoodrživ u svojoj produktivnosti. Srećom, mnogostrukosti razmene i inflacija značenja donose sa sobom i nove vrste digitalne pismenosti i otklona, kojima su sklonije nove generacije Z, pa se tako uočavaju i neke nove vrste otpornosti na represivne sisteme i opšte uzev, na mnoge konvencije.
– Na koji način ste koncipirali Vaš rad na Bijenalu i kom smislu ste našli njegovu vezu sa temom?
Darija Medić: Rad se može iskusiti kao instalacija u prostoru koja prikazuje arhivu dramatizacije uslova korišćenja od strane učesnika/ca prethodnih iteracija participativnih performansa ovog projekta kroz audiovizuelnu veb formu, praćenu ličnim digitalnim dnevnikom ekspresija moći kroz narative koji se svakodnevno susreću u interakciji sa aplikacijama. Takođe, 30. maja će biti organizovana nova iteracija javne probe - participativnog performansa na koji su svi/e pozvani/e da donesu svoje uslove korišćenja iz snova.
Postoji nekoliko aspekata kroz koji vidim vezu Terms of Service Fantasy Reader sa temom ovogodišnjeg Bijenala. Jedan je kroz ideju automatizacije institucinalne vere, kao i gorepomenute komodifikacije afektivnog i kognitivnog rada kroz data mining u globalizovanim rafinerijama digitalnosti. Isto kao što se sveti spisi većine religija ne propituju (bar ne u dominantnim modelima religijskog društvenog organizovanja), već je neupitnost religijskog teksta uslovljena verom u postojanje više i nadmoćnije logike, tako uslovi korišćenja bivaju prihvaćeni opštim društvenim konsenzusom da moraju biti prihvatljivi čim ih koriste drugi oko nas, samim tim nemamo potrebu da ih čitamo.
Element rada Terms of Service Fantasy Reader, 2022.
Ne prihvatiti uslove korišćenja neke aplikacije danas stvara prepreke za učestvovanje u društvenim, a često i poslovnim, edukativnim, ekonomskim interakcijama, pa samim tim nije opcija. Ako želimo da budemo uključeni u dominantne kanale društvenosti danas, jedan od uslove jeste da imamo sinhronizovane i apdejtovane sisteme, a taj uslov je pojačan pritiskom ličnog socijalnog matriksa.
Ono što čini život zanimljivim jeste upravo kako i u kontekstima uslovljenosti postoje razni načini odgovaranja na neuslove i kako i istorijski i sada oko nas postoji pregršt primera stvaranja, prilagođavanja i činjenja nehumanih sistema životnijim. Vraćajući se na analogiju sa religijskim tekstom, ako postoji nešto slično društvenom konsenzusu oko toga da se sami spisi ne propituju, to ne znači da ne postoje različite škole čitanja i tumačenja istih tekstova. Samim tim princip pomoću kog organizujem javne probe čitanja i dramatizovanja uslova korišćenja služi kao poziv za namensko vreme i prostor u kojim u kolaborativnom procesu pretvaramo nečitljivo, pravno i zbunjujuće u prostor relacija, izraza, vokalizacije, deljenja, ispovesti. Pa tako ako se osoba u prostoru fotografiše pored rečenice “You have accepted the Terms of Service”, ta fotografija može da se čita kao i da se ona nama obraća da smo pristali na njene uslove korišćenja, a može se zamisliti i kao poruka istim tim servisima koji nameću specifičan vid uslova korišćenja a i specifičnu percepciju toga šta jedan/na korisnik/ca jeste i može da bude. Takođe, u korelaciji sa drugom rečenicom u prostoru se postavlja pitanje opsega uslova korišćenja i čina potpisivanja kao implicitnim pozadinskim procesom. Šta ovakve kulture skoro nevidljivog nametanja znače za to kako se definišu prostori pristanka, bilo da pričamo o Snapchatu ili o učestvovanju na jednoj izložbi.
Sama fraza Terms of Service na engleskom jeziku nas postavlja u zanimljiviji semantički prostor od fraze Terms of Use, ili od fraze Terms and Conditions. Na srpskom jeziku se uglavnom koristi fraza Uslovi korišćenja, a ako bismo razmišljali o bukvalnom prevodu onda bismo se susreli sa frazom “termini na usluzi”. Koji su to termini koji jesu i koji mogu biti na usluzi i kome? To be of service kao fraza takođe označava i posvećenost, često u konotaciji zajedništva, dobročinstva, duhovnosti. Rad ovim odabirom naziva upravo propituje kada se perspektiva posvećenosti eksploatiše, a kako bi opet mogle da se posmatraju interakcije u tehnologiji kroz prizmu servisa koji bi zaista nama bili na usluzi. Šta bi bila tehnologija bazirana na posvećenosti i dobročinstvu, makar bila fantazija u ovom trenutku?
