Kljaković – scenograf graditelj

Scenograf Miljen Kljaković Kreka, jedan od međunarodno najcenjenijih i najpoznatijih scenografa iz Srbije, prvi je predstavnik svoje profesije koji je dobio nagradu “Aleksandar Lifka” Festivala evropskog filma Palić, a iako je svojevremeno radio sa nekim od najznačajnijih domaćih reditelja, smatra da danas više nema uslova za veći scenografski domet u domaćem filmu.

“Ja sam dosta radio domaće filmove. Pre svega, moj početak karijere bio je na ovim prostorima. Radio sam sa svim našim eminentnim rediteljima, sa rediteljima Praške škole Goranom Markovćem, Goranom Paskaljevićem, Srđanom Karanovićem, pa sa Slobodanom Šijanom, Emirom Kusturicom... Ali to je bilo neko drugo vreme, potpuno nevinije, filmovi su se radili na neki drugi način. Čini mi se da sada više nema ni takvih ideja niti takvog prostora da bi se scenografski moglo nešto napraviti na domaćem filmu, zato na neki način, pod znacima navoda, izbegavam da radim domaći film. Napolju mi se pružaju veliki i dobri uslovi, veće šanse za realizaciju pravih filmskih dekora”, rekao je Kljaković 21. jula na konferenciji za novinare 26. FEF Palić, dan nakon što mu je svečano uručena nagrada “Lifka”.

Prvi scenograf koji je dobitnik “Lifke”, Kljaković je izjavio da je filmska scenografija jedan od važnih elemenata svakog filma i jedna od najvažnijih karika u čitavom procesu proizvodnje svakog filmskog projekta, ali je u domaćem filmu, nažalost, “uvek skrajnuta i gurnuta na margine filmskih dešavanja i to je velika šteta”.

“Da li je to zbog toga što teme koje obrađuje domaći film nisu takve da bi scenografija mogla da dođe do velikog izraza i pravog umetničkog izraza ili je to zbog nečeg drugog – to je veliki znak pitanja”, dodao je Kljaković, koji je internacionalnu slavu stekao filmom “Delikatesna radnja”, za koji je dobio Evropsku filmsku nagradu, a u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji ostavio je veliki trag u filmovima “Specijalno vaspitanje”, “Miris polјskog cveća”, “Sok od šlјiva”, “Dom za vešanje”, “Andergraund”, “Varljivo leto '68.”…

Dobitnik je i niza drugih nagrada, među kojima su Zlatna arena u Puli i  francuski Cezar, a bio je nominovan i za Emi za scenografiju TV filma “Raspućin”.

Nedavno je u Budimpešti završio film oskarovca Berija Levinsona “Heri Haft”, čija priča obuhvata period od 1942. godine - nacističku Nemačku, logore, Aušvic, Poljsku… do 1963. godine u Americi.

“Mi smo sve snimali i radili u Budimpešti, nešto malo i u Americi, ali uglavnom su svi dekori pravljeni u Budimpešti. To je bio jedan pozamašan projekat. Sa Berijem Levinsonom treba raditi. Ne možete ga odbiti, to je veliko ime svetskog filma. Ja sam prezadovoljan onim što sam video”, rekao je Kljaković koji se, kao i hrvatski reditelj Rajko Grlić - takođe dobitnik “Lifke” 26. Palića, potpisao na drvenu bioskopsku stolicu, što je praksa od pre dve-tri godine.

Opisujući sebe kao scenografa koji voli i koji insistira da gradi, da se što više dekora realno napravi, Kljaković je naveo da je tako i radio u svim filmovima i uvek je uspeo da se izbori za to, jer su i producenti shvatali da je to bolje, a na neki način i jeftinije.

Osvrćući se na upotrebu novih tehnologija u scenografiji, Kljaković je rekao da joj “u neku ruku” pomažu, ali i da je spoj realne i digitalne scenografije uvek nekako vidljiv, a tu se “gubi karakter i kvalitet i iluzija same slike”. “To je najveći problem tog spoja”, dodao je on.

“Postoji toliko kompanija koje se sada bave tim digitalnim radom na scenografijama da je prosto nemoguće pohvatati sve, ali su samo jedna ili dve u svetu vrlo dobre i garantuju kvalitet, da posle tih intervencija to izgleda dobro. Ali 99 posto tih malih firmi koje rade na digitalnoj animaciji to obično loše urade i onda cela iluzija filma pada u vodu”, rekao je on.

Prema rečima Kljakovića, ozbiljni filmski projekti o prošlosti koje više nema zahtevaju i dugačku i obimnu pripremu.

“Tu se koristi literatura, arhivska građa, sve ono što može da pomogne da bi se jedna scenografija napravila što realističnije i da što bolje bude u funkciji filma. Sve zavisi od teme i priče. Na velikim projektima na kojima sam ja radio, dešavalo se da priprema traje i po nekoliko meseci”, naveo je Kljaković, koji je završio Likovnu akademiju, a ne Primenjenu.

Upitan da li je to prednost, s obzirom da vrlo vodi računa o likovnosti u svojim scenografijama, Kljaković je rekao da ne veruje da bi se desilo nešto drugačije.

“Inače, ja sam prvo konkurisao na Primenjenoj akademiji, ali za grafički odsek koji nije imao kontakta sa filmskom niti scenografijom uopšte. Pošto sam odbijen par puta, konkurisao sam na Likovnoj, i to sam završio. Ona mi je pružila dosta te, da tako kažem, likovne slobode. To je vrlo važno za jednog umetnika koji ima praktično odrešene ruke i može da pravi sam svoju karijeru kako smatra da treba”, naveo je Kljaković.

Prema njegovim rečima, nema posebnih želja u pogledu daljeg rada.

“Ja sam sve svoje želje na neki način ispunio. Radio sam velike filmove i dosta ozbiljne scenografije, tako da ne znam, možda će se desiti nešto o čemu nemam sada ideju, šta bi to bilo kad bi bilo. Ali ja uvek želim velike dekore i pre svega scenografije, odnosno tekstove i filmove koji govore o vremenu koga više nema. Te filmove volim i nadam se da ću ubuduće njih samo raditi. Ali specijalnih želja nemam, mislim da sam dosta toga uradio, obuhvatajući praktično sve epohe koje postoje”, dodao je Kljaković.

Za odluku o radu na nekom filmu pre svega mu je važan tekst, a ako nije dovoljno inspirativan i dovoljno dobar da se može scenografski  nadograditi, onda odbija.

“Radim obično one filmove koji su inspirativni i koji mogu da se vizuelno doteraju, da se napravi ono što film treba da bude”, dodao je on.

Kljaković je rekao i da nikada ne prisustvuje rušenju seta, jer je to bolno.

“Toliko truda uložite da to napravite, pogotovo kada su veliki setovi u pitanju, sa svojom ekipom arhitekata, crtača, art direktora, građevinara. Kada je to u funkciji filma, sve je to dobro, ali taj poslednji momenat kada se sve ruši, kada buldožeri uđu u dekor, to je vrlo bolno. To je neminovnost svakog filma. Tako mora da bude, ja sam svestan toga, ali nikada ne prisustvujem rušenju seta”, naveo je Kljaković.

Palićki festival prikazuje ukupno više od 130 filmova podewljenih u 12 selekcija, uključujući predfestivalske programe.

Festivalski sajt je palicfilmfestival.com, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org

*Foto: Viktor Sokolovski

(SEEcult.org)