Kulturne zavere i ratovi

Igor Marojević, pisac, autor romana “Majčina ruka”, koji je izašao iz štampe pred ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu (Laguna), govori u intervjuu o duhu palanke, istorijskom revizionizmu, “evropskoj književnoj zaveri”, tzv. Prvoj i Drugoj Srbiji, kulturi nasilja, ženama, ekonomiji otimačine i eksproprijacije, balkanskim i drugim identitetima, traumatičnoj opsesiji pripadništvom…

- Povodom romana “Majčina ruka” koji govori, između ostalog, i o stradanju podunavskih Nemaca u prvim godinama nakon II svetskog rata, u delu javnosti pojavile su se i reakcije na tvoj roman kao kontinuitet u “satanizaciji Srba” i priči o “genocidnom genu” srpskog naroda, kao novoj ujdurmi i zaveri evropskih književnih krugova i kuhinja čiji si ti (navodni) agent, eksponent i stipendista. S druge strane su i reakcije koje upravo ističu kao vrednost tvog romana tematizaciju  strategija i prakse kolektivnog nasilja. Čini se da tzv. Prva i Druga Srbija nastavljaju rat koji nije samo ideološki ili politički nego i neprestani rat dva kulturni modela dve kulturne paradigme.

I.M: Pošto je jedina vrlina života u Srbiji, što se tiče mene, sposobnost da u svakom trenutku iznedri mnogo groteskne prozne i dramske građe jer je puna gotovih proznih i dramskih likova, trudim se da u svemu tome bar uživam. Pritom i svoju neznatnost ubrajam u takve likove, makar samo zbog toga što sam se bilo zbog čega, pa makar i zbog pisanja na maternjem jeziku, vratio iz Španije u Srbiju. E sad, da kulturni pa i politički model dotične Prve Srbije – za koji ja uopšte ne znam ko mu je i zašto pripisao prvosrbijanstvo –  nije suštinski poražen, te da groteskno forsiranje novog talasa njene agresivne paranoje nije samo strategija oligarhije u cilju naizmeničnog umirivanja i raspirivanja javnog mnjenja, taj sukob više ne bi bio manje-više bezbedan nego bi, sa te strane, bio pogromaški, pa se u njemu više nimalo ne bi moglo uživati; naprotiv.

- Roman govori o kolonistima u Vojvodini, nakon Drugog svetskog rata, i upućuje na kolonizaciju ne samo kao mehanizam, nego i na same kolonizatorske prakse koje su bile povezane sa imperijalnim i ideološkim aspiracijama elita i evropskim  i lokalnim  ratovima i seobama. Kao primer možemo uzeti austrougarske, orijentalne, nacističke, staljinističke kolonizacije, a sada neoliberalne. Bili Srbi ili Nemci, Jevreji ili Mađari… kolonisti su uvek bili biomasa, topovska hrana elita lokalnih i globalnih. Politika je bukvalno I simbolički bila njihova sudbina. Da li je to odredilo neki njihov specifičan mentalitet, identitet i nivo političke kulture koji nas može izvesti iz bazičnih nacionalnih i ideoloških ratova i uvesti u doba saživota različitih kultura I tradicija?

I.M: Da sve to nije rađeno arbitrarno, filmskim jezikom rečeno: izvan žanra, i da nije sadržalo krupan opštedruštveni zalog, možda bi se i došlo do nadgradnje koju spominješ na kraju ovog svog seta pitanja. Ovako, u konkretnom slučaju Dinaraca koji su naselili Vojvodinu da bi popunili kuće upražnjene sistematskim progonom folksdojčera, ti ljudi su ostali da “vise”, neki čak i doslovno jer nisu mogli da podnesu selidbu iz trusnih vrleti u ravnicu pa su izvršili samoubistvo. Deo njihove dece, u koju i sam spadam, nasledio je pak gomilu pitanja: zašto su njihovi roditelji i(li) preci planski preseljeni, kakav je bio njihov odnos prema tome, kakav im je odnos prema tuđim kućama u koje su prebačeni, šta je bilo sa njihovim vlasnicima-folksdojčerima? Neke od nas su ta pitanja proganjala, a neke, verovatno većinu, baš i ne. Majčina ruka govori, između ostalog, o tome.

- Šta tebi znači pojam Panonije, koji snažno definiše pojedine aspekte npr. Kišovih i Krležinih dela? Da li si ti deo tog - u kulturnom, geografskom, emotivnom i svakom drugom smislu srednjoevropskog prostora  na Granici ili onog kulturnog i civilizacijskog prostora koji se može definisati kao duhovni prostor Mediterana? Jer u tvojoj prozi se to često pojavljuje kao neka vrsta kulturno identitetske šizofrenije tvojih junaka, kao neko njihovo proklestvo, kazna, nemogućnost da se integrišu i pripadaju, večito izbeglištvo, traumatična potreba za pripadništvom koja eskalira u raspad ličnosti...

I.M: Kao građansko lice, ili privatno, ja zaista ne osećam da pripadam igde, možda zato što sam živeo u sedam gradova u tri države. Jedino što me u nekom drugom smislu određuje jeste pripadnost srpskoj književnosti i jeziku. Mislim, nemam ja problem sa time da bih, da je bilo drugačije, pripadao jugoslovenskim književnostima i srpskohrvatskom jeziku, ali ako je on već iz politlingvističkih razloga preimenovan, onda to mora biti ovako. Sa jednom napomenom: ako je književnost i nacionalna, jer je pisana na nacionalnom jeziku, makar on bio samo jedan od nastavljača jednog većeg jezika, ona je u tom smislu i anacionalna, jer sem što je po dometima univerzalna, svaka iole razvijena kultura privlači i pripadnike drugih kultura, ne samo domicila. S druge strane, identitet čoveka ne čini samo način na koji doživljava sebe, nego i kako ga drugi vide. Ali bez obzira na to, mislim da sam Majčinom rukom na neki način overio svoju pripadnost Panoniji. Tačnije, i Panoniji. Kao što sam Mediteranima overio svoju pripadnost Mediteranu. Tačnije, i Mediteranu.