– U objašnjenju rada „Terms of Service Fantasy Reader“ pominjete i „teško dostupni luksuz vremena“, koliko taj nedostatak utiče na našu ličnost u kontekstu digitalnih tehnologija?
Darija Medić: Pored neoliberalnog koncepta iluzije optimizacije, kroz koji živimo mit da savremene tehnologije olakšavaju život, a količina komunikacionih kanala i potreba za sinhronizacijom raste, vreme se komunicira pa onda i postaje jedan od najvećih današnjih luksuza. U svom tom nemanju vremena, ekonomija pažnje na kojoj se bazira digitalno tržište cveta uslovljena kontekstom u kom je stalno dostupno ono što je Gui Debbord nekada nazvao društvom spektakla. Savremeni spektakl ispunjava vreme kao ultimativni resurs do poslednje milisekunde, jer svaki servis želi da našu pažnju zadrži što duže, pa je pitanje nadmetanja digitalnih servisa postalo pitanje kreiranja što veće privlačnosti. Ništa novo u svetu marketinga, ali umnogostručeno u odnosu na svet koji je prethodio onlajn dostupnosti i dominantno ekranskoj kulturi kao dnevnom okruženju za naš nervni sistem koji se nije mnogo promenio u poslednjih par stotina hiljada godina. U neuronauci se taj fenomen naziva supernormalni stimulus - nadražaj pitkosti za čula u neprirodnoj koncentraciji, tj. takav kakav se ne sreće u prirodnim uslovima.
Element rada Terms of Service Fantasy Reader, 2022.
Dizajn savremenih interfejsa se u velikom meri bazira na namenskom aktiviranju neurotransmitera u pravcu najoptimalnijeg nadovezivanja supernormalnih stimulusa i opšte uzev, poznavanju nervnog sistema i procesa kognicije. Tako se i deo kulture proizvodnje nečitljivih uslova korišćenja oslanja na ideju da je pažnja korisnika/ca već zaokupljena na drugom mestu. I sam proces instaliranja nove aplikacije se uglavnom dešava u kontekstu potrebe za što bržom mogućnošću korišćenja, pa je motivacija da se pročitaju uslovi i ugovorne obaveze pre inicijalnog pokretanja aplikacije praktično nepostojeća. Prednost odlaganja upotrebe nije očigledna pogotovo kada je alternativa pitkost momentalne interakcije kao idealni pokretač dopamina. U isto vreme postoji implicitno razumevanje svesti o nesvesti sa čim smo to sve u dogovoru, kao i svest o post-privatnosti, svest o nadgledanju, svest o algoritmima koji se treniraju na našem ponašanju, svest o lajkabilnosti, i balansiranje naše pozicije iz trenutka u trenutak.
Trenutak kao jedinica vremena može biti šansa za promenu. Taj vremenski pritisak u povoljnim uslovima može da bude motivator improvizacije i stvaranja privremenih autonomnih zona kako ih je nazvao Hakim Bey s početka globalnog interneta, ali se češće manifestuje kao konstanta u neoliberalnom modelu maksimalne ekstrakcije resursa po jedinici vremena. A tada je često na suprotnom kraju spektra od autonomije kroz gubitak kontrole u procesu odlučivanja reaktivnim, impulsivnim, ne posebno svesnim modelima ponašanja. Samim tim, kada koristim termin luksuz, referišem na paradoks posmatranja vremena iz kapitalističkog modela korisnosti i optimizacije na način da odluka za zauzimanje vremena implicira bilo krađu, bilo privilegiju. Terms of Service Fantasy Reader želi da nudi i jedno i drugo sa dugoročnim ciljem da učestalom praksom zauzimanja za vreme prevagne ideja da imati kada da istražujemo sopstvene slobode, relacije i želje jeste upravo ljudsko pravo, a ne privilegija.
Element rada Terms of Service Fantasy Reader, 2022.
– Koristite termin „digitalno sopstvo“, kako njega vidite u odnosu naše „obično“ sopstvo i može li se uopšte povući takva distinkcija danas?
