Katinka Malajmare: Susreti sa mašinama su nalik konfrontacijama

Rumunska umetnica Katinka Malajmare (Catinca Malaimare), jedna od učesnica 20. Bijenala umetnosti u Pančevu, izvodi performanse uz antropomorfizujuće tehnologije, a njena koreografija ispoljava čovekov bliski odnos sa aparatima za fotografisanje i ekranima na koje projektuju naša lica. U intervjuu, Katinka Malajmare govori o vezi rafinerije Pančevo i manastira u Vojlovici, koji su okosnica 20. Bijenala umetnosti “rafinerijamanastir”, kao i o različitim aspektima svog rada, uključujući pitanja savremenih sistema nadzora i ugrožavanja privatnosti.

“Sa obe strane mojih ekrana postavila sam dva kamena lava. Oni su kao čuvari na vratima hrama. Jedan ima otvorena usta, označavajući uvod, dok su drugom zatvorena, obeležavajući završetak”, navela je Katinka Malajmare (1996, Bukurešt) u eksplikaciji svog rada “Asistent rasvete”, koji će predstaviti na pančevačkom Bijenalu, koje će biti održano od 27. maja do 27. juna prema koncepciji kustoskinje Maje Ćirić.

Catinca Malaimare, Seedy Pink, 2021, live performans sa svetlosnom instalacijom u Staycation - Sandwich Offspace, ljubaznošću Catinca Tabacaru Gallery

– Kako ste reagovali na poziv kustoskinje Maje Ćirić za 20. Bijenale umetnosti u Pančevu?

Katinka Malajmare: Maja Ćirić i ja se nismo lično upoznale pre ovog poziva, ali smo se jednom videle i pre nego što smo prvi put razgovarale. Bilo je to kada sam nastupala na Art Encounters Bijenalu u Temišvaru, sa radom “Medium Bastard Amber”. Mislim da je njen poziv da učestvujem na grupnoj izložbi u okviru Bijenala “rafinerijamanastir” bio motivisan zajedničkim interesovanjem za hibridna tela i tehnološku aparaturu, u antropomorfizujućoj tehnologiji i tehnologizovanim telima.

– Kako Vam deluje ova neobična veza Rafinerije u Pančevu i manastira u Vojlovici na istom mestu, a koja je okosnica ovogodišnjeg koncepta Bijenala?

Katinka Malajmare: Shvatam šta je Maji Ćirić interesantno u ova dva koegzistirajuća sveta, kao i rizike negiranja mentaliteta onog drugog iz pozicije prvog. Manastir je mnogo više sinhronizovan sa svojim okruženjem, dok je rafinerija veoma naporna mašinerija, ali zajedno čine deo topologije izložbe koja oslikava tragove naših vremena.

– Kako ste došli do koncepta za Vaš rad?

Katinka Malajmare: Rad sam naslovila “Asistent rasvete” (Best Boy Electric) kao način uokviravanja susreta sa nebeskim mašinama i kompleksnostima koje se rađaju sa beskonačnim inkarnacijama tehnologija kao naših objekata privlačenja. Mašine su veoma zainteresovane za gledanje i posmatranje, ali nisu diskretne. Naši susreti su više nalik konfrontacijama i tu dinamiku propitujem u svom radu. Sposobni smo da ih razumemo samo kroz antropomorfizam ili, nasuprot tome, težimo da tehnologizujemo sebe same. Postoji velika siva zona koju želim da istražim. Ovaj osećaj srodstva i simpatije, seksualnost ne-organskog, biće prisutni i razigrani.

– Kakvu vezu ste imali na umu između kamenih lavova i digitalnih sistema nadzora, koje pominjete u eksplikaciji rada?

Katinka Malajmare: Misli koje okružuju sisteme nadzora došle su više iz religioznih izvora – stražarskih božanskih figura, gde su kameni lavovi lokalni zaštitnici i predatori. Imajući u vidu postojeće sisteme klasifikacije najviših i najnižih redova anđela, videla sam priliku da promišljam o savremenim sistemima nadzora u kojima je svaki pogled koji dobijete verovatno već pervertiran ili zlonameran. Razumevanje “pogleda” je već doživelo brojne promene, kao proizvod koji “nije na stanju”.

Drugo lice kamenog lava je ono anđela zaštitnika. Anđeli funkcionišu veoma slično nadzornim tačkama, oni su komunikacijski sistemi, reprodukuju ono što posmatraju kao da su deo mnogo šireg informativnog sistema. Moderna aplikacija “anđela zaštitnika” stoji rame uz rame sa grotesknijim mitološkim figurama. Anđeli su sateliti.

– Kako gledate na sveprisutni problem privatnosti koji je globalno povezan s gradskim kamerama, ali i onlajn algoritmima koji prate naše aktivnosti?

Katinka Malajmare: Pristup anonimnosti deluje poput sna. Volela bih kad bi mogao da se prodaje na uglu svake ulice kao suvenir. Kad bismo mogli da ponesemo delić anonimnosti, radije nego da delimo još obrazaca ličnog ponašanja zarad nečijeg većeg plana. Ugrožavanje privatnosti je uvek aktuelno, a naročito sada kada su naša lica postala još više javna.

A kada govorimo o licima, tehnologija generalno ima nasmejano lice, veoma je prijateljska, čak i ako ima kameru koja vas fokusira.

Nikola Marković/SEEcult

*naslovna fotografija: privatna arhiva umetnice (detalj)