- Pogled na istoriju i vreme nakon Drugog svetskog rata prikazan je u Majčinoj ruci kroz vizuru šesnaestogodišnjaka. Takav ugao adolescenta pruža mogućnost za autentičnost, iskrenost, emotivnost. Stiče se utisak da je ta “infantilna metodologija” potrage za istinom,  metafora za opštu kulturu infantilnosti nacionalnog, “kolektivnog sećanja”. Zašto nisi iskoristio priliku da pored iskorišćenih uključiš i neke arhivske izvore (kroz fikcionalne prosedee) u sam roman. Na primer, detaljnije opise radnih logora, procedure proterivanja, zapisnika sa suđenja, zvaničnih dokumenata određenih službi i slično?

I.M: Metafora koju pominješ dobro je snimljena. Bez obzira na to kakav se pak utisak stiče iz dosadašnjeg medijsko-kritičarskog tretmana Majčine ruke, to nije štivo o istoriji nego bildungsroman prebačen radnjom u osmu deceniju dvadesetog veka a postupkom, nadam se, u dvadeset prvo stoleće. Zato se roman služi povešću, pa i arhivskim izvorima – kroz fikcionalne prosedee i izvan njih – kao i opisima radnih i civilnih logora… samo onoliko koliko mu to treba. Majčina ruka ne služi povesti nego se služi njome. Kako Merime reče, “sve postoji zbog jedne knjige”. Već samim tim što progovara i o progonu folksdojčera sa naše strane, Majčina ruka verovatno nije pisana po meri većinske Srbije, ali ako je jedina alternativa bila sročiti je kao neku vrstu Šindlerove liste u kojoj bi folksdojčeri bili žrtve, onda roman nije pisan ni po meraku alternativne Srbije. Istina je gotovo uvek po sredini, ne na ekstremu. I istina kao takva, i umetnička istina u smislu poetičke pravde.

- Tvoj junak živi u nekoj vrsti “patrijarhalnog matrijarhata”, bez figure oca, okružen ženama koje formiraju njegov emocionalni status.  I Herta i Sonja, Nemice i glavne junakinje dela, žive u odsutnosti Oca koji je deklasiran, raspadnut, slab, smrvljen, alkoholičar, siledžija. U svojim romanima si kreirao celu galeriju ženskih likova; koliko ženski senzibilitet utiče na nacionalna muška bratstva i da li on može spasiti većinske “posrnule “ balkanske muškarce zarobljene u mitskom zoološkom kavezu varvarogenijske muškosti, opterećene siromaštvom, lošom državom, ratovima i kolektivnom paranojom od MMF, EU, NATO, Vatikana, masona, G8, LGBT, Meke i Medine…

I.M: Voleo bih da može, to je jedan od razloga što srazmerno mnogo pišem o ženama i udubljujem se u njihove likove. Ali, ako na taj način pokušavam da ponudim neku vrstu poetske nade, malo sam skeptičan što se tiče onog nivoa koji tebe u ovom pitanju zanima. Žena je u Srbiji iz raznih razloga još uvek u izrazito neravnopravnom položaju, pa je veliko pitanje da li, najjednostavnije, neko u neravnopravnom položaju može da izvuče nekog ko je privilegovan, pa makar taj bio i smušen i smeten. S druge strane, ako je suštinska individualizacija žene u ovako tvrdom društvu nešto što bi i dalje trebalo da bude minimalni konsenzus, onda su njihovi redovi puni svojevrsnih petokolonašica koje odevanjem, manirima, sistemom vrednosti i dr. ugađaju mačističkoj predstavi o ženi i tako im otežavaju.

- Kako vidiš ulogu pisca danas u Srbiji. Da li on ostaje “varvarogenije-patriota”, “duhovni feudalac i mistik sa Gore” (poznat u celom svetu), “savest i Otac nacije” (kandidat za Nobela), nacionalni kulturni radnik, dobro integrisani birokrata koji vlada jezikom i estetizuje lokalne politike, svoj zavičaj, pleme Ili porodično bratstvo… Ili on mora biti subverzivan, otpadnik, društvena opasnost, izdajnik svih malograđana i građana i navigator neke druge vrste?

I.M: Naravno da ni ovaj odgovor ne može da bude jednoznačan. Voleo bih kada bi bilo više pisaca potonje vrste, onih koji nastupaju individualno, bez ičije podrške, koristeći masmedije da u mejnstrim uguraju razne paralelne istine. Ali to nažalost još neko vreme mora ostati manjinski tip pisca. Pošto joj odgovaraju što neosvešćeniji birači, jer osvešćenijima ne bi imala mnogo toga da ponudi, političkoj eliti odgovara i neosvešćen, maltene onesvešćen, starinski tip neškolovanog pisca, varvarogenija kojem se pripisuju vračke moći i koji, nekako, što je maloumniji to je u isti mah genijalniji. S druge strane, to je mnogo benigniji tip pisca od nacionalno osvešćenog, ako nacionalna osvešćenost znači rezolutno zastupanje agresivne nacionalne politike. U stvari, možda je bolje da pokušam da ilustrujem istinitost te vrste nacionalne osvešćenosti vadeći iz konteksta deo tvog pitanja u kojem pominješ Dobricu Ćosića kao primer za taj tip literate. Naime, rekao bih da, koliko je on stvarni kandidat za Nobela, toliko je i savest i Otac nacije.

Dragan Jovanović