Darija Medić: Na sličan način na koji je tehnologija postala naša nova priroda, digitalno sopstvo je postalo, pogotovo u pandemijsko vreme skoro pa i dominantno sopstvo. Ono je podskup sopstva koje u smislu distinkcije postoji kao jedan sloj bića i navika. Kao odvojen entitet funkcioniše u smislu podataka koji se paralelno akumuliraju i sinhronizuju za svakog pojedinca koji sebe verifikuje sve striktnijim metodama na servisima danas (kao na primer sistem verifikacije kroz lična dokumenta na Fejsbuku i celokupna politika oko Real Name Policy). Opet postoji deo digitalnog sopstva koji je zaista materijalno odvojen od ovog koje se smatra našim običnim. Sa prelaskom na upotrebu mobilnih telefona i cloud service za skoro sve digitalne potrebe, od bankovnih transakcija i onlajn kupovine, do poslovne i privatne komunikacije, do muzičkog uređaja, pedometra i kamere, digitalno sopstvo podrazumeva sve podatke koji se generišu kroz bilo koju digitalnu interakciju, a bivaju skladišteni i često teško izbriisivi na korisnicima nedostupnim mestima.
U odnosu na digitalno, meni je pre svega tu zanimljiv proces kroz koji se ideje o sopstvu generišu, kako se njegove granice pregovaraju u uslovima korišćenja sadašnje realnosti. Koliko se razlikuje nečije digitalno sopstvo u odnosu na platformu na kojoj se nalazi i izražava? I u kakvoj je interrelaciji ta adaptacija ponašanja u odnosu na adaptaciju ponašanja u različitim socijalnim krugovima i kontekstima. Na nečijoj slavi, na ispitu, u izlasku, na izložbi. A pogotovo kroz perspektivu posthumanizma i preispitivanja zapadnog koncepta sopstva kao kolonijalne patrijarhalne tvorevine, sada i duboko neoliberalne. Šta (p)ostane od ideje sopstva kada raskopčamo te veze i kakve mogućnosti dobijamo da rekonfigurišemo prostore delovanja i bivanja u svetu kada sebe posmatramo više u relaciji sa celokupnim životom a manje kao invividuu? U tom smislu vidim prostor digitalnog izražavanja kao polje intervencije na kom možemo činiti ovakve eksperimente i vežbe za rekalibraciju pitanja sopstva.
– Da li su u tom smislu digitalni algoritmi današnjice, koji određuju “content” na društvenim mrežama i šire koji gledamo, poput nekakve “sudbine” ili “više sile” koja izmiče iz naše kontrole?
Darija Medić: Vrlo često narativ o veštačkoj inteligenciji i mašinskom učenju danas jeste jedan primer naučne fantastike na delu, u kojoj se različite uzročno-posledične veze pripisuju softveru, pa tako dobijamo antropomorfizaciju botova kao što je bio slučaj sa Majkrosoft TAY botom 2016. godine, koji je bio aktivan na Tviteru manje od 24 sata – koliko je bilo potrebno da interakcijom trolovanja tvitovi profila eskaliraju u govor mržnje sa svih mogucih identitetskih aspekata. Ovim slučajem sam se bavila u radu Transgressive Bot Forensics, onlajn arhivi i takozvanom kabinetu digitalnih kurioziteta koji kroz svoju kolekciju rekonstruiše slučaj TAY bota, nudeći i vremensku osu kroz koju može da se prati razvoj incidenta od kreiranja naloga, do pratećih onlajn komentara i kreiranja narativa o odgovornosti. TAY bot je izmakao kontroli kako u onlajn interakcijama, tako i samom Majkrosoftu, koji nije uspeo da debaguje algoritam već je bio primoran da ugasi nalog, pošalje javno pismo izvinjenja, ali takođe zanimljivo iste godine izda i prve principe za etički razvoj sistema veštačke inteligencije.
Transgressive Bot Forensics, 2021.
Tako se u kontekstu TAY bota sudbina u stvari očitava u eksponencijalnom rastu obrazaca u govoru mržnje baziranih na modelu učenja kroz interkciju i ponavljanje, jednoj vrsti nepovratnosti, dok viša sila predstavlja javnu tajnu da se mašinsko učenje bazira na parametrima koji često nisu poznati, radeći na principu verovatnoće. A takav način razvoja postaje sudbina jedino ukoliko se prihvata zdravo za gotovo da je jedino moguće oslanjanje na veliki broj nepoznatih faktora kao default, a intervencija i preispitivanje se vrši isključivo post festum, nakon što se neki skandal primeti i obelodani. Ono što je rizik sa takvim principom prihvatanja jeste da se polako svakodnevnom upotrebom normalizuju invazivne prakse koje ne bismo prihvatili kada bismo imali načine i platforme da otvorenije zahtevamo više autonomije. Primer normalizovane agresije koje u svom istraživačkom radu zovem “mikrotoksičnosti” možemo pratiti kroz razvoj tehnologija i praksi masovnog nadgledanjem, šireći se sa sigurnosnih kamera, preko podataka o kvantifikaciji ličnosti do sada mikrofona i ličnih kamera na telefonu.
– Ko poseduje moć u digitalnom svetu?
Darija Medić: Možda bih na pitanje dodala i šta poseduje moć danas, na prvi pogled paradoksalno u odnosu na prethodno rečeno, ali u isto vreme ova decentralizacija od subjekata i aktera nudi potencijal da boji malo precizniju sliku pejsaža moći u digitalnom algoritamskom svetu. U diskursu o tehnologiji kako u vestima, tako i u tekstovima iz teorije medija, pa i umetničkim radovima koji se kritički odnose prema distribuciji moći u umreženim digitalizivanim ekosistemima postoje redukcionističke pretpostavke o moći i posedovanju, kao i o nemoći. Sa jedne strane je apsolutno tačno da tehnološki monoliti monopolizuju resurse, infrastrukturu i dolaze čak u situaciju gde mogu postati arbitri u regulaciji, kao što je to bio slučaj sa pitanjem deplatformizacije društvene mreže Parlor od strane velikih platformi kao što je Tviter. Takođe najveće tehnološke platforme centralizuju internet infrastrukturu, a ekonomski su jače od celih pojedinih država. O ovom problemu se često govori kroz prizmu termina asimetrija moći između ljudi kao pojedinaca u odnosu na korporacije, koje kroz data-setove mogu da generišu precizniji profil obrazaca ponašanja individue nego što bi ona sama bila u stanju da uradi. Centralizacija digitalnih servisa je pravno, ekonomsko, političko pitanje, kao i pitanje ljudskih digitalnih prava.
Element rada Terms of Service Fantasy Reader, 2022.
Sa druge strane, mnogo toga što se danas naziva veštačkom inteligencijom je toliko uskog opsega efektivnosti da se često pežorativno naziva eksplicitno neinteligencijom, kao što to čini Meredith Broussard u knjizi Veštačka neinteligencija. Promena ugla gledanja sa ko na šta može da pomogne da čak i kada je neophodno imenovati odgovornost postoji svest o tome da entitet neke korporacije nije negativac iz priče, nego je splet različitih faktora koji su doveli do određene dinamike, onda postaje više moguća intervencija u pravcu promene postojećeg stanja. Tako imamo javni bojkot radnika iz tehnološkog sektora koji su se tokom 2018. godine oglasili kroz slogan “Tech won’t build it” - “Tehnološki sektor neće ovo izgraditi” odbijajući rad sa kompanijama koje su sarađivale sa Američkom agencijom za imigraciju i njenom brutalnom politikom, realizovan kroz seriju otvorenih pisama.
Knjiga Kasta: Porekla naših nezadovoljstava Isabel Wilkerson o vezi između sistema ropstva u Americi, kastinskog sistema u Indiji i nacističke Nemačke počinje kroz priču o otapanju leda u Sibiru usled globalnog otopljavanja i pojave virusa koji su bili pod ledom milionima godina. Kroz povezanost zapostavljanja planete i društva, autorka na moćan način ilustruje da je moć uvek distribuirana ali i kumulativna, pa je tako potrebno da se ne gubi volja i kondicija u aktivnom kolektivnom delovanju radi zadržavanja starih formi otrova ispod dobrog sloja zaštite. Otrovi neće nestati, ali nam ova priča donosi značajnu perspektivu u shvatanju sopstvene istorijske perspektive i o pitanju kvaliteta i tipa moći kao fokusa, više nego binarne slike imanja ili nemanja. Bezbrojne generacije pre današnjih su mogle samo da sanjaju o slobodama koje mnogi danas žive i tolike su se i borile za te slobode. Njima često odajem počast u osvešćivanju sopstvenih privilegija, dok sam u isto vreme svesna da je moja sopstvena pozicija mnogih privilegija koje danas još uvek previše ljudi nema. Neke moći dolaze iz borbe a neke iz mira, a čitavi spektri se nalaze u paradigmama drugačijim od zapadnih kolonijalnih. I kada se pitamo ko ima moć zanimljivo je da se pitamo koje su to postavke na kojima se bazira ideja moći i koji su načini na koje percipiramo da ona može da se ostvaruje. Takođe nije na bilo kome da govori u ime drugih niti određuje percepcije o moći za druge. Ali bespomoćni ne moramo da budemo, a taj narativ biva često u vazduhu.
*Naslovna fotografija: Vasilije Tadić
(SEEcult.org)